„Vučić nije faktor stabilnosti, EU i SAD da primene dvostruku taktiku prema Srbiji“: Majda Ruge, viša saradnica ECFR-a o situaciji na Balkanu

Međutim, već dugi niz godina postižu malo uspeha u bilo kom od ovih pitanja, ukazuje u svojoj analizi Majda Ruge, viša saradnica Evropskog saveta za međunarodne odnose (ECFR). Više je razloga za to, dodaje, neki su unutar Srbije a neki u zapadnim prestonicama.

Zapadne vlade dosledno tretiraju Beograd kao nezamenljivog igrača u glavnim pitanjima sa kojima se suočava Zapadni Balkan. Šta god da je u pitanju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je prvi koga zovu.

Deo ovoga je razumljiv, ukazuje Ruge, jer je vlast u Srbiji koncentrisana kod Vučića, koji je sebi pribavio značajnu kontrolu.

Zatim, Srbija je po svakom merilu najjača zemlja u regionu i uživa dovoljnu političku i finansijsku polugu nad neposlušnim srpskim političarima u Bosni, na severu Kosova i u Crnoj Gori da ih obuzda kada izazovu nevolje.

Sa druge strane, Srbija je do sada odbijala da učestvuje u svim rundama sankcija EU protiv Rusije i ne pokazuje znake da menja kurs po tom pitanju.

Kao zemlja kandidat za članstvo u EU, Srbija bi trebalo da se uskladi sa spoljnopolitičkim stavovima bloka – ali njena nedavna usklađenost u ovoj oblasti pala je na samo 45 sa 64 procenta u 2020.

Uticaj Kine u Srbiji je samo rastao bilo da se meri investicijama, kineskim prisustvom u kritičnoj infrastrukturi zemlje ili političkim i kulturnim vezama.

Srbija nastavlja da podržava Milorada Dodika, predsednika entiteta Republika Srpska u Bosni i Hercegovini, čiji postupci i retorika prete uništenjem centralne vlasti u zemlji.

U vezi sa Srbijom i Kosovom, uprkos naglasku oko nedavnog predloga Francuske i Nemačke, održivo rešenje ostaje malo verovatno.

Vučić je 23.januara održao televizijski govor u trajanju od sat i po čiji sadržaj daje mnogo razloga za sumnju da u dobroj veri učestvuje u pregovorima.

U međuvremenu, Vučić efektivno kontroliše medije u Srbiji, čiji uticaj ozbiljno sužava prostor za rešavanje ovih problema, ometajući izbore koji su na raspolaganju srpskim političarima – uključujući i njegove.

Izgradio je imidž Zapada kao neprijatelja i sebe prikazuje kako se herojski bori da ne podlegne pritisku Zapada da se uskladi sa sankcijama EU Rusiji ili ponudi ustupke Kosovu.

Ovaj diskurs je pojačan radom ruske televizije u zemlji: Raša tudej pod sankcijama EU počela je sa radom u Srbiji u novembru 2022, dok Sputnjik nikada nije prestao da se emituje.

Neposredno posle prošlonedeljnog sastanka između Vučića i predstavnika EU i SAD o francusko-nemačkom predlogu, Sputnjik je emitovao Vučićevo obraćanje od 23. januara, u kojem je izrazio ponos što se opire usklađivanju sa sankcijama EU Rusiji.

Govor je obeležen lošim izjavama o kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju i delegacijama EU i SAD sa kojima je upravo pregovarao.

Ako Brisel i Vašington sve ovo uzimaju u obzir, to nije očigledno. Odbijanje Beograda da se uskladi sa sankcijama EU do sada nije donelo ozbiljne posledice po njegove odnose ni sa EU ni sa SAD.

Javna retorika EU i američkih zvaničnika prema Srbiji takva je da se i dalje pretpostavlja da je Srbija pouzdan partner i faktor regionalne stabilnosti, ma koje oštrije reči bile izgovorene iza zatvorenih vrata.

Ukratko, Vučićevo uverenje da može da nastavi svojim sadašnjim kursom proizilazi iz doslednog neuspeha Zapada da razvije i iskoristi potencijalnu polugu koju ima. Predsednik maestralno koristi svako od ključnih pitanja da zamagli odgovornost za neispunjenje drugih.

Priznati Kosovo? Preteško, s obzirom na desničarsku nacionalističku opoziciju i javno mnjenje (koje je Vučić pomogao da se oblikuje).

Posle prošlonedeljnog sastanka sa petorkom Vučić je srpskoj javnosti saopštio da, zahvaljujući njemu, priznanje Kosova više nije na stolu.

Baviti se secesionizmom u Bosni i Hercegovini?

Tvrdi da to čini, ali se Dodik pojavljuje kao rado viđen gost u Beogradu, uključujući prisustvo na najvećim srpskim vojnim vežbama, koje pokazuju vojnu sposobnost Srbije da brani „našu zemlju i naš narod“.

Na sličan način, srpski ministar spoljnih poslova je redovan gost na neustavnoj proslavi 9. januara u Banjaluci, kojom se obeležava ratna inicijativa za ujedinjenje Republike Srpske i Srbije.

Odvojiti se od Rusije? Voleo bi, ali 80 odsto stanovništva Srbije protivi se sankcijama Rusiji – delom zahvaljujući medijima koje kontroliše i koji neprestano objavljuju proruske poruke.

