Zašto Vučić plaši Srbe ukidanjem Republike Srpske?

Omer Karabeg: U najavi Sabora se kaže da će se on održati u Beogradu i drugim delovima Srbije. Znači li to da će se pored Beograda u isto vreme održavati slični skupovi i u drugim delovima Srbije? To do sada nije bio slučaj kada je Beograd organizovao slične skupove.

Dušan Janjić: Detalje organizacije ne znam, ali pretpostavljam da je to već deo kampanje za izbore u Beogradu. a možda i u drugim delovima Srbije.

Kada imate, da tako kažem, nacionalističku crkveno-narodnu koaliciju, ona obuhvata veliki broj sredina, pa može da organizuje više skupova. Ali po mom sudu oni imaju problem sa mobilizacijom ljudi.

To se pokazalo na prethodnom mitingu, pa sada neće da rizikuju da organizuju skup samo u Beogradu nego i po celoj Srbija, pa će onda pričati da je bilo milion ljudi širom Srbije, a možda će ući i u Republiku Srpsku.

Omer Karabeg: Da li će to biti svesrpski sabor, da li će na njemu učestvovati predstavnici Srba iz svih zemalja regiona gde žive Srbi?

Žarko Papić: Iz najave vidimo da će očigledno biti tako. Ako se okupe vodeći srpski lideri iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Sjeverne Makedonije i, naravno, Srbije, onda to de facto znači političku institucionalizaciju koncepta srpskog svijeta koji se zagovara i gura.
I prije Vučića postojala su u Republici Srpskoj strategije koje su otvarale mogućnost srpskog svijeta što uveliko prekoračuje specijalne odnose između Republike Srpske i Srbije koji su mogući po Dejtonskom sporazumu. Ono što mene kao građanina Balkana, Bosne i Hercegovine i bivšeg Beograđanina odista iznenađuje je, rekao bih, skoro srednjevjekovni rječnik i uključivanje crkve što nije primjereno sekularnoj državi. Pazite, govori se o opstanku Srba na njihovim ognjištima. Pa, hoće li već neko shvatiti da Srbi odavno ne žive na ognjištima. Žive kao i svi drugi Evropljani. Žive normalno, troše struju.

Sve to zajedno ima svoje predizborne elemente. Govorim o predstojećim lokalnim izborima u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Pokreću se velike nacionalne teme, a potpuno se zaboravlja ono od čega ljudi žive. Ta vrsta intenziviranja nacionalističkog pristupa nacionalnom pitanju je nešto što je veoma rizično i veoma opasno u današnjim geostrateškim okolnostima.

Dušan Janjić: Ako su Srbi, koji će se okupiti na Vaskršnjem saboru, jedini Srbi, onda smo odavno propali, Srbija ne postoji. Radi se o Srbima koji su na budžetu, bilo Beograda bilo Moskve. Šešelj je to nekad zvao Velika Srbija, to su bili Ćosićevi sni.

Za razliku od prvog crkveno-narodnog sabora 1990, kada su se bavili situacijom na Kosovu, ovo je manifestacija povratka u daleku prošlost. Svi ti ljudi i patrijarh – čovek, rekao bih, mlad po godinama, ali nije savremen – govore jezikom odbrane vlasti, to je jezik koji može da dovede do novih tenzija u regionu. To se vidi već po najavama.

Srpska vlast sa Vučićem na čelu promenila je strategiju i uvela priču o pravu Vojske Srbije da štiti Srbe gde god da žive. Ne vidim koja će vojska to da iznese, da li ova Vojska Srbije koju je zadnjih godina napustilo 18.000 profesionalaca. Ko onda? Paravojske? Kriminalci? Narko-klanovi? Probalo se to u Banjskoj. Druga je stvar koliko će to koštati Srbiju. Istorijsko iskustvo kaže da na kraju račun uvek stigne.

Omer Karabeg: Neki čak kažu da je ovaj veliki Vaskršnji sabor u stvari početak realizacije projekta srpskog sveta.

Žarko Papić: U svakom slučaju to je korak u razvoju koncepta srpskog svijeta. Dodaću jedan novi momenat koji je skoro anegdotske naravi. Prije nekoliko dana Elmedin Konaković, predsjednik jedne važne partije u Bosni i Hecegovini, govorim o Narodu i pravdi, uputio je poziv za sastanak svih Bošnjaka po istom modelu, da – anegdotski rečeno – napravi nešto kao bošnjački svijet. Pozvao je na sastanak bošnjačke lidere iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Sandžaka prije svega, Crne Gore, Sjeverne Makedonije i Hrvatske.

Konaković je, inače, jedan od lidera takozvane Trojke koja je u posljednjih godinu i po dana napravila ozbiljne proboje na putu Bosne i Hercegovine ka evropskim integracijama. Uspjela je da dobije pregovore sa Evropskom unijom.  U pozivu za taj sastanak čovjek se samo ponižava. Govori o tome da to nije njegova ideja nego da je bio na iftarima u Zagrebu i Podgorici, pa je to tamo čuo. Kaže da je spreman da bude na kraju kolone, da bude na začelju stola i poziva SDA, vodeću bošnjačku partiju kako je on kvalifikuje, a koju je pobijedio na izborima, da tu bude prva, da drži uvodno izlaganje i vodi igru. Onda je najveći dio partija u BiH to odbio, od SDA do drugih partija.

Nezavisni intelektualci su takođe bili veoma kritični prema svemu tome. Vučić je podržao tu ideju predlažući da on, ako treba, finansira taj skup indirektno poručujući – nemojte nama prebacivati što se nacionalno okupljamo i vi treba da se nacionalno okupljate, pa kud puklo da puklo. Samo što nije tako rečeno. Važno je da je u bošnjačkom nacionalnom korpusu, u dobrom dijelu inteligencije i političkih partija Konakovićev poziv naišao na odbijanje. Međutim, Uskršnji sabor, kada je reč o opozicionim partijama u Srbiji, ne nailazi ni na kakvu kritiku što je, moram reći, zaprepašćujuće.