Šta znači sve izvesniji poraz Ukrajine za BiH?

Kako naglašava Vučić, zapadne zemlje „osećaju veliki pritisak zbog napredovanja ruskih snaga“ i nisu sigurne kako će se rat u Ukrajini završiti. U navedenom kontekstu, predsednik Srbije protumačio je najavljeni ulazak Kosova u Savet Evrope, ali i pritisak na režim u Republici Srpskoj, piše za Medium Haris Imamović.

Sličnu ocenu izneo je i lider RS-a Milorad Dodik, na posebnoj sednici Narodne skupštine RS, posvećenoj — globalnoj političko-bezbednosnoj situaciji (sic!) i njenim implikacijama RS. Odluku OHR-a da proglasi tehničke izmene Izbornog zakona, Dodik nije tumačio kao neko izolovano bh. pitanje, već kao deo šireg međunarodnog kretanja. Kazao je da se kreira nova geopolitička mapa sveta, te da je deo tog procesa nastojanje međunarodne zajednice da nametne svoju volju vlastima RS-a.

„Kao odgovoran čovek osećam da je Republika u jednoj zaista delikatnoj situaciji“, kazao je, te dodao da je dilema pred ovim entitetom: “prihvatiti podaništvo, što bi značilo nestanak” — ili “odabrati put opstanka, uz podnošenje žrtve”.

Drugim rečima, prema Dodiku status kvo je neodrživ, a tektonske promene su neizbežne.

Dodik je kazao da je unipolarni svet, u kojem su SAD bile jedina svetska sila, prošlost, te da živimo u tranziciji ka novoj konstelaciji, u kojoj deo zemalja neće biti potčinjen američkoj volji.

Vašington se, dodao je on, opire navedenoj promeni, te želi održati svoju dominaciju u što većoj meri, ako već ne može u celosti.

„Taj centar moći želi da ogradi ono što je njihovo i želi tu ogradu da čvrsto postavi, te će se obračunati sa svakim ko se suprotstavi ili za koga oni misle da bi mogao da se suprostavi“, kazao je.

Dodik je istaknuo da je Vašington doveo i samu Evropsku uniju u „podanički položaj“, ne ostavljajući joj mogućnost da bude samostalan globalni igrač.

Kako je pojasnio, EU se morala odreći jeftinih sirovina iz Rusije, te je iz geopolitičkih razloga pokazala spremnost da odobri pregovarački status za Ukrajinu, kao i za i Bosnu i Hercegovinu.

„Sve je to dalo novi pečat procesima koji se dešavaju na prostoru Balkanu, a naravno i u okviru Bosne i Hercegovine“, kazao je Dodik.

„Geopolitika govori da smo mi u središtu zemalja, okruženi NATO-om i Evropskom unijom. Nema primera da funkcionišu zemlje, koje su izopštene iz Evrope i koje su eventualno članice neke druge asocijacije, a da se nalaze u okviru evropskog kontinenta“, kazao je.

Nakon toga je napravio čudan obrat u argumentaciji. Istakao je da su Amerikanci zaustavili proces ubrznog približavanja BiH Evropskoj uniji. Ostalo je nejasno — zašto bi oni to učinili, ako je Evropska unija, kako je sam Dodik rekao, u „podaničkom položaju“ spram Vašingtona?

Nadalje, Dodik je ponovio svoju mantru da „zemlja, koja je međunarodni protektorat, ne može napredovati ka Evropskoj uniji“. Ni to nije jasno, jer kako da Bosna i Hercegovina bude suveren politički faktor, kada to, prema rečima Dodika, ni sama Evropska unija nije.

Na stranu navedene nelogičnosti. Nakon što se složimo s Dodikom da se Evropska unija, nakon početka rata u Ukrajini, jeste postala bezbednosno i energetski znatno zavisnija o Sjedinjenim Državama, nego ranije, postavimo jedno jedno vrlo jednostavno pitanje — ako se jedna Evropska unija, koja ima 448 miliona stanovnika, morala povinovati volji Sjedinjenih Država (kako to kaže predsednik RS), da li Dodik zaista veruje da se Republika Srpska sa svojih 850 hiljada stanovnika, može odupreti američkom pritisku?

„Naravno, mi znamo da oni nas ne slušaju, da smatraju da smo manje važni, da smo nebitni, da nam se podsmevaju sada i da misle da mogu naći mehanizme koji će učiniti sve da nas dovedu u potrebno ponašanje po njima“, kazao je Dodik, na spomenutoj sednici NSRS-a.

