„Postoji veza između Vučića i onoga što je počinjeno 1995. u Srebrenici“: Profesori Medić i Kahrimanović za austrijski Kurijer

Možda će neko reći da je to normalno jer su počinioci genocida, poput Vučića, pripadnici istog naroda. Međutim, postoji veza između njega lično i onoga što je počinjeno u julu 1995. godine u zaštićenoj zoni UN Srebrenica, ukazuju u autorskom članku za austrijski dnevni list Kurijer Jasmin Medić, profesor na odseku za modernu istoriju na Univerzitetu u Sarajevu koji istražuje genocide i zločine protiv čovečnost i Emir Kahrimanović, profesor u ​​Kapfenbergu.

U julu 1995. godine, dok se u istočnoj Bosni odvijala masovno pogubljenje bošnjačkih civila, 25-godišnji Vučić, tada poslanik Srpske ultranacionalističke radikalne stranke (SRS) u Skupštini Srbije, poslao je poruku međunarodnoj zajednici: „Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana“.

Bio je jedan od najistaknutijih lidera SRS, koji se otvoreno zalagao za stvaranje Velike Srbije koja bi pored Srbije i Kosova uključivala Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i delove Hrvatske, ukazuju autori.

SRS je otvoreno podržavala kasnije osuđene ratne zločince, negirajući, pa čak i veličajući zločine nad bošnjačkim, hrvatskim i albanskim civilima.

U međuvremenu, Tribunal za ratne zločine u Hagu podigao je niz optužbi protiv navodnih ratnih zločinaca, među kojima su i Radovan Karadžić (tadašnji predsednik Republike Srpske) i Ratko Mladić (komandant Vojske Republike Srpske).

Optužbe protiv dvojice vodećih Srba iz RS uključuju i glavnu optužbu za genocid u Srebrenici, a time i za ubistvo preko 8.000 bošnjačkih civila u julu 1995.

Da bi pokazao lojalnost i jednima i drugima, Vučić je 2007. na licu mesta lepio plakate sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“ na zgradu tada liberalne TV B92.

Odmah potom je u Skupštini Srbije najavio: „Svaka kuća porodice Vučić, a mi nismo mala porodica, imaće otvorena vrata za generala“ i istakao plakat na kojem je pisalo: „Sigurna kuća za Ratka Mladića“.

Nekoliko dana nakon hapšenja Radovana Karadžića 2008. u Srbiji su održane kontrademonstracije. Vučić je i tada bio učesnik protesta koje je policija morala nasilno da zaustavi. Svi oni koji tada nisu učestvovali prikazivani su kao izdajnici srpskog naroda.

Iako je prešao u umereniju nacionalističku stranku, on je i dalje u osnovi isti kao što je bio 1990-ih i prve decenije 2000-ih, ističu Medić i Kahrimanović.

On je, ističu, samo svestan da je mudrije pronaći ravnotežu između Istoka i Zapada nego preneti ultranacionalistički narativ.

Današnji Vučić ne može ponovo da se pojavi sa najavom sigurne kuće, ali je agilan u borbi da događaje u Srebrenici prikaže na način koji ne odgovara istini i dokazanom genocidu.

Stoga je, ukazuju, u njegovom interesu da u saradnji sa autokratskim državama poput Rusije, Belorusije, Kine i Sirije spreči usvajanje rezolucije u Generalnoj skupštini UN.

To čitavoj diskusiji daje geopolitičku i međunarodno-pravnu dimenziju. Za sada borba za suverenitet tumačenja događaja u Srebrenici kulminira borbom za važan presedan.

S jedne strane, autokratske države koje znaju da je „neophodnost“ da održe državni razum čak i sa ubistvima (Rusija u Čečeniji, Ujgurski sukob i Asadovo korišćenje gasa), a sa druge strane, one države koje, uprkos svim kritikama, poznaju i dozvoljavaju javne rasprave, preispitivanje i time rešavanje sukoba (u najširem smislu, demokratski Zapad).

Odustati ovde ili ne doneti rezoluciju značilo bi još jedan poraz u globalnom kulturnom ratu između ekonomski dinamičnih, ali autokratskih država i slobodnog sveta, zaključuju autori dodajući da u konačnici aktuelna debata je i simptom političke klime u Srbiji, u kojoj još dominira autokratska politička kasta u smislu njenog nacionalističkog vođstva krvavih 1990-ih.