„Vučić i Dodik svoje delovanje koordinišu s kremaljskim diktatorom Putinom“: Politikolog Davor Đenero za Al Džaziru

Finansijske sankcije Dodikovu guberniju vode u blokadu i slom, a oni koji ga potiču na radikalnu politiku, i režim u Moskvi, i režim u Beogradu, nemaju niti resursa niti mogućnosti kompenzirati mu europske gubitke i osigurati finansijsko preživljavanje. Međutim, to Dodika nije potaklo na promenu politika, a očito niti na to da preispita isplativost funkcioniranja u kontekstu onoga što se ispravno naziva „patogenim uticajem Putinove Rusije na prostor Balkana”.

Upravo suprotno, sve što se događalo ovogodišnjega tragičnog 11. jula, kad se ne obeležava samo godišnjica srebreničkog genocida, nego kad u Srebrenici pokapaju žrtve genocida koje su u proteklom jednogodišnjem razdoblju identifikovane i čiji su posmrtni ostaci barem donekle prikupljeni iz različitih sekundarnih grobnica, nastalih smišljenom politikom prikivanja zločina i onemogućavanja ostvarivanja onog poslednjeg ljudskog prava – prava na obeleženi grob nakon smrti, govori nam da nova eskalacija i radikalizacija tek počinju.

Provociranje Bošnjaka u Srebrenici

Nikada dosad u postdejtonskoj Bosni i Hercegovini, lokalni satrapi vlasti iz Banjaluke nisu se usudili na predvečere „Petrovdana” tako glasno da provociraju bošnjačke povratnike, koji su preživeli genocid, kao što su to napravili ove godine. I gle čuda, ista ona uzvišena duhovna organizacija, za koju se na Kosovu ne sme niti pomisliti da bi indicije, o kojima je govorila šefica britanskoga parlamentarnoga spoljnopolitičkog odbora Ališa Kerns, o učestvovanju u švercu oružja i njegovoj distribuciji paramilitarnim i podzemlju bliskim strukturama, bile istinite, organizira proslavu koja na dan genocida i žalosti, na dan pogreba konačno identifikovanih žrtava (dok ih više od hiljadu još uvek nije identifikovano niti njihovi bližnji imaju gde odati im počast) poručuje: „veseli se Srpski rode”.

Ovde se ne radi samo o nečovečnom postupanju organizacije koja nije drugo do li agencija Vučićeve vlade za duhovnost, nego o jasnoj poruci Bošnjacima da su nepoželjni na teritoriji koju je Mladićeva soldateska etnički očistila za vlast Radovana Karadžića, a kojom danas vladaju oni koji su u vreme Karadžićevih ratnih zločinaca bili tek ratni profiteri. A ta je poruka čvrsto povezana s Putinovom koncepcijom „međunacionalnih odnosa”, onom koju provodi genocidnim operacijama u Ukrajini, gde mu je ratni cilj identičan nekadašnjem Karadžićevom i Mladićevom – uništavanje Ukrajinaca kao političkog naroda, kao što su to dva haaška druga hela napraviti, pre svega, s Bošnjacima.

Kompenzacija u BiH za ‘gubitke na Kosovu’

Zaoštravanje odnosa na severu Kosova, za koje su evroatlantski partneri neopravdano veći deo krivice pripisali možda nedoraslom, ali sigurno ne i patogenom, kosovskom premijeru Albinu Kurtiju, iako je sve elemente krize generirao Vučić uz pomoć svog režima i svoje paravojno mafijske strukture na Kosovu, ne koincidira slučajno s onim što se događa u Bosni i Hercegovini. Neki analitičari, koji su naučili nešto o taktici velikosrpskih režima u Beogradu, a taktika Miloševićeva režima i ona Vučićeva vrlo su srodne, govore o tome da Vučić pokušava u Bosni i Hercegovini dobiti kompenzaciju za „gubitke na Kosovu”.

Kao što su Milošević i onaj besprizorni Blagoja Adžić svoje postupanje koordinirali s Putinovim prethodnikom, generalom Jazovom, koji je pokušao provesti državni udar protiv administracije koja je nastojala modernizovati i demokratizovati SSSR, ali je srećom bila poražena od tada samosvesnog i hrabrog Borisa Jeljcina, tako i sada Vučić i Dodik svoje delovanje koordiniraju s kremaljskim diktatorom Putinom i veruju da on nije tek tigar od papira, kakvim se pokazao Jazov, koji je nastojao delovati jednako svirepo i strašno, kao što bi to hteo i „kremaljski mališan”.

Jasno je da su u eskalaciju Vučić i Dodik krenuli u trenutku kad Putin misli da njemu to odgovara, a strašna je činjenica da se EU ponaša na sličan način na koji se, u vreme kad je Angela Merkel donosila ključne evropske političke odluke, ona ponašala prema Putinu. Obrazac „appeasementa” izučen je u evropskoj politici tridesetih godina. Tada su se de facto snažnije sile povlačile pred slabijom, ali silno agresivnom Hitlerovom Nemačkom, misleći da tako izbegavaju ratni sukob, sve dok, pre svega, zbog savezništva Hitlera i sila osovine sa Staljinom u agresiji na Poljsku, više nije bilo prostora za samozavaravanje, jer je stvorena neprihvatljiva geopolitička situacija povezivanja Rimlanda, Heartlanda i ponovno Rimlanda, dakle, situacija potpunog ovladavanja evroazijskim prostorom.

