Šta je smisao rezolucije o Srebrenici?

Rezolucije UN-a (npr. one Saveta bezbednosti o zaštićenim zonama iz ’93, kao i ona od 12. jula ‘95.) nisu imale snagu da zaustave genocid u Srebrenici, te zasigurno ne mogu dovesti ni do ukidanja Republike Srpske, piše Haris Imamović za Medium.

Da li je onda cilj osuditi srpski narod, ako već nije, kako Vučić reče, tražiti većeg sažaljenja od Srba od onog koje smo dobili?

U nacrtu rezolucije se kaže da je jedan od ciljeva „podstaknuti članice Ujedinjenih nacija da sačuvaju utvrđene činjenice i kroz svoje obrazovne sisteme razviju odgovarajuće programe, takođe u znak sećanja, kako bi se sprečio revizionizam i genocid u budućnosti“.

Šta bi to u slučaju Srbije, kao članice UN-a, moglo značiti da se „sačuvaju utvrđene činjenice“?

Ako čitate sudske presude, recimo, možete vidjeti da su presudan doprinos u utvrđivanju činjenica o genocidu dali sami Srbi. Time ne mislim samo na Srbe — tužioce i sudije Suda BiH, koji su podizali optužnice i izricali presude za genocid. Mislim primarno na brojne podrinjske Srbe, koji su, kao sudski svedoci, (što svesno što nesvesno) pomogli da se zaokruži slika o izvršenom zločinu.

Naređenje s vrha

Visoki funkcioner ratnog SDS-a i intimus Radovana Karadžića, Miroslav Deronjić svedočio je u Hagu da mu je pukovnik Ljubiša Beara, uveče 13. jula, kazao: „Dobio sam naređenje, s vrha, da se zarobljenici pobiju.“ Da se uistinu radi o volji “vrha”, Deronjić je, kako je otkrio sudijama, već od ranije znao, jer mu je sam Karadžić četiri dana ranije rekao: “Miroslave, sve ih treba poubijati.”

Nakon što je više od 1.300 Srebreničana streljano u Kravici na području bratunačke opštine, Deronjić se pobunio. Tražio je da preostali budu likvidirani negde drugde, a ne u području njegove odgovornosti.

Šef bezbednosti Bratunačke brigade Momir Nikolić je svedočio da je njemu i Dragi Nikoliću iz Zvorničke brigade, tada, Beara naredio da organizuju prevoz srebreničkih muškaraca i dečaka na područje zvorničke opštine, i da ih tamo pogube.

Dragan Obrenović, zamenik komandanta Zvorničke brigade, takođe je posvedočio u Hagu da je iz Drinskog korpusa došla naredba da se organizuje likvidacija zarobljenika. Nakon što je Obrenović odbio, kazavši da ne može prihvatiti takvu obavezu bez odobrenja Više komande, poručnik Drago Nikolić mu je, veli, pojasnio da je naređenje došlo lično od generala Mladića.

„Bilo je naređeno da se to ne vidi“

U presudi Ostoji Stanišiću, komandatu 6. bataljona Zvorničke brigade, navodi se da je deo zarobljenih Srebreničana prevezen u zvorničko selo Petkovci.

Jedan od meštana Marko Spasojević je svedočio da je video jedan od kamiona kojim su dovozili ljude. Bio je, veli, pun, „čovjek na čovjeku.“ Tražili su vode. Spasojević im je doneo dva kanistera vode. Neki su iskočili i pokušali pobeći, ali su, veli, bili ubijeni na licu mesta.

Kada se vratio kući, Marko je kazao svojoj supruzi da legne na pod i ne ustaje. S njom su bile dve njihove unuke.

Zarobljenici su najpre bili smešteni u školi u Petkovcima, odakle su kasnije odvoženi na branu Crveni mulj, gde su streljani.

Marko Spasojević je kazao da se u večernjim satima čula pucnjava, koja je trajala dugo u noć, otprilike do tri sata iza ponoći, zbog čega je, kaže, „zaključao vrata“.

Ujutru je video žene kako peru okrvavljeni asfalt. „Bilo je naređeno da se to ne vidi.“ Video je tela oko škole, koja su „traktorom ili tamićem“ prebačena na Branu.

Brana Crveni mulj

U presudi Haškog tribunala u slučaju Popović i drugi, navodi se da je među posmrtnim ostacima ekshumiranim iz primarne grobnice kod brane Crveni mulj, te iz s njom povezanih sekunardnih grobnica, ekshumirano 805 tela Srebreničana.

Jedan od samo dvojice preživjelih, Nedžad Avdić je, u svojim svedočenjima, izneo brojne detalje o masakru; među ostalim i taj da je u školskoj sali, uoči odvođenja na streljanje, jedan čovek, koji je već bio pogođen u glavu (tako da mu je krv curila niz lice), grčevito u rukama držao roze čizmice svoje kćerkice, koju je dan ranije izgubio u šumi.

