„Vodič kroz vlast u Srbiji – vrhovni vođa, žrtveno jagnje, pevač, ratni zločinac… „: Boris Vukotić za Index

Kolege, a posebno profesori, sa oduševljenjem su pričali o njegovom najpoznatijem romanu 1984. i nekako mi se više dopao, verovatno zato što sam kao dete letovao na selu u planini, alegorijsko-političkoj knjizi Životinjska farma, piše Boris Vukotić za hrvatski portal Index.

Posebno me je oduševila poslednja scena kada svinja Napoleon, koja je u međuvremenu manipulisala ostalim životinjama na farmi i postala vrhovni i neprikosnoveni vođa, ponovo sklapa savez sa ljudima, odnosno tim nesvakidašnjim gospodinom Pilkingtonom. A kada novi saveznici, ljudi i svinje počnu da igraju karte, laskaju i hvale jedni druge dok varaju u igri. Na kraju, ne mogu da se dogovore ko je prvi počeo da vara, a ostale životinje koje su rizikovale živote da u revolucionarnoj borbi uklone ljude sa vlasti gledaju sa nevericom na svoje partnere. I što je najgore, više ne mogu da kažem ko je svinja, a ko čovek.

Cela knjiga me nekako neodoljivo podseća na politički mejnstrim današnje Srbije. Mada, to ne mora nužno biti Srbija. To bi mogla biti i Mađarska, na primer. Ili Rusija. Bolje ne Rusija. Imaju najveći nuklearni arsenal na svetu. Ko zna šta bi Medvedevu moglo da padne na pamet ako mu se poređenje ne dopada. Neka to bude Iran ili Kina.

I siguran sam da ima onih koji misle da bi situacija sa Animal Farmom najbolje odgovarala strukturi društva u Sjedinjenim Državama. Ne bih se mešao u ukuse. O njima se ne može raspravljati. Niti bi trebalo. Želja mi je ovoga puta da vlast u Srbiji približim čitaocima jer vi o tome sigurno ništa ne znate. I oni su veoma živopisni ljudi, poput gospodina Pilkingtona. Ili su, možda, drugi deo koalicije. U svakom slučaju, kartaju se, varaju i vladaju.

Prvi među jednakima

Počnimo redom. Uvek je najbolje početi od vrha piramide. Aleksandar nije Saša nego Aca Vučić. Predsednik i vrhovni vođa. Nešto kao ajatolah u šiitskom islamu. Odlikuje ga pre svega neverovatno poznavanje kartografije (svojevremeno je vrlo precizno iscrtao granicu Karlovac-Karlobag-Virovitica), geopolitike (nije uveo sankcije Rusiji, ali je istovremeno obezbeđivao isporuku naoružanja do Ukrajina), istorija (pedantnim istraživanjem došao do podataka da su sve četiri crnogorske dinastije zapravo srpske), iluzionizam (kalašnjikov pretvorio u kišobran), nutricionizam (zaključio sa partijskim kolegama da je Parisier, odnosno nemasna kratka kobasica „pravu stvar” za doručak) i krizni menadžment ili krizni menadžment (stvorio najveće zalihe graška, pasulja i konzerviranih prehrambenih proizvoda u dugoj državno-pravnoj istoriji Srbije).

Predsednik je inače vatreni navijač nekog beogradskog sportskog kluba, pa mu navijači rivalskog kluba sa tribina često dobacivaju razne psovke, koje on dostojanstveno podnosi. Govori nekoliko stranih jezika, čiji izgovor vežba uz jutarnju gimnastiku. Ako se dobro sećam, upisao je kurs za košarkaške trenere. On je pomalo frustriran na tom planu, ali ne bi trebalo da bude. Ko je taj kineziolog u Srbiji koji neće da potpiše predsednikovu diplomu. Naravno, kada za to dođe vreme. Tada će reprezentativni tim istovremeno imati predsednika, selektora i trenera. Pa neka se neko uključi u novonastalu hemiju ako može.