Dobro je poznato da je Dodik, u sličnoj situaciji, znao nadvladati međunarodnu zajednicu. Ne treba zaboraviti 2007. godinu, kada je tadašnji visoki predstavnik u BiH Miroslav Lajčak nametnuo amandmane kojima su se trebale sprečiti blokade u radu državnih institucija, ali na kraju je Lajčak, nakon pretnji Dodika, povukao svoje mere.

Zašto i sada ne očekivati isti ishod?

Te 2007. godine Vladimir Putin je održao svoj čuveni govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, u kojem je kazao da Rusija više neće biti potčinjena Vašingtonu, a nakon toga je počelo ubrzano razvijanje ekonomske i ukupne političke saradnje između Evropske unije i Rusije, te njihove (zajedničke) geopolitičke emancipacije.

Vrhunac tog procesa bila je izgradnja Severnog toka 1, koji su tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev i Angela Merkel svečano otvorili, uz zagrljaje i osmehe. U Vašingtonu navedeni ishod nije dočekan s jednakim emocijama.

Iste te 2007. godine, tadašnji nemački ministar spoljnih Frank-Valter Štajnamejr je napisao: „Rusija je nezamenjiv partner od strateškog značaja za EU. Panevropski mirovni poredak i trajno rešenje važnih bzebednosnih problema, od Balkana do Bliskog Istoka, mogu biti ostvareni samo uz Rusiju, nikako bez nje niti protiv nje.“

Kada je Lajčak te 2007. nametnuo svoje amandmane, Ruska ambasada u BiH se, po prvi put od Dejtona, pobunila na sednici Veća za implementaciju mira u BiH, tela koje nadzire rad OHR-a, protiv zapadnih zemalja, te je stala na stranu vlasti Republike Srpske.

Na koncu, tadašnji evropski komesar za spoljnu politiku Havijer Solana telefonom je pozvao Lajčaka i naložio mu da poništi amandmane, što je ovaj i učinio.

Danas, 17 godina posle, geopolitička situacija u Evropi je, kako je istaknuo i sam Dodik, strukturalno drugačija. Viša geopolitička svrha rata u Ukrajini jeste prekid evropsko-ruske ekonomske i političke saradnje. Zbog narušenih odnosa sa Rusijom, Evropska unija se ponovo, kako primećuje Dodik, vratila pod okrilje SAD-a.

Navedeni geopolitički obrt se nije u celosti odrazio na odnose u Bosni i Hercegovini. Videli smo da su, kao u dobra stara vremena, Delegacija EU u Sarajevu i Ruska ambasada izdali saopštenja protiv tehničkih izmena Izbornog zakona.

Međutim, desilo se što se nikad ranije nije desilo: dve izuzetno bitne članice Evropske unije, Nemačka i Holandija izdale su posebna saopštenja, u kojima su, suprotno od stava Delegacije EU, podržale potez OHR-a, te se svrstale uz Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo.

To predstavlja nezapamćen udarac Delegaciji EU i njenom šefu Johanu Zatleru koji je odlučio da istupi protiv OHR-a.

Osim navedene, postoji još jedna bitna razlika trenutne krize, u odnosu na ranije.

Bio sam u Predsedništvu BiH 2019. kada je trajala kriza u vezi sa slanjem ANP-a u sedište NATO saveza.

Do navedene krize je došlo zbog kolizije političkih zahteva, s jedne strane, članova Predsedništva BiH Šefika Džaferovića i Željka Komšića da se usvoji ANP i pošalje u sedište NATO-a i Milorada Dodika, s druge strane, koji je bio protiv toga.

Međunarodna zajednica, uključujući i SAD, tada je nastupala kao medijator, a ne kao strana u sukobu, te je pomogla da se dođe od kompromisa u vidu Programa reformi.

Nakon toga, usledila je još veća kriza krajem 2021. i početkom 2022. godine, kada je tadašnji visoki predstavnik Valentin Incko nametnuo Zakon o zabrani negiranja genocida.

Javna je tajna da je to učinio, uz protivljenje zapadnih zemalja, uključujući SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i EU. Nakon toga, velike sile su ponovo nastojale da zaustave krizu koju je „počeo neko drugi“. Na koncu, kriza se smirila tako što su pravosudne institucije odlučile da ne provode Inckov zakon.