Nedžad je odveden na streljanje u grupi sa svojim nastavnikom geografije Munibom, koji ga nije prepoznao („Jesi li ti Salkin?“ — „Ne.“). Neki od zarobljenika je jednom od ubica vikao: „Ja sam tebe i tvoju majku Stanu čuvo i pazio. Kako te nije sramota!“ Drugi se uspeo odvezati i ponudio Nedžadu da oslobodi i njega, što je ovaj, pomiren sa izvesnošću smrti, odbio.

„Meni je“, kaže Nedžad, „zaista bilo žao da umrem žedan, pa sam pokušavao, kao i drugi, da se što duže sakrijem među ljudima. Jednostavno sam želio još jedu ili dvije sekunde da živim.“

Na suđenju Stanišiću, pred Sudom BiH, anonimno je svedočio je jedan od pripadnika 6. bataljona. On je vozeći utovarivač marke ULT 220B, pomogao pri zakopavanju leševa.

„Osjetio se strašan neugodan miris, uz puno muha, bilo je teško raditi.“ U jednom je trenutku izišao iz mašine, nakon čega su mu vojnici, uz psovke i pretnje ubistvom, naredili da se vrati i više ne izlazi. Video je, veli, pet-šest zarobljenih Srebreničana kako ubacuju tela ubijenih u grobnicu. Nakon što su završili posao i oni su streljani. Čulo se, kaže, „tap, tap, tap“.

Dragan Obrenović je, u svom haškom iskazu, svedočio da mu je Ostoja Stanišić neposredno nakon masakra u Petkovcima kazao da je sve organizovao Beara i da on tu nije mogo ništa.

Osuđujući Stanišića, bh. sudije su zaključile da komandant 6. bataljona zaista nije mogao sprečiti ubijanje zarobljenika, kojim su rukovodili oficiri Glavnog štaba VRS-a i Drinskog korpusa, ali je mogao sprečiti da resursi njegovog bataljona budu korišteni u operaciji. To se, naime, pokazalo idućeg dana, kada mu je saopšteno da će u Petkovce stići još zarobljenika, čemu se Stanišić delotvorno usprotivio, kazavši: „Zar nije bilo dosta zla.“

Kozluk

Istog dana kada i u Petkovce, Srebreničani su odvoženi u selo još jedno zvorničko selo — Ročević.

Komandant tamošnjeg bataljona Srećko Aćimović je, na haškom suđenju Vujadinu Popoviću i drugima, svedočio da je primio šifrovani telegram iz Komande Zvorničke brigade: „Naređuje se komandantu 2. pješadijskog bataljona da za sutra do 10 sati obezbijedi vod ljudi za streljanje zarobljenika.“ To su potvrdili i njegov zamenik Mitar Lazarević, kao i Mile Đukanović, pomoćnik za moral i verska pitanja.

Aćimović se, veli, sa svojim saradanicima u bataljonu složio da neće dati na raspolaganje ljudstvo za pogubljenja, o čemu je obavestio Komandu u Zvorniku. Telefonom ga je, kaže, pozvao Drago Nikolić i kazao da naređenje dolazi „sasvim odozgo“.

Aćimović kaže da ni nakon insistiranja nije promenio stav. U svom svedočenju istakao je da je tih dana dobio dete, te da ga je prvi put video upravo te večeri.

Idućeg dana u selo Ročević dolazi Vujadin Popović, šef bezbednosti Drinskog korpusa. Aćimović je kazao da je ga Popović odmah verbalno napao, psovao mu i pretio da će odgovarati ako ne postupi po naređenju. Aćimović je, u svom haškom svedočnju, tvrdio da ga ništa od toga nije pokolebalo.

Skoro 15 godina kasnije, pred Sudom BiH, zaštićeni svedok SA-1 i jedan od vojnika 2. bataljona je posvedočio da je Aćimović, na kraju, ipak popustio pod pritiskom, te je naredio vozačima 2. bataljona da prevezu zarobljenike na šljunkaru u Kozluku („ovo morate odraditi“) i osigurao tri sanduka municije za njihovo pogubljenje.

Još jedan vojnik, zaštićeni svedok SA-5, kazao je da mu je Aćimović kazao: „Streljanje se mora izvršiti.“

U Hagu su vozači 2. bataljona Dragan Jović i Veljko Ivanović svedočili da su, skupa sa još 3–4 vozača, prevezli više punih kamiona do Kozluka, gde su svedočili egzekucijama.