Ljubitelj štampe

Gospodin predsednik je ljubitelj dnevne štampe, ali i nedeljnika, mesečnika, elektronskih medija, radija i televizije. Čovek prosto obožava da se obraća javnosti u bilo koje doba dana, u ranim jutarnjim satima kako bi podsetio narod koliko je zdravo buditi se u cik zore, ili kasno u noć, smrknutih lica kada najavljuje svet kataklizmi ili atentata koji će tokom narednog dana izvršiti grupa mrskih atentatora. Da bi ga ljudi videli iz različitih uglova ili pročitali njegove bogougodne misli u pomenutoj štampi, gospodin Vučić je postavio poslušnike u medijima. Skoro sve. Zato što oni najbolje znaju da pogode ugao ulaska. U kadru, naravno. I zabavljanje.

I konačno, gospodin predsednik voli da bude širok, da se proteže na sve četiri strane sveta i da dopre do svakog dela zemlje gde žive ljudi koji dele njegove poglede na svet. Mislim da pripadaju istom narodu, kulturi i Crkvi. Sad, ne treba preterivati sa teorijama zavere. Neuki politički analitičari pričaju o nekakvim težnjama prvog među jednakima prema ostalim farmama u komšiluku. To nije istina, verovatno. Predsednik samo brine. On ima pravo da brine. Ako veliki farmeri brinu o čemu on ne bi mogao da brine, slab i sićušan, ali dostojanstven i prkosan. Navedite samo jedan racionalan razlog zašto ne treba da brine, zapreti prodornim glasom da ga svi čuju i dobro upamte, ako ne velike svinje Napoleon, onda bar ove manje, komšijske. Odnosno ljudi u zavisnosti od toga ko upravlja dotičnim farmama.

Žrtveno jagnje

Tamo negde pri vrhu spreman da se svakog trenutka žrtvuje za lidera je Aleksandar-ne-Saša-već-Aca Vulin. Kako samo on ume da meša karte. I svaki put kada razbije špil, otvori mu se džoker sa likom dvorskog ludaka. Vulin je zadužen da ispuni najzabavnije i najneobičnije želje vođe. Recimo, kada predsednik hoće da se rastegne u komšiluku, Vulin grmi kao pijani fudbalski navijač da se čuje na svim salašima gde živi bar jedan njegov sunarodnik, pred vojskom, policijom, špijunima, vatrogascima, svejedno ko je sve dok nosi uniformu, kako su oni koji žive na njegovom salašu a sunarodnici na drugim salašima su delovi jednog bića i da će se o njihovoj sudbini odlučivati u kabinetu vođe.

Zato što je lider sjajan strateg, budući trener košarkaškog tima, a takođe i snažan čovek kome je potrebna širina. I voli da se širi samo tamo gde oseća, kao što sam gore pomenuo, da su njegovi sunarodnici ugroženi.

Ne Saša, nego Aca Vulin, inače, ima tetku u Kanadi. Ništa čudno. Svi bismo voleli da imamo tetke poput Ace. Pitaš se kakva je sada tetka. Kad god Aca ostane bez novca, pojavi se njena tetka. Niko je do sada nije video, ali se vidi njen luksuzni stan u centru glavnog grada Srbije i mnoge druge udobnosti u kojima uživa.

Jednom je Vulin pokušao da uđe u Hrvatsku. Kada su mu rekli da nije dobrodošao, uzeo je špil karata koji uvek drži u unutrašnjem džepu jakne, prepolovio ga i, ugledavši kartu srećnog džokera, uzviknuo da njegov dolazak u Hrvatsku „može samo odlučio vrhovni komandant Vojske Republike Srbije gospodin Aleksandar Vučić, a nikako nesposobni hrvatski ministri“. Ovoga puta nije imao sreće. Hrvatskoj vladi se nije dopao smisao ove duboke izjave, kako je Vulin iskreno se nadao da će tako, pa su mu zabranili ulazak u zemlju, očigledno za sva vremena. Ponekad šaljivdžija zna da razočara.

