U Srbiji krive „zapadne vrednosti“ za masovna ubistva: To je pokriće za vlastite poraze

Bio je to samo još jednom ponovljeni refren koji članovi „Srpskog papagajskog hora Vladimir Vladimirovič Putin“, pogotovo u poslednjih 15 meseci, pevuše svakoga dana po nacionalnim frekvencijama domaćih televizija, naslovnicama tabloida i u opskurnim podcastima nacionalističkog i antiglobalističkog podzemlja, piše Momčilo Đurđić u tekstu za index.hr.

„Zapadne vrednosti“ su se očigledno učinile zgodnim našim vojnim i političkim komentatorima da za sopstvene nesposobnosti, raspade, poraze, neuspehe i zločine nađu krivca na neprijateljskoj strani.

„Pakao – to su drugi“, zaokružuju pomenuti refren lokalni baritoni u pozadini scene na kojoj se, u bezbroj činova, odigrava višedecenijska tragedija njihovog roda.

450 dana kremaljske propagandne mržnje u Srbiji

Proteklih skoro 450 dana ruska agresija u srbijanskim medijima se svesrdno podržava i pravda. Nema te ludosti, izmišljotine, fantazmagorije, podlosti i okrutnosti prema žrtvi, koje nisu promovisane i otvoreno izgovarane.

Informativno, žestoka propagandna kakofonija koja se širi iz Kremlja preko razgranate ruske agenturne mreže ne treba da vas zbuni i udalji od prave slike onoga što se dešava na ukrajinskom bojištu. Lako ćete se približiti istini o stanju stvari tako što ćete ono što Hor pripisuje ruskoj strani dopisati ukrajinskoj, i obrnuto.

Vrednosno, pak, tanka crvena linija koja se sve vreme provlači i povezuje u euforičnim očekivanjima članova našeg Hora, jeste zagonetna i preteća najava novog sveta nakon raspada Pax Americane, sveta koji će izvršiti dedolarizaciju, odbaciti i zameniti Zapadne vrednosti, verovatno Istočnim…

Iako do sada nismo dobili nikakvo objašnjenje, bilo kakvu jasniju anticipaciju od strane jurodivih domaćih proroka, samo po sebi se nameće pitanje: šta bi to bile „Istočne vrednosti“, šta je to čime bi Rusija, a bogami i Kina, mogli da zaduže i obasjaju budućnost civilizacije?

Evroazijska ideologija Aleksandra Dugina

Otvorena najava ovog armagedonskog preokreta došla je iz usta samog Mesije ruskog i drugih antizapadnih svetova, V. Putina. On je nakon kijevskog Majdana, još u proleće 2014, uz takođe horsku pratnju političke elite i medija, iznenada otkrio postojanje samonikle, autentične „ruske kulture“ koja je na potpuno suprotnom polu u odnosu na zapadnu bezduhovnost i dekadenciju.

Odmah je postalo jasno da je evroazijska ideologija Aleksandra Dugina dozidana u temelje nove ruske politike koja je neizostavno morala da eskalira 24.februarom 2022.

Duginovo glavno delo „Osnovi geopolitike“ koje je ovaj autentični nacional-boljševik objavio 1997., skoro dve decenije kasnije Putin preuzima kao sopstveni „Main kampf“. Kako to efektno objašnjava Timoti Snajder… „Evroazijanizam političarima 21. veka nudi da iz fašizma i staljinizma izaberu ono što im može biti korisno.“.

Trenutkom okretanja ka onom što Putin i njegovi smatraju „ruskom kulturom“ može se smatrati, makar na simboličkom planu, proglašenje srednjovekovnog ruskog ikonopisca Andreja Rubljova za sveca. To se desilo 1988., čitavih 560 godina nakon njegove smrti(!?).

Postkomunističko pravoslavlje

Zašto je trebalo Ruskoj pravoslavnoj crkvi i državi više od pola milenijuma da prepozna božansku duhovnost autora čuvene ikone „Gostoprimstvo Avramovo“, teško je objašnjivo. Možda treba potražiti odgovor u razlozima koji su sestrinsku Srpsku pravoslavnu crkvu motivisali da, 15 godina nakon Rubljova tamo, za sveca proglasi antievropejca i antisemitu, Vladiku Nikolaja Velimirovića.

To su gestovi postkomunističkog pravoslavlja kojima je ne samo trebalo najaviti novo doba obnove ruskog i srpskog sveta, već i zatomiti zajedničko nedelo, ravno „prvobitnoj tajni“- višedecenijski zločin odbacivanja hrišćanstva i prihvatanja komunizma, kao nove vere.

Pored „patologije poražene braće“ o kojoj sam pisao ovde pre skoro godinu dana, svedočimo još jednoj zajedničkoj patologiji čije je pogonsko gorivo mržnja prema zapadnom hrišćanstvu.

Nema oprosta za Zapad

Zaverenici ostaju nespremni za katarzu, suočavanje sa sopstvenim grehom i činjenicom da je zapadna duhovnost u tim strašnim decenijama sačuvala i poštovala hrišćanske vrednosti, dok su oni popovima čupali brade i od lavri pravili magacine. Opšteprisutno, prećutno podsećanje na to, Zapadu se nikako ne može oprostiti.

U takvoj nespremnosti možda treba tražiti razloge zašto je Moskvi bilo potrebno ravno pola veka da prizna zločin u Katinskoj šumi a Beogradu i Banjaluci ni decenije nisu dovoljne da etabliraju iskrenu kulturu sećanja. Naprotiv.

