Samit NATO u Viljnusu: Kafa ili šampanjac?

Nije to više savez koji je u stanju „moždane smrti“ (francuski predsednik Emanuel Makron, 2019) niti „zastareo“ savez (Donald Tramp, 2016); niti su njegove vojne vežbe „zveckanje sabljama“ (nemački tadašnji ministar spoljnih poslova, sada predsednik Frank-Valter Štajnmajer, 2016), podseća u članku za cepa.org Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Na samitu u Viljnusu biće postignuta saglasnost o novim odbrambenim planovima. Vojni budžet raste. Ukratko: NATO se vratio poslu. Konobar, još jednu flašu šampanjca!

Ali, usred lupanja po leđima ostaju neprijatne istine. NATO možda zaista radi sjajno u svojim uslovima, ali ne po mnogo oštrijim standardima koji su zapravo važni: standardima spoljnog sveta.

Tokom protekle tri decenije vodeće zapadne države NATO su sistematski potcenjivale pretnje koje dolaze iz Rusije. One nisu uspele da odvrate Kremlj od Ukrajine pre nego što je rat počeo 2014. ili pre invazije punog obima u februaru 2022.

Tokom proteklih 500 dana rata one nisu uspele da obezbede oružje kvantitativno i kvalitativno koje je nužno da bi Ukrajina pobedila.

Sramotni su ogromni ljudski, materijalni i ekološki troškovi.

Istina, Ukrajina nije član Saveza. Ali, čija je to krivica?

Pokvarena diplomatija oko samita u Bukureštu 2008. za koju se niko javno nije izvinio, poslala je Ukrajinu i Gruziju u opasnu zonu.

Nije da bi ih pristupanje nužno učinilo sigurnijim. Za svoje istočne članice, Alijansa je uglavnom još uvek „lajt NATO“, ograničena starim tabuima, stidljivošću i divergentnim percepcijama pretnje.

Rezultat je najvidljiviji u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, koje su upravo države kojima je najpotrebnija odbrana. „Pojačano napredno prisustvo“ NATO – oko 1.000 vojnika u svakoj zemlji – samo su slabašne snage, u najboljem slučaju da pomognu lokalnoj vojsci da uspori ruski napad, a ne da porazi. Nedostaje im vazdušna i protivraketna odbrana koja im je potrebna i zalihe potrebne za pravi rat.

Istina, Alijansa prelazi sa pozicije „odbrane po dubinu“, u kojoj se (navodno) ponovo zauzima teritorija izgubljena u ruskoj ofanzivi, na onaj koji će braniti svaki pedalj zemlje od prvog minuta rata.

To će zahtevati mnogo jače snage u baltičkim državama, sa boljom infrastrukturom i većim poligonima za obuku. Sve to i mnogo više biće dogovoreno u Viljnusu. Ali ništa od toga trenutno ne postoji.

Ovaj neuspeh odbrane stavlja ogroman teret na odvraćanje. Rusija mora da veruje da bi svaki napad čak i na najranjiviju članicu NATO-a doneo ogroman vojni odgovor. Za sada to funkcioniše: baltičke države su bezbednije nego što su ikada bile u svojoj istoriji.

Ali ovo uključuje dva velika uloga. Prvi je da su Amerikanci u stanju da iskoriste svoju nadmoćnu vojnu moć da poraze Rusiju. Drugi je da donosioci odluka u Vašingtonu prihvataju rizike da to urade.

Bajdenova administracija identifikuje Rusiju kao ozbiljnu pretnju. Vojno prisustvo SAD u Evropi se povećava. Dvostranački Kongresu ima konsenzus da to finansira.

Ali šta se dešava ako SAD ometa kriza u Kini, ili ako budući predsednik odluči da je sukob sa Rusijom, najvećom nuklearnom silom na svetu, previše rizičan?

Još jedna nezgodna istina: evropske članice NATO-a, iako veće i bogatije od svog američkog zaštitnika, sada nisu spremne da podnesu taj teret. Niti će – čak i uz najoptimističnije pretpostavke – to moći da urade u roku od jedne decenije.

Ali procene obaveštajnih službi sugerišu da će Rusija moći da obnovi svoje snage u roku od tri do sedam godina od završetka rata u Ukrajini.

Zaboravite na šampanjac. Kafu, molim – moramo da radimo.