„Vučić je pokušao da prevari Zapad, sledi neugodan odgovor“: Crnogorski kolumnista za hrvatski Index

Posebno je opasno kada se prevarom služe najviši zvaničnici malih subjekata međunarodnog prava u odnosu prema velikim subjektima, bilo da je reč o državama ili međunarodnim organizacijama. Takav stupanj neodgovornosti prema vlastitom narodu i njegovim temeljnim interesima te, naravno, i prema široj međunarodnoj zajednici, imajući na umu obim i intenzitet moguće retorzije, mogu pokazati samo potpuni diletanti. Upravo je srpski predsednik Vučić svojom primitivnom, neukom i autokratskom politikom u lavirint retorzije Zapada uspeo ponovo uvući građane Srbije. O čemu je zapravo reč?

Šta je Zapad očekivao od Vučića?

Nakon disolucije državne arhitekture Balkana devedesetih godina prošlog veka te nastavka njenog preslagivanja u prvoj deceniji ovog (obnova državnosti Crne Gore i proglašenje nezavisnosti Kosova na referendumu koji Srbija nije priznala), Srbija se, kao najveća država regije, našla pred istorijskim izborom. Dve su opcije – postati kredibilan faktor stabilnosti i progresa ovog dela sveta prihvatanjem standarda i načela moderne civilizacije, vidljivih pre svega u dosezima Evropske unije (uprkos svim problemima i limitima koji je opterećuju), ili ostati zarobljena u retrogradnim idejama i politikama, mitomaniji i megalomaniji, piše Boris Vukotić za Indeks.

Zapad je od Vučića očekivao, pre svega, otklon od velikosrpskih, nacionalističkih agendi kao temeljnih razloga koji su, uz druge manje značajne, uslovljavali krvavu tragediju iz 90-ih. Potom izgradnju suštinski demokratskog društva razvojem pravne države i vladavine prava, podsticanje i zaštitu univerzalnih ljudskih prava i sloboda te zalaganje za jednakost ljudi pred zakonom.

Očekivanja su, možda, bila i prevelika

Nakon ovih temeljnih principa koji bi Srbiju usmerili ka Evropskoj uniji i Zapadu, od Vučića se očekivala i uspostava održivih relacija s vlastima u Prištini, što bi u konačnici vodilo normalizovanju odnosa te eventualnom priznanju kosovske nezavisnosti „kad za to dođe vreme“. Takođe, Sjedinjene Države i Evropska unija strpljivo su čekali da Vučić napravi otklon od ruskih destruktivnih agendi namenjenih Zapadnom Balkanu u cilju izazivanja nestabilnosti i tenzija što dalje od njezinih rubnih linija prioritetnih interesa. Uz to su projektovali da bi Vučić mogao postati glavni garant stabilnosti i bezbednosti ovog dela Evrope, imajući u vidu veličinu Srbije u odnosu na susede te činjenicu da srpski narod, u manjem ili većem postotku, živi u svim državama regije.

Za uspešno implementiranje i monitoring politike Zapada prema Vučiću izabrana je Nemačka. Ništa čudno ako se ima u vidu krajnje negativan odnos srpskog naroda prema, na primer, Sjedinjenim Državama, ali i Ujedinjenom Kraljevstvu, nakon spornog bombardovanja SRJ bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN-a.

Pravno-logička konstrukcija kako NATO i Sjedinjene Države nisu prekršili Povelju UN-a i međunarodno pravo vazdušnim napadima na SRJ – jer su srpska vojska i policija u tadašnjoj južnoj pokrajini činile ratne zločine i zločine protiv čovečnosti definisane kao akti ERGA OMNES (u međunarodnom pravu „zločini protiv svih“, odnosno protiv opšteprihvaćenih načela civilizovanih naroda) pa su dale legitimitet i legalitet organizaciji (NATO-u), a ne pojedinačnoj državi (što bi bilo kršenje članka 2 (4) Povelje UN-a) da provede napade – nije nikada prihvaćena kao kredibilna ni u Srbiji, ali ni od priličnog broja teoretičara i praktičara međunarodnopravne nauke širom sveta.

Šta je Vučić isporučio Zapadu?

Umesto očekivanih i obećanih agendi i rezultata, Vučić je zapadnim partnerima koji su, primera radi, od 2003. zaključno s 2022. godinom ubrizgali u finansijski sistem Srbije više od 3.6 milijardi evra bespovratnog ili „poklonjenog“ novca kroz različite programe potpore, isporučio na unutarnjem planu svoju autoritarnu, nedemokratsku, nekontroliranu i neograničenu vlast. To se ogleda nameštanjem i krađom izbora, nezakonitom kontrolom pravosuđa, sigurnosnih službi i medija, maltretiranjem nezavisnih novinara i kritički nastrojenih intelektualaca te korupcijom i kriminalom neviđenih razmera.

U spoljnoj politici Vučić je neumoljivo radio na destrukciji i destabiliziranju regije, upravo suprotno od onoga što su partneri sa Zapada od njega očekivali. Lansirao je projekt srpski svet, doveo u pitanje karakter masakra u Srebrenici, nazivajući ga velikim zločinom, ali ne i genocidom, kako je presuđeno pred međunarodnim tribunalima, kršio standarde definirane Dejtonskim mirovnim sporazumom, vodio bitke na izborima za Budvu i Nikšić u Crnoj Gori, otvoreno finansijski i logistički podržavajući svoje eksponente u zemlji, te tako opstruirao demokratske procese u nastojanju blokiranja crnogorskih pristupnih pregovora s EU. U konačnici, izložio je i nastavlja izlagati ruglu kolektivni Zapad grotesknom istragom pravosudnih organa (pod njegovom direktnom kontrolom) terorističkog napada u mestu Banjska na severu Kosova.

