„Iza Rezolucije o Jasenovcu krije se mračan Vučićev plan, Zagreb sada ne sme nasesti“: Jutarnji list o „srpskoj Belorusiji“

Izglasala je spornu rezoluciju o Jasenovcu. Dodajmo ovome da su na opšte udivljenje valjda i samih „autora“ rezolucije u zadnji čas, onako lopatom, dodani uz Jasenovac još i nacistički konclogori smrti Dachau i Mauthausen.

Zašto baš ti logori, a ne, recimo, Auschwitz, Treblinka, Buchenwald ili beogradsko Sajmište ili Glavnjača? No, to ostaje mala tajna sitnih političkih spletkara iz Beograda i Podgorice.

Svojevrsno objašnjenje dao je jedan od vodećih prosrpskih političara u Crnoj Gori Milan Knežević.

Dachau je dodan kako Nemci, koji su, kako kaže, „sponzori srebreničke rezolucije, ne bi zaboravili svoju genocidnu prošlost“.

Rezolucija o Jasenovcu zapravo je trebala da kompenzuje crnogorsko „izdajničko“ glasanje za UN-ovu Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, a Crnu Goru je odabrao Aleksandar Vučić da bude neka vrsta „budaline Tale“, odnosno Crna Gora bila je tek puki izvršitelj ingenioznog komplota zamišljenog u odajama na Andrićevu vencu, kao jedan od paragrafa u programu „srpskog sveta“.

Čak je izveden otužni performans u kojem Vučić kaže da Podgorica neće izglasati „svoju“ rezoluciju, pa se oko toga s Kneževićem kladio u bocu vina i, kojeg li „baksuza“, izgubio.

Podsetimo da ni neki vladajući zastupnici nisu glasali za rezoluciju, a bivši premijer Dritan Abazović rekao je da je rezolucija „iskupljenje pred Vučićem“.

No, to je na površini, a razlozi zbog kojih je osmišljen ovaj mračni plan puno su dublji i uznemirujući, ali podjednako tako i prozirni. Genocid nad Srbima u ustaškoj NDH i logoru smrti Jasenovac nije sporan, ali je zabrinjavajući politikantski razlog donošenja rezolucije, što je sada kristalno jasno.

Rezolucija je uzdrmala regiju, raskolila ionako krhko crnogorsko društvo i političku scenu, dovela u pitanje njene dalje evropske integrativne procese jer je evidentno da će imati posledica i reperkusija te poremetila odnose Crne Gore s Hrvatskom.

Nadalje, pokušava isprovocirati Zagreb da blokira nastavak pregovora – to je glavni cilj ideologa rezolucije – i kao šlag na torti definitivno je razotkrila, ako to dosad nekome nije bilo jasno, da je Aleksandar Vučić sa svojim podgoričkim šegrtima krenuo u konačni obračun i pokušaj revanša za neuspehe velikosrpske politike Slobodana Miloševića iz 90-ih.

Rezolucija je i rađena sa zločestom namerom da se naudi u prvom redu evropskoj Crnoj Gori. Ona se našla u raljama Aleksandra Vučića i njegovih osvajačkih ambicija.

Rezolucija o Jasenovcu zapravo nije ništa drugo nego Vučićevo kukavičje jaje podmetnuto Crnoj Gori da je još više pokuša privezati uz sebe, poput srpske Belorusije, da je izbaci iz evropskog koloseka te da je ponovno zavadi s Hrvatskom koja podržava evropske ambicije Crne Gore.

Vučić na ovome neće stati, stoga bi i Hrvatska i Brisyel morali da odgovore na ovaj nasrtaj na crnogorske interese i državnost, ali ne tako da svojim potezima zapravo opravdaju i „podrže“ ono što su inspiratori i miloševićevski epigoni hteli postići ovom demagoškom i prozirnom rezolucijom.

Planeri rezolucije očekuju da bi Hrvatska sada mogla blokirati pregovarački proces, a uskoro će se znati kakav bi mogao biti odgovor Zagreba, koji je u određenoj delikatnoj situaciji jer je verovatno svestan zašto je sve ovo napravljeno.

Kako god bilo, niko ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, a sada ni u Briselu ne veruje u „spontanost“ jasenovačke rezolucije.

Jasno je da iza nje stoji plan skovan u Beogradu, koji ima za cilj najmanje ometanje, ako ne i zaustavljanje crnogorskog evropskog puta – podsetimo da je Crna Gora od svih država kandidata odradila dosad najveći pregovarački posao.

