Rušenje Vučića mora ići u dva koraka: Pištaljke i uzvici „odlazi“ neće puno pomoći

Nešto slabiji rezultat na prošlogodišnjim izborima s oštećenjima na desnom krilu mora se što pre korigirati, a pokret kao novi izborni format stare vlasti trebao bi tome poslužiti, piše Đurđić za hrvatski Index.

Srpska napredna stranka je „umirovljena“, ali neće još u starački dom. Za razliku od normalnih, tradicionalnih demokratija gde su stranke večne a pojedinci koji ih čine i predstavljaju prolazni, u Srbiji je čak i najveća, vladajuća stranka prolazna a Pojedinac – večan. Treba se podsetiti da su stranke kao „zapadna vrednost“ oduvek nervirale časne srpske domaćine jer donose nejedinstvo, a oni bi se hteli ujediniti oko nečega što ne znaju što je i kako se zove ali je unutra toplo, možeš se skloniti od kiše, a ima i što da se popije i pojede. I gazdi je po volji, naravno.

Milošević i njegovi su pose pada Berlinskog zida, videvši da je đavao odneo (komunističku) šalu i režeći na opoziciju u najavi, pokušali nam opaskom „daćemo mi vama demokratiju“ podmetnuti „kukavičje jaje“- nestranačku demokratiju! Taj pokret koji je trebao biti zamena za famozni Savez socijalističkog radnog naroda (SSRN) pokušao se prošvercati kao Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju.

Ni to stvaranje jedinstva za jednokratnu upotrebu iz nekog razloga nije uspelo. Ipak, Miloševićeva Lady Macbeth, Mira Marković, nije odustajala – formirala je nekoliko godina kasnije pokret kojem je dala ime Jugoslovenska udružena levica (JUL). JUL je bio cool do izbora 1996. gdje je značajno doprineo debaklu Miloševića na lokalnim izborima.

Jedinstvo sa sobom nosi i posledice

I tako, evo nas opet pred formiranjem još jednog, ovoga puta „Narodnog pokreta za državu“ koji nas treba izlečiti od ovog nejedinstva koje uništava srpsko biće. Srpske vlasti po običaju, čim zaškripi, potežu tu magičnu reč izbegavajući da se konačno suoče s tragičnom činjenicom da je upravo Jedinstvo (oko pogrešnih vrednosti i pogrešnih izbora) koštalo Srbadiju gubitka ljudi, vremena, teritorija i budućnosti. Koliko je koštalo komšiluk da i ne spominjemo.

S druge strane, praksa ujedinjavanja oko ovoga ili onoga pokazala je da Jedinstvo nije samo nekakav apstraktan pojam nego da nosi sa sobom i konkretne posledice. U skladu s tim, treba držati dupe uza zid i stalno poveravati je li novčanik (šlajpik) na svom mestu.

Koliko god ova retrospektiva delovala zastrašujuće, ima i gore od toga. Pogodili ste, mislim na domaću opoziciju. Imajući u vidu koliko i što rade, ne bi me začudilo da i oni završe u večnosti – kao večna opozicija, da se razumemo. Pored fenomena prolaznih stranaka i večnih pojedinaca, Srbija baštini barem još jedan politički fenomen.

Naime, srpska opozicija je takođe jedinstvena po tome što, za razliku od tradicionalnih demokratskih opozicija, od „autokratske i neuspešne vlasti“ već odavno ne traži nove izbore (!?). Prelazna vlada može, ali prevremeni izbori – nikako! Ko je još video da opozicija traži izbore. Mnogi su mislili da je veliki srpski satiričar Radoje Domanović, opisujući svoju „stradiju“, ipak preterivao s prizorima gde žandari nose na leđima pospane i bunovne protivnike režima na opozicioni skup, kao što nam je to plastično naslikao u nenadmašnoj pripovetki „Mrtvo more“. Da ne bude na nema demokratije.

A crni Radoje, kojeg su posle svake objavljene priče slali da po kazni obavlja profesuru po gimnazijama u dubokoj provinciji, ne samo da je pogodio nego nije uspeo u potpunosti obuhvatiti sva čuda i čudila kojima nas, evo puno decenija, časti srpska opozicija. Jer, kako razumeti to što se nominalni, izborni lider opozicije Dragan Đilas nije ni kandidovao za mesto u parlamentu na prošlogodišnjim izborima.