Nemačka je dobila novi zadatak

Naravno, kako sam gore već istakao, prevareni Zapad ima pravo na retorziju prema petparačkom prevarantu (kojem zbog diletantske politike, izgleda, sve manje veruju i u, barem formalno, paternalistički nastrojenom Kremlju), i to striktnom primenom normi međunarodnog prava. Za anuliranje učinaka Vučićeve politike u regiji izabrana je opet Nemačka. A Nemci su poznati kao ljudi koji ne vole gubiti vreme.

Kao reakciju na murale osuđenih ratnih zločinaca u Beogradu – zbog kojih se pred srpskim sudovima osuđuju građanski aktivisti koji im se protive, a ne oni koji su ih naslikali ili nahuškali na slikanje – Nemačka je zajedno s Ruandom (kasnije su se pridružile i druge zemlje partneri) Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija prosledila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Rezolucijom o kojoj se trebalo raspravljati 2. maja ove godine (prema poslednjim informacijama, rasprava je odgođena za sednicu OS-a UN-a nakon 6. maja zbog slanja osnovnog teksta na reviziju) osuđuje se negiranje genocida te veličanje ratnih zločinaca, dok se države članice UN-a potiče na „čuvanje sudski utvrđenih činjenica kroz obrazovne sisteme radi sprečavanja revizionizma i ponavljanja genocida“.

Iako nemački promatrači ističu da je inicijativa za Rezoluciju rezultat dugogodišnjeg lobiranja srebreničkih udruženja koja čuvaju uspomenu na žrtve genocida te da je „zapravo reč o pokušaju njenog ponovnog usvajanja nakon što su je 2015. godine blokirali saveznici Srbije u Savetu bezbednosti UN-a“, postavlja se opravdano pitanje zašto se drugi pokušaj usvajanja ovog dokumenta pokreće baš sada, nakon punih devet godina. Naravno, odgovor se nameće sam po sebi. Reč je o retorziji Zapada prema prevarantu.

Kosovo u Savetu Evrope

Ali nije Rezolucija o genocidu u Srebrenici jedina „briga“ srpskog predsednika. U utorak, 16. aprila ove godine, Parlamentarna skupština Saveta Evrope (SE) je izglasala potporu članstvu Kosova u SE i pozvala Veće ministara da usvoji formalnu odluku o tome. Za prijem Kosova glasalo je više od dve trećine prisutnih zastupnika (formalno potrebna većina za prijem), što je žestok poraz dugogodišnje srpske spoljne politike koja je na sve načine pokušala uveriti države širom sveta da ne priznaju ili povuku priznanje Kosova.

O pitanju članstva Kosova u SE konačnu će odluku doneti ministri spoljnih poslova država članica. Predviđeno je da rasprava o ovoj temi bude na dnevnom redu sastanka ministara koji bi se trebao održati sredinom maja te da postoji kritičan broj glasova za prijem Kosova. I to netom nakon glasanja o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Je li sve ovo samo sticaj okolnosti ili Zapad deluje po unapred dogovornom scenariju? Procenite sami.

Predstava na Pešteru

Ako se svemu gore navedenom doda i nedavni poseta nemačke ministarke spoljnih poslova Analene Baerboc službenoj Podgorici te njeno upadljivo požurivanje da Crna Gora svoje „domaće zadaće“ iz evropske agende dovrši do leta, „jer bi to bio jak signal onima koji žele sprečiti njen put ka EU“, ali i obraćanje specijalnog izaslanika Stejt departamenta Gabriela Eskobara, nakon susreta s predstavnicima crnogorske vlasti, koji je naglasio da Sjedinjene Države podržavaju ubrzanje evropskog puta Crne Gore, onda je više nego evidentno da je u toku dekontaminiranje regije od Vučićevog toksičnog političkog delovanja. A vrše ga ni manje ni više nego prevareni zapadni partneri.

Kako bi pokušao spasiti što se spasiti može i prikazati se Zapadu kao nezaobilazan faktor koji i dalje ima moć kontrolisati stabilnost regije, srpski je predsednik organizovao vojni spektakl na Pešteru. Združenoj taktičkoj vežbi srpske vojske pod nazivom Vihor 24 prisustvovao je i general-vojnik Ozkan Ulutas, zapovednik KFORA (međunarodnih mirovnih snaga na Kosovu pod vodstvom NATO-a). Bio je bez sumnje Vučićev najvažniji gost. Jedini vredan tolikog truda. Svi ostali su figurisali kao simboli uticaja predsednika u zemlji i susedstvu. Bilo je tu svega što se obično nađe na vašarima ovog tipa: žirafa, vrabaca, moderniziranih orlova, super galebova, čak i komaraca samoubica. Pretpostavljam neuverljivo i nedovoljno da Zapad odustane od svođenja Vučića na ono što on zapravo jest: prevarant, diletant i autokrat.