Isto važi i za Kinu, koja je 2022. postala najveći pojedinačni investitor u Srbiji i čija je popularnost u Srbiji eksponencijalno porasla, opet zahvaljujući medijima pod kontrolom vlade.

Različiti pristup je moguć, smatra Ruge, ali je malo verovatan.

Biće malo podsticaja za Srbiju da se menja sve dok ne bude posledica da se na ovaj način izigrava Zapad.

Ali glavna prepreka leži u zapadnim prestonicama koliko i u Beogradu. Kada dođe do pritiska, izgleda da zapadni zvaničnici nemaju želju da ulažu politički kapital u traženje održivih rešenja rešavanjem korena problema.

Privatno, na primer, mnogi zapadni zvaničnici sugerišu da Srbija radi „dovoljno“ na Ukrajini i da Zapad ne bi trebalo da je gura dalje u naručje Rusije i Kine.

Teoretski, EU i SAD bi tome mogle da pristupe drugačije, primenjujući dvostruku taktiku prema Srbiji – angažovanje i hladno rame.

Svaki od njih bi mogao da prati angažman uz aktivnu upotrebu političkih i ekonomskih poluga ka dobro definisanim ciljevima, kao što je okončanje srpske destabilizujuće politike mešanja u poslove susednih država koje su domaćini srpskim manjinama.

Ali takođe bi trebalo da budu spremni da osiguraju da postoje posledice za neispunjavanje ovih ciljeva.

Kao što grafikoni pokazuju, Srbija je pretežno integrisana u zapadne ekonomske strukture, obavljajući najveći deo svoje trgovine sa EU i primajući značajne strane direktne investicije iz bloka.

I dok je Kina dobila na značaju, njen doprinos privredi Srbije je beznačajan u poređenju sa kumulativnim investicijama i trgovinom iz EU. Rusija je još manje važna – 2021. 65 odsto srpskog izvoza otišlo je u EU, a samo tri odsto u Rusiju. Ulaganja iz EU se nastavljaju uprkos lošim spoljnopolitičkim rezultatima Srbije.

U širem smislu, ključne prestonice poput Berlina i Vašingtona mogle bi da pruže oštriji odgovor na Vučićevu domaću antizapadnu propagandu.

Na primer, zvaničnici EU i SAD bi mogli da prestanu da mu daju audijenciju svaki put kada posete region. Brojni izvori tokom godina sugerišu da bi strah od propuštanja imao uticaj na Vučićevo ponašanje.

Da uzmemo drugu oblast: Vučić je ove nedelje javno izjavio da je EU zapretila da će ukinuti bezvizni režim i povući sve investicije ako ne prihvati francusko-nemački plan.

Ovo je verovatno preuveličano, s obzirom na to da EU izbegava da koristi bezvizni režim kao pretnju, a zemlje članice kao što je Nemačka tvrde da nemaju kontrolu nad privatnim investitorima.

Ipak, oštriji pristup u tom pravcu je upravo ono što je potrebno, uz dodatne štapove kao što su šire ciljano sankcionisanje nacionalističkih kriminalnih aktera koji podstiču nestabilnost u regionu i njihovih političkih pokrovitelja.

Zaista, u širem pristupu još uvek nedostaje apsolutno vitalna potreba da se oslabi postojeći sistem pokroviteljstva koji povezuje vladine zvaničnike sa tajnim mrežama, bilo u Srbiji ili van njenih granica na severu Kosova, u Bosni i Crnoj Gori.

Labavljenje kontrole kriminalnih mreža nad državom i poboljšanje transparentnosti upravljanja izazvalo bi važan efekat talasanja širom regiona, gde se zarobljavanje države i kriminal često kriju iza destabilizujuće etničke politike.

Zbrkane jurisdikcije i zakonske sive zone u Republici Srpskoj ili na severu Kosova, koje politički lideri nastoje da legitimišu tražeći veću „etničku autonomiju“, omogućavaju organizovanom kriminalu da cveta i da se učvrsti zarobljavanje države.

Istorija postdejtonske Bosne puna je primera koji potvrđuju usku vezu između zločina i nacionalističke politike.

Zapadni kreatori politike treba pažljivo da prouče ove slučajeve pre nego što razmišljaju o ustavnim modelima na severu Kosova, kao što je Zajednica srpskih opština.

Oni takođe treba da budu svesni da za Rusiju i Kinu netransparentni i neodgovorni modeli upravljanja pružaju idealno okruženje za rad.

Ovo pitanje bi stoga trebalo da bude jedna od prvih oblasti za delovanje zapadnih kreatora politike: rešavanje problema vladavine prava u Srbiji i regionu bi otežalo delovanje Rusije i Kine i oslabilo bi etno-kriminalne mreže uticaja širom Zapadnog Balkana.

Sve bi ovo moglo biti deo novog pristupa EU i SAD regionu, ako bi ključne zapadne sile zaista želele da usvoje dugoročniji okvir delovanja i ulože veći politički kapital.

Ipak, za sada, moćnici Zapadnog Balkana i šire povezane mreže ostaće u slobodi da proizvode nestabilnost u regionu – sastavni deo njihovih metoda da se drže na vlasti i ostanu popularni bez odgovornosti.