Server: Vašingtonu nije stalo do Balkana, region ima dobar razlog da strahuje od nestabilnosti

Dozvolite mi da počnem sa tri tačke koje smatram očiglednim:

1. Ruska vojna agresija u Ukrajini ima pandan na Balkanu. Tamo se agresija odvija kroz hibridni rat usmeren iz Srbije, uglavnom protiv Kosova, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije;

2.Ako Rusija uspe da osvoji teritoriju u Ukrajini, treba očekivati daleko agresivnije napore na Balkanu;

3.Ako Rusija ne uspe u Ukrajini, propašće i na Balkanu.

Zašto?

Zašto je onda, pitate, Stejt department bio tako popustljiv prema Srbiji, glavnom agentu Rusije na Balkanu? SAD su dozvolile da milijarde dolara investicija razvojne banke idu u Beograd. Pentagon pokušava da oživi vojnu saradnju sa srpskom vojskom. Stejt department je podržao neproduktivne i neopravdane odluke HiRep-a u Bosni koje su favorizovale hrvatske ekstremiste i sankcionisale Srbe. Američki zvaničnici su se sprijateljili i ohrabrili prorusku vlast u Crnoj Gori. Insistirali su na ranom formiranju Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu, predlog koji bi mogao da oslabi još mladu kosovsku državu.

Ove poteze je bolje posmatrati kao deo duge istorije izlaska na lakši put na Balkanu. Koliko god da je bio težak, Dejtonski sporazum se u Vašingtonu 1995. činio lakšim od poraza Republike Srpske. Nakon što je Milošević izgubio izbore u Srbiji 2000. godine, Amerikanci su brzo dali nedvosmislenu podršku njegovim naslednicima. Oni su prekinuli finansiranje pokreta otpora, koji je nameravao da pomno prati proces demokratizacije. Na saslušanju nekoliko godina kasnije, senator Bajden je tvrdio da bi bilo bolje da se Srbija uključi u proces pridruživanja EU nego da insistira da kandidaturu dobije po zaslugama.

Odgovor Srbije

Vlada Srbije iskoristila je ovu podršku da odbaci Ahtisarijev plan za nezavisnost Kosova. Umesto toga, uspostavila je Srbiju kao vojno „neutralnu“ zemlju. Beograd se naoružao koliko je mogao, uglavnom uz rusku pomoć. Kada su razočaravajuće, ali relativno liberalne „demokrate” u Srbiji izgubile na izborima 2012. godine, Vašington je stao iza njihovih nacionalističkih naslednika.

Mnogi su smatrali da bi potezom „Nikon u Kini” mogli da reše pitanje Kosova. Predsednici Nikolić, a potom i Vučić su to odbili. Podružnici predsednika Vučića sada otvoreno govore o „srpskom svetu“. Analogno je „Ruskom svetu“ Vladimira Putina i sinonim za Veliku Srbiju. Samo je pitanje vremena kada će Srbija odustati od francusko-nemačkog sporazuma koji je Vučić odbio da potpiše prošlog meseca.

Vašington, međutim, nije reagovao i bio je neefikasan. Vučićevo oklevanje da potpiše, demonstracija sile Republike Srpske na „dan državnosti“, pretnje Beograda vojnom akcijom na Kosovu, odluka HiRep Bosne da promeni način prebrojavanja glasova dan posle izbora, kompromitujući tajne NATO-a od strane crnogorskih proruskih vlada, kontrola štampe, uznemiravanje liberalnih demokrata i korupcija u Srbiji – nijedan od ovih događaja nije izazvao efikasan odgovor Vašingtona.

Objašnjenje

Objašnjenje je mnogo manje nego poučno. Vašington ne mari za Balkan. Region je previše komplikovan, suviše periferan, previše otežan. Time delegira hegemoniju „ključnoj državi“. Stejt department smatra da je to Srbija, koja je geografski veća od svojih suseda, malo bolja ekonomski i daleko konsolidovanija od ostalih bivših jugoslovenskih republika.

Ako delegirate ključnu državu da kontroliše region, morate da trpite većinu njenog ponašanja, kako u regionu, tako i kod kuće. Ako i centralna vlast održava dobre odnose sa vašim protivnicima, plašićete se da nagnete u tom pravcu. Otuda i nevoljnost američke vlade da prozove Beograd, čak i kada je u spoljnoj politici na strani Moskve i Pekinga i kada neumitno klizi ka autokratiji kod kuće.

Ovo je tužan komentar, ne samo o američkoj diplomatiji. Ovo, nažalost, daje prednost ruskom zastupniku u odnosu na države koje zaista teže da se pridruže Zapadu. To je ruzno. Ali to je takođe tužno za region, koji ima dobar razlog da strahuje od nestabilnosti. Bosna, Kosovo i Crna Gora suočene su sa pretnjama po svoj suverenitet i teritorijalni integritet kao rezultat američkog tretmana Srbije kao ključne zemlje na Balkanu.

Ali to je tužno i za Srbiju, koja više ne ispunjava kopenhaške demokratske kriterijume za članstvo u EU. Vučić može da radi u državi šta hoće, a da ne brine o granicama svoje moći. I tužno je za Kijev, koji treba da brine da šta god se Amerikanci dogovore na Balkanu, mogu da kopiraju u Ukrajini. Šta kažete na Asocijaciju opština sa ruskom većinom u Donbasu?

Ukratko: lak put vodi do neuspeha.