Svedočeći o poslednjim trenucima ubijenih, Veljko Ivanović je kazao: „Oni su bili polumrtvi, iscrpljeni, nema vode, nema hljeba. Niko nije pitao za život ni molio. Niko. To me brine. Niko nije rekao: ‘Ostavite me živa.’“ Tek je, u nekom trenutku, jedan dječak između 12 i 14 godina, „molio da ga ostavimo živog“, kaže Ivanović.

Isprva niko nije hteo da puca u njega. Jedan od zaštićenih svedoka (SA-1), na suđenju Aćimoviću, kazao je da je na kraju doveden „neko iz Vitinke“ da ubije dečaka.

Isti svedok je naveo i imena nekih od ostatka egzekutora: Drašković zvani Zuzi, Bećo Ristanović, Milan Ostojić zvani Ustaša… Kazao je da je u Kozluku čuo samo njihove nadimke, a kasnije je saznao njihova imena i prezimena. „Pa pričalo se u Malešiću, javno bolan…“, pojasnio je na suđenju.

Slavko Radić je svedočio da su među egzekutorima bili Slobodan Radić zvani Bibisi, Milivoj Simić, Dragan Tejić, Milan Gajić, Vladan Matić i Slavko Mijatović.

Zaštićeni svedok SA-2, takođe vojnik, kazao je da nije samo bio očevidac, već je i sam pucao. Kazao je da je među egzekutorima prepoznao Vukašina Draškovića, Milana Tomića, Milomira Simića zvanog Cigo, Rajka Milića, Milorada Ristanovića zvanog Bećo i Milana Stjepanovića (!) zvanog Ustaša.

Među posmrtnim ostacima ekshumiranim iz primarne grobnice u Kozluku i s njome povezanih sekunardnih grobnica, u vreme izricanje navedene haške presude, identifikovano je 1.040 tela.

Negiranje genocida je kao premeštanje grobnica

O genocidu u Srebrenici zna se sve. Znaju se imena ubijenih. Najveći deo iskopanih tela je identificiran i pokopan. Znaju se imena nalogodavaca, organizatora i značajnog dela egzekutora. Zna se ko je naredio, ko je pucao, ko je osigurao municiju, gorivo, kamione, bagere, itd. Činjenice o kojima govori rezolucija UN-a utvrđene su zahvaljujući obilju materijalno-forenzičkih dokaza, kao i svedočenjima preživelih, počinilaca i očevidaca.

Činjenice o genocidu u Srebrenici znaju ne samo oni koji su proučavali presude Haškog tribunala i Suda BiH, već i ogroman broj podrinjskih Srba. („Pa pričalo se u Malešiću, javno bolan…“) Mnogi od njih su bili spremni i svedočiti o tome. Neki od detalja njihovih iskaza, koje naveo u ovom tekstu (kao i ranije u tekstovima o Kravici i Orahovcu) samo je kap u moru.

Problem negiranja nije problem znanja/neznanja. Oni koji negiraju nemaju manjak informacija. Kao što su Beara i Vujadin Popović vrlo dobro znali da je, po naredbi političkog i vojnog vrha RS-a, organizovana likvidacija zarobljenih Srebreničana, to znaju danas i Vučić i Dodik. Kao što su, znajući šta je istina, Beara i Popović svejedno prikrivali tragove zločina, izmeštajući tela iz primarnih grobnica, tako vlasti Srbije i RS danas skrivaju tragove poričući, a sve verujući kao i spomenuti oficiri da je sve dopušteno uime Staatsräsona.

Namera koja se krije iza formule da se „u Srebrenici desio strašan zločin, ali ne genocid“ slična je nameri Vujadina Popovića, u trenutku kada je naredio da se u primarnim grobnicama ostavi po stotinak tela, kako bi se, u slučaju da budu otkrivene, mislilo da je ubijeno nekoliko stotina žrtava (što je Vlada RS i tvrdila u svom prvom izveštaju iz 2002). Cilj je priznati manji deo zločina, kako bi se uspešnije zataškao njegov veći deo.

Smisao rezolucije nije u Vučiću (ili Dodiku), već u žrtvama. Da se rezolucija primarno odnosi na Vučića, i da „traži veće sažaljenje od Srba od onog koje je već dato“, ona bi zaista bila besmislena. Jer srpske institucije su beznadežan slučaj u ovom pogledu. Nema im pomoći. Smisao rezolucije nije u tome, već u podršci žrtvama, poput Nedžada Avdića, koje takođe znaju šta se desilo u Srebrenici, ali im predstavlja minimalnu satisfakciju da većina sveta priznaje istinu i poštuje njihovu bol. To nije ni pravda, ni uteha, već minimalna satisfakcija. Jer, kako reče Nedžad Avdić, utjeha je samo da postoji drugi, bolji svijet na kojem se svode računi.