Ovaj put, situacija je radikalno drugačija. Šmit nije postupio, uprkos Amerikancima, Britancima, Nemcima i Holanđanima. Naprotiv, on je nametnuo zakon na njihovo insistiranje. Drugim rečima, za razliku od prethodne dve, Amerikanci i njihovi saveznici su svesno gurnuli prst u oko Dodiku, ciljano su ušli u obračun s njime. Ili kako Dodik na sednici NSRS reče: zapadni blok je proveo svoju volju, uprkos pretnjama RS-a.

Treći razlog zbog kojeg je trenutna kriza drugačija od ranijih jeste — novac. Banke u Republici Srpskoj su zatvorile račune osobama i kompanijama, koje se nalaze na američkoj crnoj listi.

Ministarka finansija RS Zora Vidović je kazala da banke nisu imale izbora, jer bi im, u suprotnom, bili ugašeni SWIFT kodovi i korespondencija sa drugim bankama, čime bi i same banke bile izbačene iz međunarodnog finansijskog sistema.

„To znači uništenje kompletnog privrednog sistema RS što niko ne može dozvoliti“, kazala je.

Premijer RS-a Radovan Višković je kazao da Amerikanci „po svim procedurama nemaju pravo na to što rade, ali ‘sila boga ne moli’“. Dodao je i da se Republike Srpska „ne može suprotstaviti njihovoj sili“, te da sve ovo rade, „jer su na drugim mestima dobili šamare“.

Sličnu ocenu je dao i jedan od lidera srpske opozicije Nebojša Vukanović, poručivši vlastima: „Izvukli ste nas na radar svetske geopolitike, gde se velike sile tuku. Zbog nerazumnih ličnih razloga uveli ste celu Srpsku i srpski narod u turbulencije.“

Ne znam kako će završiti trenutna kriza u BiH, ali postoje dobri razlozi da zaključimo kako su Amerikanci, nakon dugo vremena, krenuli u odlučan obračun s vlastima RS-a. Ne zato što su poslušali glas sarajevskih političara i analitičara, već kako Vučić, Dodik i drugi srpski zvaničnici primećuju — zbog loše pozicije Ukrajinaca.

Pre nekoliko dana francuski predsednik je kazao da će poslati francuske trupe u Ukrajinu, ako Rusi napadnu Kijev i Odesu. To je posve direktno priznanje dobro upućenog čoveka da Ukrajinci ne stoje dobro. Prošle godine u ovo doba, Ukrajinci su spremali kontra-ofanzivu, te su se nadali da će osloboditi okupiranu teritoriju. Danas se, nakon pada Bahmuta i Avdijevke, govori o mogućem padu Kijeva.

Nakon dve godine rata, uprkos herojskom otporu Ukrajinaca, počinje dolaziti do izraza ruska nadmoć u artiljeriji, avijaciji i ljudstvu. Skoro niko ozbiljan više ne razmišlja o mogućnosti da Ukrajinci vrate svoju teritoriju. Ključno pitanje je: gde će se Rusi zaustaviti, da li će im biti dovoljno 20 odsto teritorije Ukrajine, što trenutno drže, ili će kako ocenjuje Džon Meršajmer težiti da, uz četiri koje su već zauzeli, anektiraju dodatne četiri oblasti, što bi značilo oko 40 odsto Ukrajine, uključujući i delove Kijeva, ako već ne celi.

Mogućnost kolapsa Ukrajine već proizvodi određeni osećaj panike u zapadnim prestonicama, gde se sve češće spominje slanje trupa tih država, članica NATO-a, u pomoć Ukrajincima.

Financial Times navodi da Putin početkom leta sprema novu ofanzivu širokih razmera. U slučaju da dođe do kolapsa ukrajinskih odbrambenih linija, u Evropi bi zavladao nezapamćeni osećaj panike.

Deleći navedenu zabrinutost, Amerikanci i njihovi saveznici (među koje ne spada Delegacija EU) očigledno žele pojačati pritisak prema vlastima Republike Srpske, kako bi im poslali poruku da, čak i ako dođe do ruskog proboja u Ukrajini, ovaj deo kontinenta ostaje zona američkog uticaja, te će se Vašington, da iskoristimo reči samog Dodika, obračunati sa svakim ko se suprotstavi ili za koga oni misle da bi mogao da se suprostavi.