Srbija u apokalitičnom porazu zatvara krvavi krug koji je počeo Milošević

Okupljanja polako ulaze u uobičajenu vikend-rutinu koju srpska opozicija praktikuje poslednjih godina.

Bez autentičnog građanskog, a potvrđenog antiratnog lidera protivnici Vučića već godinama šetaju kao tela bez glave, koja uglavnom znaju šta neće a kada prozbore o onome što hoće – osim podrazumevane ostavke/smene Vučića – imamo pred sobom ljude koju nude istu ili još radikalniju konzervativnu politiku nego aktuelna vlast.

Izbori i politička javnost su “očetkali” sa scene i te retke ljude pomirenja, kao što su Nenad Čanak i Čedomir Jovanović, tako da je provalija između normalnog i nenormalnog stanja, na čijoj se obali nalazimo, sve šira i dublja.

Vlast i njeni mediji ponavljaju samo umnoženu, a tehnološki istu operaciju odzmazde prema opoziciji koja je precizno formatirana još za Miloševićeva vakta.

Pored uvreda, omalovažavanja, stigmatizacije i kompromitacije pojedinaca, u prvom planu je tradicionalno licitiranje brojem prisutnih na protestima.

Pre nekoliko godina prijatelj koji nije mogao sa mnom na utakmicu pozvao me je pred kraj tekme i prvo upitao koliko ljudi ima a ne koji je rezultat.

Srbi, kao i svi mali narodi, pate od velikih cifara.

Zato i vole Ruse i Kineze.

To vlast odlično zna i svaki realni broj protestanata na ulicama deli sa pet.

Tako po starom dobrom običaju lako se udaljavamo od prvobitne teme, ma koliko ona bila ozbiljna, gubeći se u lavirintu nadgornjavanja i prebrojavanja.

Vučić je zato i zakazao “kontraminting” za 26. maj, da se prebrojimo, tek toliko da se zna.

Oni koji se sećaju kontramitinga iz decembra 1996., kada je tokom zimskih protesta opozicije, došlo do fizičkog kontakta dve strane prisutne u desetinama hiljada pristalica, strepe da to može da se ponovi i 26. maja, pogotovo što skup pada u petak, dan koji je i opozicija izabrala za svoja buduća redovna okupljanja.

Politički kontekst u kome rastu unutrašnje tenzije, dok teku pregovori Beograda i Prištine i rat u Ukrajini kome se ne vidi kraj, čini situaciju samo dramatičnijom, pojačanu svakodnevnim slikama smrti i govorom mržnje.

Apokaliptični poraz politike zapečaćene krvlju Zorana Đinđića 

Srbija polako, režeći i cvileći istovremeno, zatvara krug koji je otvorio Milošević 1989. godine.

Za ovih skoro 35 godina agonije pređen je put od oduzimanja suštinske autonomije kosovskim Albancima do očajničke borbe za Zajednicu srpskih opština, kao oblik suštinske autonomije preostalih Srba na Kosmetu.

Ono što smo oduzeli drugima sada molimo za sebe, od tih istih kojima smo oduzeli.

Mislim, autonomiju… A oni ne daju, a mi se durimo i ne priznajemo. Šta ti je život!?

To je tek prva slika apokaliptičnog poraza jedne u suštini kontinuirane politike, zapečaćene krvlju Zorana Đinđića, koja je imala tek kratak brejk početkom milenijuma.

Poslednja decenija 20. veka predstavljala je jednu od razvojno najdinamičnijih decenija u istoriji civilizacije.

Baš tu deceniju Srbi su proveli pod međunarodnim sankcijama, gubeći ratove i teritorije.

Pomenuta decenija je verovatno bila i najgora za postkomunističku Rusiju.

Ekonomski na kolenima, ona je izgubila imperiju u dva koraka – prvo istočno-evropsku a potom i sovjetsku.

Koštunica je došao na mesto Đinđića, Putin je zamenio Jeljcina.

Kada su izašli iz “pećine devedesetih” i osvrnuli se oko sebe zatekli su svet koji je otišao toliko daleko da su braća odustala od svake kompeticije.

Mnogo bliža im je postala (izmišljena) daleka prošlost nego bliska budućnost.

“Na Istok, na Istok” orilo se i ori se tundrama i stepama kolektivne paranoje slavenske braće.