Ništa manje čudno nije ni to što se ovaj čelnik opozicije tek jednom ili nijednom u mesec – dva pojavljuje i nešto komentariše u medijima. Da ne bude zabune, ovde ne mislim na režimske medije koji ga možda ne bi ni pripustili javnosti, govorim o medijima i kablovskoj mreži gde je on vlasnik ili suvlasnik. Možda je čovek bukvalno shvatio narodnu misao da je „politika mlaćenje prazne slame“ pa se posvetio biznisu i očuvanju blaga koja je sticao od 2004. ulaskom u vlast.

Ko je opozicija Vučiću?

Ako je za Aleksandra III. stranka limenka koju posle upotrebe možete reciklirati, za Đilasa II. stranka je tek nekretnina s kojom se može trgovati. Ako nema ko će kupiti, onda gazda Dragan postavi stečajnog upravitelja kao što je to učinio s izvesnim Lutovcem, na čelu nekada uspešnog a danas propalog poduzeća pod imenom Demokratska stranka.

Gazda-Draganu rame uz rame stoji još jedan opozicijski lider, sudionik u uništavanju Demokratske stranke, belosvjetski mešetar i nekadašnji Predsednik Sveta (Skupštine Ujedinjenih naroda) Vuk Jeremić. Ovaj salonski nacoš koji najviše vremena provodi pred ogledalom nameštajući šajkaču i svilenu kravatu smešeći se zadovoljno zbog visokog sjaja skupocenih cipela, svoje duboke veze s narodom i biračkim telom redovno osvežava odlazeći jednom godišnje na vrhunsko pečenje u Čačak.

A gde ako ne u Čačak, pa tamo je prestolnica „Dveri“ i utočište još jedne vedeta srpske desnice, Boška Obradovića. Hodajući dalje kroz ovu galeriju srpske opozicije, naletećete na ostale desničare, od Milice Kaluđerice/Zanoktice/Zavetnice preko Koštunicinog pitomca Miloša Jovanovića do neuništivih monarhista iz POKS-a. Tek u dubini fotografije, ako stavite naočale i dodatno se pomognete lupom, možete naslutiti ono što se naziva građanskom opozicijom.

Jesu li obični građani koji već nekoliko puta u desetinama hiljada hodaju Beogradom – oni moderni i proevropski, empatični i tolerantni, koji su dopustili opoziciji da preuzme formalnu organizaciju protesta koje su suštinski motivisale dve tragedije s početka meseca maja – uopšte razmišljali je li DOS 2 baš ono što bi izabrali čak i kada bi Aleksandar III. abdicirao? Jesu li spremni podržati igrače koji žele dobiti utakmicu a da ne istrče na teren, u zemlji u kojoj se na ulici jeste branila pobeda na izborima, ali nikada nije osvajala vlast, mimo izbora?

Nema izuvanja, moliću lepo

Spomenuti Đilas i Jeremić danas su metafore i simboli svega onoga što stranka koju su uništili nikada nije bila u svom uspešnom pohodu na Miloševića i Šešelja i osvajanja vlasti pre 23 godine. Tu stranku je početkom 1994. preuzeo Zoran Đinđić pod javnim, izbornim sloganom „POŠTENO“, ali i posebno važnim sloganom za unutarstranačku upotrebu – „NEMA IZUVANJA“ do pobede.

Takav pristup koji je podrazumevao svakodnevno odlaženje na noge kompletnog rukovodstva stranke na čelu sa Zoranom svima pa i bezubim sendvičarima, stisak ruke i saosećanje sa sirotim i unesrećenim, iskreno i zarazno verovanje u bolje i jepše, doveli su opoziciju do osvajanja najvećih gradova na lokalnim izborima 1996. To je bio početak kraja Miloševićeve vlasti, ispostaviće se četiri godine kasnije.

Ima li neko hrabrosti u današnjoj opoziciji da suoči sebe, svoje kolege i građane-šetače s činjenicom da beskrajne, višekratne deset godina stare šetnje protivnika Vučićevog režima nisu dale nikakve rezultate, osim što su trošile nadu, strpljenje i energiju i bili zamena za džoging i teretanu? Iskustvo koji sam opisao s političkim promenama u Srbiji nedvosmisleno pokazuje da promena vlasti u Srbiji, barem dok vladari u njoj imaju natpolovičnu većinu, mora ići barem u dva koraka, od kojih će prvi svakako biti značajan rezultat na lokalnim izborima, nekad 1996. a sada 2024. Tu pištaljke, uzvici odlazi, vikend-performansi, pa ni društvene mreže i virtualne akcije neće mnogo pomoći, osim što će nas dodatno ulenjiti i ostaviti kod kuće.

Godina 2024. je sutra, a s njom i lokalni izbori. Zato se moraju zasukati rukavi i podići nogavice pa put pod noge, „kojekuda po Srbiji“. Nema izuvanja, moliću lijepo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.