Slobodna Dalmacija: Vučićeva Srbija je trajni garant nestabilnosti na Balkanu, nedavna akcija na Kosovu snažno aludira na nalog ruskih mentora

Slučajno? Ništa nije slučajno, a kamoli čitav lanac agresivnih ubilačkih radnji koje podstiču opšti haos i poljuljaju globalnu ravnotežu, piše Slobodna Dalmacija.

Poslednji napad srpske paravojne jedinice na Kosovu na albanske policajce nije nimalo nalik na krvavi napad Hamasa na Izrael, očigledno samo zato što su obaveštajne službe Zapada savesno radile svoj posao.

Destabilizacija najmlađe države u Evropi, starog objekta velikosrpskog hegemonističkog opstanka, tradicionalni je srpski državni projekat, ma koliko Aleksandar Vučić neubedljivo pokušavao da opere ruke od ove akcije.

Neposredno nakon što su ubačeni srpski specijalci stupili u akciju na Kosovu, oklopne jedinice srpske vojske krenule su ka kosovskoj granici. Ovo je čak rezultiralo protestnom notom američkog državnog sekretara Entonija Blinkena Beogradu.

Srpski mafijaški režim sa četničkim licem je poslednjih godina kozmetički menjao svoj izgled i dodvoravao se Vašingtonu i EU kao garantu regionalne stabilnosti, ali su najnovijim usmerenim napadom na Kosovo pale i njegove najuspešnije maske.

Između bivšeg Šešeljevog pomoćnika Vučića i Milorada Dodika, jasno je i poslednjim neznalicama, nema apsolutno nikakve razlike: i jedni i drugi sistematski podstiču nemire na Balkanu, dok odano služe svom jedinom pravom mentoru – onom u Moskvi.

Svi srpski ratovi od početka devedesetih na našim prostorima, uostalom, počinju po istom šablonu: prvo paravojne jedinice izlaze na ulice, obaraju balvane i podižu barikade, a onda regularna vojska, naoružana do zuba, stiže da im pomogne.

Tako je bilo u Hrvatskoj od proleća 1991, tako je počelo krvoproliće i opsada Sarajeva u proleće 1992, a tako je očigledno trebalo i sada na Kosovu, da Kurti i Zapad nisu osujetili Vučićevu transparentnost planirati na vreme. T

o zapravo nije njegov plan: nije ga ni za jotu promenio u odnosu na svog propalog i tragičnog prethodnika, idejnog oca svih Srba u jednoj državi, balkanskog krvnika Slobodana Miloševića. Trideset godina kasnije, Vučić se samo nada da će ispraviti svoje istorijske greške. Baš kao što se lideri Hamasa nadaju da će konačno uspeti da ponište državu Izrael.

Dok se kao mačka mazio oko nogu evropskih lidera u Briselu i ponizno obilazio Belu kuću gotovo horizontalno hodajući tamošnjim ćilimima, Aleksandar Vučić je sve to vreme grčevito kupovao oružje za državu.

Naravno, uglavnom od ruskih prijatelja. Vojni budžet Srbije se udvostručio u poslednjih osam godina: dok građanima Srbije nudi parizer koji bukvalno ne umire od gladi, četnička vojska u isto vreme troši više od 1,5 milijardi dolara godišnje na uređaje za ubijanje.

Na pitanje zašto to radi, on to opravdava neophodnom zaštitom od agresivnih komšija. Poznato je, uostalom, da su svi susedi Srbije u poslednjih 30 godina pokušali najmanje 18 agresivnih agresorskih ratova da bi zauzeli svoje nacionalno tle, bar pojas do Šapca ili Vrnjačke Banje.

Srbija sa ovakvim liderima jednostavno nikada neće odustati od svoje opsesivne ideje agresije, jer ih jedino ona legitimiše kao istorijski nepogrešive: svojim mirotvorstvom i izgradnjom regionalnog poverenja jednostavno bi stavili pečat na svoju opsesivnu ideologiju iznuda, jedina koju imaju.

Kako da pomognemo Srbima da shvate da je san o velikoj Srbiji koji im zlikovci i pobunjenici generacijama prodaju njihova očigledna noćna mora? Neće biti nikakvog popravnog ispita za njihove neuspele osvajačke ratove, niti ih mogu dovesti do nacionalne sreće. Krv srpske ili tuđe dece može da dovede samo do još jednog pljačkaškog i lažljivog mandata Putina ili Vučića.

Ovih je dana u najvišim krugovima NATO-a i EU-a oživljena ideja pojačavanja aktualnih vojnih misija na Kosovu i u BiH. Ako NATO i EU trupe uskoro otpočnu s nadzorom granice Srbije prema susednim zemljama, kao što se navodno planira, Vučić može iznova da pokuša da pošalje u misije destabilizacije svoje režimske ubice. No, priče o sebi i Srbiji kao garantu regionalne stabilnosti više neće moći nikome prodati ni kao vic, čak ni maloj deci, piše Davor Krile u Slobodnoj Dalmaciji.