Umesto konstruktivne borbe za svoje” mesto pod Suncem” u porodici modernih naroda braća su izabrala opstrukciju i rezignaciju, zauzela odlučan ignorantski i nihilistički stav prema svetu i veku.

Performans na televiziji 

Drugu sliku, koja na vrlo upečatljiv način govori o tome koliko je u Srbiji izostalo suočavanje sa prošlošću i katarza nakon devedesetih, predstavlja performans koji već mesecima gledamo svakog vikenda, u jutarnjem program televizije K1.

Taj višesatni program vode dva novinara koji su pod Miloševićem bili na potpuno suprotnim polovima medijske Srbije.

Zoran Ostojić, novinar i direktor beogradskog Studija B, jedine slobodne televizije sa početka devedesetih, na jednoj, i Milorad Komrakov, urednik i voditelj centralnog dnevnika državne televizije i drugih ratnih specijala, poznat po tome što je srbijansko gledateljstvo obavestio o hrvatskoj “Oluji” – u devetnaestom minutu Dnevnika iako je egzodus trajao već satima?!

Ovaj zanimljivi igrokaz koji koji se često tokom emisija pretvara i u raspravu o ispravnosti novinarskog ponašanja u prošlosti, belodano pokazuje koliko Komrakov ništa nije shvatio ni posle dve decenije.

On je zaprepašten, često ljut i svadljiv, nespreman za bilo kakvo suočavanje sa svojim greškama, pokušavajući patetično i bljutavo da sebe predstavi kao žrtvu.

Komrakov ne samo da je, za mlađu publiku koja ga ne poznaje, direktan link prema mračnom i krvavom dobu Slobinih medija, nego i metafora preovlađujuće kolektivne psihologije koja na mestu za kategorijalni aparat moralnog samosagledavanja sopstvenih grehova zjapi crnom rupom.

Snimak

Treća slika, koja najdirektnije povezuje uticaj toksičnih medijskih sadržaja na zločinačke postupke pojedinaca, sadržana je u jednom video klipu sa Tik-Toka koji je okačio ubica iz Mladenovca, Uroš Blažić.

U 20 sekundi vidimo ubicu kako se usred zime kupa u nekom potoku trljajući se snegom.

Euforičnim, pretećim, polurežećim glasom izgovara: ”Šta je ovo?! Mali Kristijan, a mali Kristijan, a…” direktno se referirajući na okorelog kriminalca koji je direktno iz zatvora prvo otišao u rijaliti a potom dobio i svoju, autorsku emisiju na nacionalnoj frekvenciji.

Siguran sam da Uroš Blažić nije mislio na Kristijana Diora niti Kristijana Šmita, već upravo na Kristijana Golubovića.

Srbija koja se nakon 3. maja oduzela u ovih deset dana pokušava da se sabere, izbegavajući iskrenu raspravu o pravim uzrocima zla i prekrivajući suštinske teme glorifikacijom široke akcije za predaju i prikupljanje legalnog i nelegalnog oružja.

Ostavka ministra prosvete Branka Ružića samo nas je podsetila i ko su nam ministar spoljnih poslova i šef službe bezbednosti.

Naime, sva trojica su pripadnici političkog podmlatka koji je ispuzao ispod jorgana Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.

Ako tome dodamo da se narod, kako se od milošte šef zove građane Srbije, između Čede i Čanka sa jedne, i Mladića, Šešelja i Šljivančanina… sa druge strane, opredelio svim srcem za ove druge, jasno je da se kolektivni marš ka ambisu sa povezom preko očiju nastavlja.

Simpatija, podrška i stavljanje na stranu ratnih zločinaca umesto na stranu mirovnih aktivista jeste najdirektnija podrška i sasvim otvoren poziv na nasilje.

Srbijica, dakle, ostaje zaglavljena između “Sivog doma” i ”Južnog vetra” ližući svoje otvorene “Rane”.

Momčilo Đurđić je rođen 1960. Novinar, jedan od osnivača srpske Demokratske stranke. Bio glavni i odgovorni urednik regionalne RTV, dopisnik radija Slobodna Europa, kolumnist portala Peščanik. Poslednjih 15 godina se uz političke analize aktivno bavi brendiranjem i rebrendiranjem tradicionalne hrane i likovnih simbola srpskog Juga. Pored Indexa povremeno komentira i za Federalnu TV BiH.