Tri decenije od raspuštanja logora Omarska

Tim povodom oglasio se i profesor Dejvid Petigru iz Sjedinjenih Američkih Država koji je kazao da je važno da nadležni organi u Bosni i Hercegovini počnu da  procesuiraju one koji i dalje negiraju genocid i druge ratne zločine, te uspostave zaštićena nacionalna spomen-područja na mestima gde su počinjena sva zverstva, prenose sarajevski mediji.

“Takvo spomen-obeležje mora biti uspostavljeno i ovde u Omarskoj. Do sada je spomen-obeležje bilo zabranjeno, a pristup je bio strogo ograničen. Ta zabrana spomen-obeležja ovde u Omarskoj je diskriminatorna”, kazao je Petigrou.

On je naveo kako je u pripremi rezolucija za Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija (UN) kojom se traži usvajanje rezolocije o uspostavljanju spomen-obeležja i muzeja na mestima bivših koncentracionih logora.

Pozvao je Kristijana Šmita, visokog predstavnika u BiH, da iskoristi svoje bonske ovlasti te da proglasi „Belu kuću“ i okolno zemljište u Omarskoj zaštićenim nacionalnim spomen-obeležjem, piše Birn.

Do 21. avgusta 1992, kada je i poslednji zatočenik napustio Omarsku, u logoru je bilo zatočeno više od 3.300 civila, Hrvata i Bošnjaka s područja Prijedora i okoline, a oko 800 ih nije preživelo torture.

Žrtve su i dalje suočene sa negiranjem postojanja logora, u kome danas nema ni spomen obeležježja.

Jedini spomenik stradanja su preživeli, a nekadašnji logoraši simbolično na jedan dan postavili su spomen ploču u krugu rudnika koji je danas u vlasništvu kompanije Arcelor Mittal, koja zajedno s lokalnim vlastima ne dopušta da se ona trajno postavi.

Za teror u prijedorskim logorima smrti, uključujući Omarsku, Keraterm i Trnopolje, svet je saznao tek dva meseca nakon njihovog formiranja, i to od stranih novinara.

Stravične slike koje su obišle svet bile su, kako je to navedeno i u haškoj presudi Milanu Kvočki i drugima, i jedan od razloga formiranja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

Početkom augusta 1992.  poznati američki i britanski novinari Roj Gutman, Peni Maršal, Ed Vuliami i Jan Viliams otkrili su prijedorske logore, nakon čega je počelo njihovo raspuštanje.

Prvi proces i prva presuda pred Haškim tribunalom bili su upravo za zločine počinjene u ovome logoru. Iz razloga masovnog silovanja u ovom logoru nad zatvorenim logorašicama, silovanje je prvi put u sudskoj praksi okarakterizirano kao ratni zločin. ​​​​​​

„Drugim rečima, ne postoji niti jedno jedino mesto u krugu logora Omarska na kojem bi se zatočenik mogao osećati bezbedno ili se jednostavno nadati da ga niko neće udariti niti podvrgnuti nekom obliku nasilja“, kazao je sudija Almiro Rodriges, izričući presudu u predmetu „Kvočka“.

Uslovi u logoru bili su nečovečni, a logorom je vladala atmosfera krajnjeg psihičkog i fizičkog nasilja. Zastrašivanje, iznuđivanje, batinanje i mučenje spadali su u uobičajeno ponašanje. Ispitivanja, vreme obroka, ali i dolazak novih zatočenika su uvek i iznova bile prilike za zlostavljanje.

Deo logoraša logora Omarska ubijen je na Korićanskim stenama deo na Hrastovoj glavici, a mnogi su podlegli od mučenja. Logor Omarska je kao i logori Keraterm i Trnopolje formiran 26. maja 1992. po odluci Kriznog štaba tadašnje opštine Prijedor.