Cilj je takođe da se dodatno ucene mladi neiskusni premijer Milojko Spajić i predsednik Jakov Milatović te „potvrdi“ da su „prava“ vlast u Crnoj Gori antievropski i antizapadni predsednik Skupštine Andrija Mandić, četnički vojvoda, te njegov pobočnik Milan Knežević, a sve u korist onoga ko nastoji povlačiti konce – srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića.

Ne bi čudilo da je ideja potekla baš od Vučića jer je to njegov prepoznatljiv i uočljiv političko-kompleksaški habitus.

Naima, belodano je da je Vučić, pogotovo nakon nedavnog Svesrpskog sabora, definitivno krenuo u realizaciju politike „srpskog sveta“ i konačni nasrtaj na crnogorsku nezavisnost, državnost i zasebni nacionalni identitet.

Stoga se postavlja pitanje ko vlada Crnom Gorom jer je od početka jasno da ova rezolucija nije u političkom i strateškom interesu Crne Gore.

Podsetimo da je predsednik Evropskog veća na odlasku Šarl Mišel otkazao posetu Podgorici i govor u tamošnjoj Skupštini upravo zbog sporne rezolucije. To je na svom X profilu priznao i crnogorski predsednik Jakov Milatović koji je svestan razornosti rezolucije koja može imati kobne posledice za dalju evropsku perspektivu.

Podsetimo, on je u kampanji govorio da će uvesti Crnu Goru u EU, a sada mu to i zbog njegove inertnosti i straha, možda, pada u vodu.

Sada kad je voda došla do grla (zašto nije prije reagirao?), ipak je napisao kako smatra „da su politički akteri koji obavljaju najvažnije funkcije u zemlji dužni, umesto relativizacije i izvrtanja realnosti, odgovornije pristupati u odnosu na ono što su državni interesi Crne Gore“, očito upirući prstom u Mandića i Kneževića.

No, sada treba pokazat imaju li Milatović i Spajić ikakav politički integritet ili je sve ovo tek igra „bad cop – good cop“ za Brisel, odnosno da svi „duvaju“ u isti rog.

Šta je donela rezolucija, osim pogoršanja odnosa s Hrvatskom, od čega korist mogu imati samo Aleksandar Vučić – jer je „eliminisao“, kako on misli, zemlju koja je zagovarala crnogorsko evropsko članstvo – te Andrija Mandić i celokupna prorusko-prosrpska opcija kojoj nije do članstva u EU, nego razmišljaju kako izvući Crnu Goru i iz NATO-a?

Jasno je da u crnogorskoj vlasti puno toga ne „štima“, a sada kad su Mandić i Knežević preuzeli volan vlasti u svoje ruke, pitanje je i kako će se postaviti premijer Spajić i predsednik Milatović koji su sada upali, svesno ili ne, u zamku svojih koalicijskih partnera.

Je li stoga Crna Gora na pragu političke krize?

Osim toga, Mandić je sada pokazao da ima snagu, da je on taj koji diktira uslove, pa već upozorava Milatovića i Spajića „o neophodnosti rekonstrukcije vlade Crne Gore“.

Jedan od razloga što se krenulo u ovu rezoluciju i što je donosi baš Crna Gora, a ne Srbija jest da se Crna Gora još više veže uz Srbiju te da se potvrdi Vučićeva politika o tome da svi Srbi u regiji budu „odani“ i lojalni Srbiji – po onoj „svi Srbi u jednoj državi“ i „Aleksandar Vučić je predsednik svih Srba“ – a ne zemljama u kojima žive.

Rezolucija nije niti imala za cilj komemoriranje sećanja na žrtve strašnog genocida ustaškog režima nad Srbima, nego isključivo dnevnopolitički učinak kojim bi se usporili evrointegrativni procesi, poremetili odnosi s Hrvatskom te Crnu Goru još više uključilo u „srpski svet“.

U svemu tome ne treba zanemariti da Andrija Mandić 12. jula, dakle samo dan nakon obeležavanja srebreničkog genocida, u Crnoj Gori namerava da organizuje još jedan Svesrpski sabor.

Mandić je rekao da je javno pozvao rukovodstva Srbije i Republike Srpske da dođu u Crnu Goru te bi želio da pošalju poruku (srpskog) zajedništva. Takva politika svakako izaziva nelagodu i preti destabilizacijom regije, ali i potvrđuje opasne namere Aleksandra Vučića i njegovih pomagača Milorada Dodika i Andrije Mandića.