Osvrćući se na temu fenomena „ruske kulture“ ugledna ruska autorka Julija Latinjina u jesen te iste 2014. piše: „Nesporno je da ruska kultura postoji i da je svetu dala velika muzička, pesnička i književna dela. No problem je u tome je ruska kultura postala velika tek pošto je Rusija postala jedna od evropskih zemalja. Sva ruska nauka, literatura, muzika i slikarstvo, od Lomonosova do Landaua, od Puškina do Tolstoja, od Brjulova do Musogorskog, postala je velika kad je postala delom zapadne kulture…“.

Da nije zapadna duhovnost iznedrila umetničke formate kao što su roman, simfonija, film… na koji način bi se izrazili geniji poput Gogolja i Čehova, Čajkovskog i Rahmanjinova, Ejzenštajna i Tarkovskog, dodao bih.

Latinjina dalje podseća „…da Petar I nije stvorio zemlju koja je postala deo evropskog sveta ne samo da ne bi bilo Tolstoja i Turgenjeva, ne bi bilo ni najomiljenije teme naših patriota – ruske imperije… Moskovska Rus sa njenim Domostrojem, ksenofobijom, tehničkom zaostalošću, masovnim homoseksualizmom koji je šokirao tadašnje zapadne zapisivače, na geopolitičkoj karti sveta bi zauzimala isto mesto kao drevna i zaostala Persija…Upravo je Petar Veliki bio taj koji je na tu samoniklu rusku divljaku nakalemio evropski kulturni kalem“.

Šta to koristimo a da je rusko?

Ako se iz visina elitne umetnosti i nauke spustimo na nivo praktične kulture svakodnevnog življenja i trajanja ne bi bilo loše zapitati se, šetajući ulicama Moskve i Beograda: šta to na sebi, u džepu, kod kuće, u garaži, uopšte oko sebe, imamo i koristimo a da je rusko?

Auto, mobilni, patike, PC, mašinu za veš, jaknu, parfem, frižider, nameštaj, šporet, televizor…?

Ne bi bilo pošteno da baveći se neizgovorenim Istočnim vrednostima malo pažnje ne posvetimo saputnici Rusije u njenoj misiji – Kini. I posle de facto pobede kapitalizma, u ovoj zemlji je de jure na vlasti komunistička partija. Do kakvog je to vrednosnog poremećaja dovelo govori činjenica da je društvena nejednakost danas u Kini veća nego u Americi?!

I pored njene nesumnjive ekonomske moći koja se opasno približava američkoj i koja želi da dolar u svetskoj razmeni dobara zameni svojim juanom, Kina ne pokazuje ozbiljne namere da se odrekne zapadnjačkog konzumerizma i modela koji su pola milijarde njenih stanovnika izveli iz gladi i bede i učinili je istinskom pobednicom globalizma.

Gle čuda, Kina se ne vraća tradicionalnim kulturnim vrednostima

Bilo bi za očekivati da civilizacija stara 5.000 godina na simbolički način demonstrira potvrdu i vraćanje svojim tradicionalnim kulturnim vrednostima, kako to partnerska Rusija nagoveštava u suprotstavljanju Zapadu.

Ali, avaj, umesto da u proteklim decenijama, na primer, podižu višemilionske gradove interpretirajući arhitektonske stilove iz perioda svojih velikih dinastija i tako potvrde snagu Istočnih vrednosti i privrženosti sopstvenoj tradiciji, njihovi urbani horizonti će vas kao turistu pre zbuniti nego objasniti gde se zaista nalazite.

U proteklih 30 godina Kinezi su u sumanutoj fetišizaciji zapadnih vrednosti otišli još dalje: ne samo da su gradili naseobine nalik zapadnim nego su podizale i „fantomske gradove“?! Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da na tim destinacijama niko ne živi pa su dobili ime – gradovi duhovi.

Iste te 2014.  svetska štampa je iznela pretpostavke da u Kini, u 12 provincija, postoji oko 200 fantomskih gradova, sa oko 60 miliona praznih stanova. Navodno, to je rezultat politike zapošljavanja otpuštenih radnika i kolapsa izvoza tokom svetske ekonomske krize 2008.

Kopiranje Zapada

Ma koliko ovo zvučalo neverovatno za zapadno, evropsko uho, poenta leži u nečemu drugom. Naime, umesto da, ako to već rade, podižu moderne verzije monumentalnih građevina iz perioda dinastije Ming ili Zabranjenog grada – što se moglo iskoristiti i u turističkoj ponudi – tamo ćete zateći replike Londona i Pariza sa sve Ajfelovim kulama i „polovnim“ engleskim pabovima.

Poslovična kineska vernost kopije originalu dovela je do toga da su pojedini vlasnici pabova sa Ostrva tužili kineske graditelje za krađu intelektualne svojine.

S druge strane, vredno je i pošteno napomenuti da je promociji i slavljenju vrednosti koje su došle iz Rusije i Kine decenijama i vekovima unazad, daleko više doprineo dekadentni Zapad nego njihovi autori sa Istoka, čineći ih prvo široko poznatim a zatim i slavnim.

Pre no što se zamislimo nad pitanjem da li Istočne vrednosti kao konsekventni, moderni sistem ideja i koncepata uopšte i postoje,otkriću vam u poslednjoj rečenici i sam naslov teksta Julije Latinjine, koju sam ovde citirao nekoliko puta. On glasi: „Ako nismo Zapad, šta smo?“

Mislila je na Rusiju, naravno.