Gospodin Vulin nije dugo izdržao na svojoj novoj funkciji prvog špijuna Srbije. Smenio ga je lider, iako je, kaže, sam podneo ostavku da bi sačuvao baš onog lidera kojeg žele da oslabe pred izbore, smanje mu broj birača i ograniči širenje njegovog rasklimalog tela na farme u komšiluku. Jer Vulin je kao lider spreman da stavi glavu tamo gde drugi prst ne bi. Barem je to verzija priče dostupna javnosti. Iz svog dosadašnjeg iskustva, rekao bih da svi zvaničnici liderima pričaju identične priče dok su njihovi idoli na funkciji. Stvari se odvijaju u potpuno drugom pravcu kada se vozač isključi.

Pevač

A šta tek reći o Ivici Dačiću, najtalentovanijem pevaču među političarima i najtalentovanijem političaru među pevačima na srpskoj političkoj i estradnoj sceni. Vatreni rusofil iz vremena kada je bio portparol Socijalističke partije Srbije, vešt pregovarač za ulazak na mala vrata u bilo koju vlast koju izabere. Bio je ministar informisanja, ministar unutrašnjih poslova i ministar spoljnih poslova, bio je mandatar za sastav vlade, a funkciju premijera preuzeo je 27. jula 2012. godine.

Naravno, niko ga neće pamtiti po onome što je radio u tim vladama. Jedino po čemu će ostati upamćen u Srbiji, ali i šire, jeste pesma. Pevao je mnogima. Na primer, pevao je za predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana tokom njegove prve posete Beogradu 2017. godine i za nastup dobio napojnicu od turskog ambasadora u Srbiji. Otpevao je grčkom ambasadoru razbijajući tanjire, što su gosti dočekali vidno uzbuđeni (ko zna gde su mogli da završe krhotine sa tanjira), a hipnotisani od sreće, u delirijumu, pevao je i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu pre nego što je odlučio da se preobrazi u cara Petra Velikog .

Ono što će ostati kao nasleđe „rasnog” diplomate i političara je njegova izjava na Bledu u septembru 2019. godine, kada je mrtav hladan, na pitanje šta očekuje od novog američkog specijalnog izaslanika za Balkan Metjua Palmera, rekao „kako ga poznaje dugo i ne očekuje ništa, ali zato očekuje mnogo od njegove supruge”. Šta je tačno gospodin Dačić mislio kada je pomenuo Palmerovu suprugu, teško je dokučiti. Pravdao se da je mislio na njeno poreklo koje je sa ovih prostora što znači toliko željenu „vezu“. Jer je besmisleno ako nemaš vezu na Balkanu. Kako misliš da završiš posao.

Ostali

Ostali su pridodati mejnstrimu, pre svega zbog predstojećih izbora, ali i zbog drugih potreba lidera. Zadatak je da se pojaviš, recituješ šta ti je napisano ili rečeno, ništa preterano, ništa suvišno, privučeš ciljnu grupu i nestaneš u gomili ljudi ili među džunglom iznajmljenih autobusa.

Gospođa Brnabić koja je u ratu sa topografijom (kod nje nikad niste sigurni gde ste stigli) mora da se dokazuje zbog LGBT populacije, osuđeni ratni zločinac Šešelj će privući pažnju ekstremne desnice i ostalih koji gutaju pismo r (kažu da su veoma inteligentni, što je čista provokacija ako je suditi po Šešelju). Potpredsednik Vlade Mali je zadužen za podršku stanarima u regionu (kažu da je imao ili ima 24 luksuzna stana na bugarskom primorju), a bivši predsednik Nikolić je angažovan jer… Bio je grobar.

Sve u svemu, izuzetno zanimljiv politički mejnstrim. Živopisno, kao što sam rekao. Nije ni čudo što sa farme odlaze mladi i obrazovani. Nestaju u maglovitim jutrima dok vođa uči strane jezike dok vežba ili u mračnim noćima koje skrivaju ubice. I to sa pravim, a ne lažnim diplomama i akademskim zvanjima.

*Stavovi izraženi u kolumnama i komentarima su lični stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije Indek.hr-a.

​