Strani radnici u Hrvatskoj – dobitnici i gubitnici

Javnost je pritom dobro upoznata sa krajnje teškim, izrabljivačkim uslovima u kojima oni žive i rade u Hrvatskoj. Prepustili su ih na milost – u stvari više na nemilost – posredničkih agencija za zapošljavanje, kao i poslodavaca, dok država kao regulator ostaje uglavnom pasivna.

„Zakoni slabo štite radnike, a i takvi manjkavi se često krše. Sudovi su spori, inspekcija prema sopstvenom priznanju nedovoljna“, rekao nam je o tome Jakov Kolak, organizator u Regionalnom industrijskom sindikatu (RIS) i politikolog.

Prema njegovom uvidu, sindikalno organizovanih stranih radnika je malo, a ogromna većina onih koji pokušaju da se organizuju – nailaze na otpor poslodavaca. Opšta informisanost o radničkim pravima i sindikatima je pritom veoma slaba, a položaj migrantskih radnika je još mnogo gori. Sistem je poslodavcima dao praktično slobodne ruke da s migrantskim radnicima postupaju kako god žele.

Namerno stvaranje nelojalne konkurencije među radnicima

„Oni se u startu moraju debelo zadužiti da bi uopšte mogli da dođu da rade ovde. Ne razumeju šta potpisuju, boravišna i radna dozvola vezana im je za poslodavca, nemaju kome da se obrate na sopstvenom jeziku, itd. Poslodavci su tražili takav tip liberalizacije i dobili su ga, a ne koriste ga samo za popunjavanje praznih radnih mesta, već su mnogi od uvoza jeftinijih i obespravljenijih ljudi napravili poslovni model. Model koji im pomaže da lakše zarade, drže cenu rada nižom i koji olakšava sprečavanje bilo kakvih pokušaja poboljšanja uslova rada“, svedoči Kolak za DW.

Predstavnici RIS-a na terenu se susreću sa situacijama gde poslodavci nastoje da koriste strane radnike kako bi otežali pokušaj domaćih radnika da se izbore za bolje uslove rada. Na primer, radnici traže povećanje plate koje bi, između ostalog, moglo da pomogne da se reši problem manjka radnika u tom preduzeću. No poslodavac se radije okreće agencijama da im pronađu radnike iz inostranstva koji će raditi u tim lošim uslovima.

„Takva praksa podstiče netrpeljivost prema stranim radnicima“, upozorava organizator iz RIS-a, „ali to nije moralno već strukturno pitanje. Poslodavci su oduvek koristili radnike koji su u gorem položaju kako bi potkopali zahteve za boljim uslovima rada, kako bi radnike okrenuli jedne protiv drugih.“ „Moramo priznati da zabrinutost postojećih radnika u ovako neregulisanom sistemu uvoza radnika ima i svoje realno utemeljenje“, zaključio je Jakov Kolak.

Pasivnost države

On stoga smatra da je najvažnije smanjiti moć koju poslodavci imaju nad migrantskim radnicima. Osim toga, treba raditi na tome da položaj domaćih i stranih bude što ravnopravniji. Očekivanja da će se nekakvo udruživanje desiti samo od sebe, ili se nadati da bi se strani radnici samoorganizovali, čini mu se naivnim. Dovoljno je pri tom zamisliti poziciju radnika iz Azije koji je morao platiti sedam hiljada evra da bi uopšte došao da radi u Hrvatsku.

Kada mu poslodavac zapreti otkazom ako se ne bude ponašao kako mu je naloženo, ishod je više nego lako predvideti. Odnosi se još uvek mogu postaviti na bolje temelje „Kada mu tako najavi otkaz i ekspresni povratak tamo odakle je došao ako, na primer, odbije da radi 12 sati dnevno, radnik neće više ni ‘pisnuti’, kamoli se učlaniti u sindikat“, tvrdi Kolak.

A sve je to omogućeno pasivnošću države, pa se ni rasprave o mogućem uvođenju uvoznih kvota za maksimalan broj stranih radnika, makar u pojedinim sektorima, ne uzimaju u obzir. U posledice takvog stanja ubraja se i drastično obaranje cene rada, naročito u uslužnom sektoru odakle su domaći radnici poslednjih godina poduzeli svojevrstan egzodus preko granice RH, dok je njihovo mesto popunjeno strancima koji faktički ne pitaju za uslove.

Ostaje pitanje ima li realne nade da se u dogledno vreme išta promeni nabolje, o čemu smo razgovarali i s Markom Grdešićem, profesorom političke ekonomije i političke sociologije na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu. On smatra da je područje migrantskog rada, uprkos svemu, trenutno još uvek u fazi u kojoj se može postaviti na bolje temelje.

„Da bi se to učinilo, međutim, potrebno bi bilo voditi sistematsku politiku u kojoj se direktno adresiraju potrebe tih ljudi. To bi značilo da imamo sistematski pristup problemima stanovanja i integracije tog stanovništva“, kaže Grdešić. „Trenutno su ti ljudi zainteresovani samo za platu“, nastavio je on, „ali ne treba očekivati da će to zauvek biti tako. Ukoliko ostanu na duže vreme, onda se pojavljuju i druge potrebe. A zajedno s tim i novi problemi. Da li ti ljudi imaju pristup kvalitetnom stanovanju? Da li imaju pristup zdravstvenoj zaštiti? Šta ako im je potreban pristup sudovima? Da li uče jezik? Vremenom, moguće je i da njihova deca krenu u jaslice i vrtiće u Hrvatskoj. Kako to urediti? Za sada se čini da se to sve ignoriše jer je udaljeno barem nekoliko godina u budućnost.“

Sindikati najpre moraju pobediti sopstvenu inertnost

Sindikati se pritom, s izuzecima poput RIS-a i još ponekih među onima manjim, u najmanju ruku ne snalaze u ovom području svog delovanja – ili delovanja koje bi moralo biti njihovo.

„To je nešto što je već viđeno“, reči su Grdešića, „jer sindikati ni na Zapadu nisu znali kako da se postave kada je reč o migrantima. No mislim da je tu značajna prilika za rušenje stereotipa, za revitalizaciju sindikalne borbe, za iskorak u oblasti solidarnosti. Ali to bi sve tražilo od sindikata da rade stvari koje do sada nisu radili. Moć uhodanih praksi je jaka. Naši sindikati su spori i inertni, makar neki od njih imaju resurse u smislu novca i ljudi, pa čak i ekspertize.“

„Ipak, to se slabo koristi. Svima bi nam bilo u interesu da se strani radnici što pre integrišu u sindikalni i radnički pokret, ali nažalost to se ne dešava“, zaključio je Marko Grdešić.

Alternativa planskom delovanju u naznačenom progresivnijem smeru, nažalost, jeste stihija koja odgovara samo profiterima na radnom tržištu, te zauzvrat generiše nezadovoljstvo koje se taloži među radnicima. I to podjednako među domaćim i stranim, a najgori efekat takvog odnosa je njihova međusobna konfrontacija.“