“Uzdrman je, potpuno van sebe i otvoreno paniči”: Hrvatski Jutarnji list o “Vučićevom ludilu”

„Nikada i ni pod kojim uslovima neću pristati na ucene, nikada neću predati vlast najgorima bez izbora. Nikada neću potpisati nikakvu tehničku ili prelaznu vladu! Ako me ubiju, moj brat Andrej će ostati iza mene. Ako oni ubijte mi brata, ostaće moj sin Danilo. Ako mi ubiju sina, ostaje ćerka Milica. Ako i nju ubiju, moju ćerku, ostaje mi moj sin Vukan… I grobovi naši boriće protiv ustaša“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kolegama, preneli su prorežimski mediji.

Dakle, može se reći da Vučićeva paranoja ulazi u poslednju fazu.

Nije njima cilj Vučić, već Srbija, pa je on jedini zaštitnik Srbije.

„Zemlja, to sam ja“ ili, još gore, „posle mene potop“ ili, s obzirom na njegovu opsesiju ustašlukom, da parafraziram Maru Pavelić – „Šta će mi Srbija ako joj u njoj nisam šef?“.

Dok se Srbija još nije oporavila od dva tragična masovna ubistva, Vučić se predstavlja kao najveća žrtva tih suludih ubilačkih pohoda, iako nije imao hrabrosti da obiđe ta strašna stratišta, plašeći se reakcije ljudi koji su se okupili prvih dana na tim mestima stradanja.

I Vučić i njegovi mediji stalno govore o njegovoj likvidaciji.

Umnožava izmišljene atentate na sebe, a Vučić u poslednjoj izjavi morbidno govori ne samo o sopstvenoj smrti, već u „nju“ šalje i brata, pa i svu svoju decu, i to u situaciji kada je Srbija traumatizovana ubistvima maloletne dece u školi.

Kako bi to sve bilo još neukusnije i bolnije, on sve to dodatno smešta u dinastičko-kimilsungovske okvire, praktično sebe prikazujući kao nekakvog nebeskog cara ili svetitelja od koga sve počinje.

Po klasičnom monarhističkom poretku, sebe i svoju porodicu stavio je u centar „sveta”.

Da bi poentirao „čak i naši grobovi (da li on tu misli na sebe i svoju decu?) će se boriti protiv ustaša“, a očigledno u njegovom pomračenom umu „ustaše“ su sada svi oni koji su protiv njega.

„Ustaša“ je sada postao pojam i simbol svakog ko se odupire njegovom režimu.

Vučić je očigledno potpuno van sebe jer je nanjušio da bi njegovoj vladavini mogao da dođe kraj.

Naime, uzdrman sve masovnijim antirežimskim građanskim protestima, otvoreno panični, preti i spremnim na sve.

Iako je mislio da će ga nova kriza na severu Kosova i brutalni medijski obračun sa „pobunjenicima” spasiti od protesta, dogodilo se suprotno – oni su se još više proširili.

Očito je među vladajućom političkom, medijskom i društvenom klikom zavladao nemir.

Vladajući mediji sada proteste nazivaju „prozapadnim“, što bi zapravo, po svom narativu, kao i terminu „ustaše“, trebalo da diskredituje i prokaže demonstrante kao nesrbe i petokolonaše, pa čak i kao „patološke izvršioce“ tih strašnih masakra, jer je „prozapadno“ nešto što je Srbiji tuđe i strano, koja se divi Rusima i ne može da dočeka Putinovu pobedu u Ukrajini, posle koje bi i ovi prostori osetili srpsku osvetu za neuspehe 90-ih .

Podsetimo, za strašni pohod maloletnog dečaka osumnjilenog za ubistva u osnovnoj školi okrivljene su „zapadne vrednosti“ i Holivud, a ne atmosfera straha, atentata, opskurne realnosti i kriminalizacije državnih institucija i društva.

Konačno, i sam Vučić odaje počast „prozapadnim i građanskim demonstrantima“, koji se okupljaju na desetine hiljada, sa karakteristikama – ološ, hijene i lešinari.

Provučićevi mediji dodatno podižu atmosferu i dramatične tenzije, navodeći da će „šef države u četvrtak (8. juna) na sednici vlade saopštiti sudbonosnu odluku koja će odrediti budućnost zemlje i svih nas”.

Vučić će, po svemu sudeći, raspisati vanredne izbore (navodno za septembar).

„Spreman sam da umrem, ali neću da odustanem od vlasti bez izbora“, najavio je ponovo Vučić u patetičnom napadu samouništenja i stvaranja kulta žrtve i mučeništva, kao da sam sebi vičući „santo subito“ .

I ljut je jer nema povratnog uzvika.

Tako se, pored „mantre dinastije“, pretvara i u francuskog kralja Luja XIV. koji se zvao Kralj Sunce (le Roi Soleil) ili Louis-Dieudonne.

Ali pitanje je na šta je Vučić spreman, koliko je elita oko njega spremna da ga prati u tim sumanutim namerama i, konačno, koliko je srpsko društvo kontaminirano „vučićizmom“.

To je pitanje i velika sumnja srpskog društva koje počinje da se budi iz košmarne letargije i kataleptičnog sna i hipnoze u kojoj živi skoro pola veka.