Imperijalizam sirotinje

Ulozi s kojima se kocka Vučić nisu ni blizu onima s kojima se kockao Hitler, a za razliku od svog uzora Putina, on nema niti energente niti atomsku bombu, i njegov model može sličiti Musoliniju, a taj su model opisivali kao „imperijalizam sirotinje”, ali model „appeasementa” u Evropi je ponovno na delu. Da bi se zadovoljilo silno agresivnog Putinovog „gojenca”, poslužimo se terminom drugog aktera za kojeg se čini da je u sličnoj poziciji, Zorana Milanovića, Evropska unija sumnjiči aktere koji su posve uskladili svoje politike s evropskima, koji imaju demokratske deficite, ali načelno dele temeljne evropske liberalno-demokratske vrednosti, kao što je to Kurti na Kosovu, ali i bošnjačka, pa i hrvatska politička elita u BiH.

Upravo zbog tog samozavaravanja evropskih institucija situacija je danas podjednako zabrinjavajuća, kao što je bila i 1999. godine, kad je postalo jasno da dotadašnji partner globalne politike Slobodan Milošević, koji je preživio čak i to što je konstatirano da snosi odgovornost za nesprečavanje i nekažnjavanje najstrašnijeg zamislivog ratnog zločina, zločina genocida, više ne može ostati u igri. Što se danas događa: i na Kosovu i u BiH stvoreni su nemogući uslovi. Na severu Kosova legitimne policijske snage, radi „deeskalacije” trebale bi se povući i otvoriti slobodan manevarski prostor paravojnim organizacijama, koje je država Kosovo opravdano opisala kao terorističke. U BiH smo došli do toga da, ne samo da nito ne uspostavlja krivičnu odgovornost onih koji pozivaju na „veselje Srpskog roda” povodom godišnjice genocida, a i na nekakav praznik za koji je Ratko Mladić „poklonio oslobođenu Srebrnicu” tom „Srpskom rodu”, kojem je sad zadatak da se veseli.

Čini se da nismo niti primietili podvalu koja je, sukladno Memorandumu II. sustavno građena i danas se, iako je reč o pukoj laži, doživljava kao „sveta istina”. O toj je podvali nadahnuto još 2019. pisao na ovim stranicama Tomislav Marković, opisujući kako je stvarnih 387 civilnih žrtava u Podrinju od 1992. do 1995. pretvoreno u ni manje ni više nego „3.267 srpskih žrtava”. Pusta laž pretvorena je u aksiomatsku istinu, koju se ne sme proveravati, baš kao što se ne sme proveravati deluje li organizacija, koju crnogorski suverenisti ispravno nazivaju „Crkvom Srbije”, na Kosovu na isti način na koji je u vreme Miloševićevih agresija delovala u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.

U takvim uslovima posve je očekivano da autoritarni beogradski samodržac Vučić o „ozbiljnim” političkim pitanjima razgovara s ambasadorom izolovane Rusije ili ambasadoricom Kine, da s njima dogovara modalitete prebacivanja pitanja Kosova iz ruku EU i evroatlantskih partnera na blokirano Savet bezbednosti UN, a da istovremeno s evropskim ambasadorom razgovara o tome koliko bi novca Unija trebala kontribuirati za provođenje projekata na teritoriju Srbije. I to istog dana kad Dodikova vlast hapsi povratnika, logoraša, koji se usudio na društvenim mrežama nešto napisati o „veselju srpskog roda”, a kad Vučić svom kuhinjskom kabinetu, takozvanoj Vladi Republike Srbije, daje zadatak da državu počne prevoditi iz mirnodopskoga u stanje ratne privrede, za sada suspendujući izvoz naoružanja i municije.

Rizici povlačenja evroatlantskih partnera pred malom, siromašnom i de facto izolovanom agresivnom imperijom, pred musolinijevskim imperijalizmom sirotinje, ponovno postaju previše opasni, drže li EU i evroatlantski partneri doista do svojih skupnih vrednosti, trajnog mira, poštovanja državnih granica, ravnopravnosti svih država u procesu integracije, do matrične saradnje i zaštite temeljnih ljudskih prava. Čini se da je taj „appeasment”, povlačenje pred agresivnim slabićima, kakav je nekad bio Milošević, a danas je Vučić, ponovno kao i Milošević 1999. otišao bitno predaleko. I definitivno, sada će za obuzdavanje tog imperijalizma sirotinje biti potrebno daleko više energije, nego što bi bilo potrebno da se delovalo na vrijeme. A ako se ni sada ne bude delovalo, troškovi u budućnosti biće samo veći, a koliko god bili slabi, Putin i njegov gojenac Vučić neko će vreme trijumfirati i stvarati privid snage i važnosti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.