Suočavanje s prošlošću na Balkanu: Izgubljena bitka?

Na predstavljanju časopisa „Perspektive“ Fondacije Hajnrih Bel govorilo se i o Nemačkoj kao mogućem uzoru, piše Dojče vele.

„Možemo slobodno da kažemo da je ideja suočavanja s prošlošću više od četvrt veka nakon završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji definitivno pobeđena“, rekao je odmah na početku predstavljanja časopisa „Perspektive“ mostarsko-splitski istoričar i publicista Dragan Markovina. On je jedan od autora u najnovijem izdanju tog časopisa s temom: „Prošlost je sada: politika poricanja i suočavanja s prošlošću na Zapadnom Balkanu“.

Ovaj broj časopisa „Perspektive“ zajednički su izdali sarajevsko i beogradsko predstavništvo Fondacije Hajnrih Bel bliske nemačkim Zelenima, u celini se može skinuti OVDE, a predstavljanje u Nemačkoj organizovala je Fondacija i Društvo za jugoistočnu Evropu iz Minhena.

Izostanak podrške institucija

Autori su pokušali da pruže odgovor na pitanje kako se i da li se uopšte, društva u tom delu Evrope suočavaju s teškim nasleđem ratova iz devedesetih. A jednoglasni odgovor autora pomalo je poražavajući.

Brzo je pronađen i glavni krivac za takvo stanje. „Od početka rata pa do danas, ljudi svakodnevno žive nacionalizam. No, građani očigledno žele tu vrstu nacionalističke svakodnevice i to se pokazuje na biralištima. A politika građane već decenijama drži u nekoj vrsti nacionalističke stvarnosti“, rekao je Markovina, koji se predstavljanju časopisa priključio preko video-linka.

Njegov kolega iz Beograda, istoričar i pravnik Srđan Milošević s pravnog fakulteta Univerziteta Union, slaže se s ocenom da od završetka rata, pa do danas, nije učinjeno ništa ili veoma malo da se društva na području bivše Jugoslavije suoče s najnovijom prošlošću. Ipak, on smatra da trud nije bio potpuno uzaludan, kako je to spomenuo njegov kolega Markovina.

„Da nije i da nema truda tog malog broja entuzijasta, stvar bi bila još gora“, zaključio je Milošević. Važan element u suočavanju s istorijskom istinom i činjenicama je i sistem obrazovanja. No tu, kako kaže Milošević, postoji veliki otpor institucija koje obrazovni program prilagođavaju nacionalnom interesu i stvaranju nacionalnog identiteta, pa istoriju interpretiraju u korist tog cilja.

„I tu imamo pre svega slučaj viktimizacije sopstvene nacije gde se negiraju sopstveni, a potenciraju zločini druge strane“, kaže beogradski istoričar. Zato i jeste nemoguće dobiti podršku institucija u organizaciji radionica koje bi se bavile događajima iz devedesetih, kaže istoričar.

Neinformisanost mladih

Druga velika prepreka je sam stav većine mladih. „Mladi ne znaju ništa o devedesetima ili su prihvatili nacionalističke narative iz tog vremena“, kaže Markovina. Zato i imamo mlade koji pišu grafite u kojima se poziva na smrt čitavih naroda ili murale posvećene ratnim zločincima koji se čuvaju kao svetinja.“

Slično je svuda na području bivše Jugoslavije. „Sami učenici su već odgojeni u smislu da odbijaju objektivno suočavanje s prošlošću. Oni već imaju svoje viđenje i pripremljeni su na interpretaciju na svoj način. Primer je Srebrenica, gde se po njima nije dogodio genocid“, kaže Milošević.

Selma Korjenić, direktorka programa za BiH organizacije „Trial International“ koja se bavi temom procesuiranja ratnih zločina, kao jedan od razloga potpunog izostanka suočavanja s prošlošću navela je i nespremnost za procesuiranje ratnih zločina. „Umesto prisećanja i odavanja počasti žrtvama, ratni narativi fokusiraju se na poricanje zločina i žrtava, i veličanje ratnih zločinaca, na području čitave Bosne i Hercegovine, pa i regiona“, ukazuje Korjenić.

Ona takođe tvrdi da je teško teret borbe za suočavanje s prošlošću ostaviti entuzijastima i dobrovoljcima. „Nijedno društvo po tom pitanju ne može da se osloni samo na civilno društvo i nevladine organizacije. Civilno društvo je jedino koje nešto radi na tom planu. No, u nekom trenutku nastupi umor od tih borbi, jer podrške nema ni na jednom nivou vlasti, ne samo na saveznoj“, kaže pravnica iz Sarajeva.

Nemačka mora da reaguje

Na skupu u Berlinu pomenut je i aktuelni slučaj osuđenog ratnog zločinca Darija Kordića kojeg deo hrvatske javnosti još uvek doživljava kao nacionalnog junaka, uprkos njegovoj nedavnoj izjavi da se ne kaje za ništa što se događalo tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Boris Mijatović je poslanik nemačke vladajuće stranke Zeleni i član Odbora za ljudska prava Bundestaga. On je ujedno i izvestilac svoje poslaničke grupe za Zapadni Balkan pa često boravi u regionu. A tamo ga, kaže, često i može li Nemačka, koja se sama suočavala i još uvek se suočava sa sopstvenom prošlošću, da aktivira neke mehanizme kako bi se taj proces pokrenuo i u regionu. Ali Mijatović je oko te eventualne uloge Nemačke veoma skeptičan. „Arbitraža spolja je veoma teška. Društva u regionu to moraju da postignu sama“, rekao je poslanik Zelenih, i sam inače poreklom iz Bosne i Hercegovine.

Mijatović ipak dodaje da Nemačka mora da reaguje kada se veličaju ratni zločinci, što je velika prepreka u suočavanju s prošlošću. „Ratni zločinac se vraća iz zatvora i kaže da ništa ne bi uradio drugačije. Ili vidimo Vučića kako sa Šešeljem peva četničke pesme. Na takve stvari treba glasno reagovati, jer ako ne reagujemo, onda će sve to da postane još normalnije“, zaključio je nemački poslanik.

Taj proces traje i u Nemačkoj, recimo kada je u pitanju antisemitizam koji je doveo do Holokausta. „Ja dolazim iz Kasela u kojem je prošle godine održana ’Documenta’ na kojoj je bilo antisemitiskih elemenata. I mi jednostavno moramo na takve pojave da reagujemo“, zaključio je Boris Mijatović.