Reporter Danasa u Belorusiji: Od retrogradnog ustava i nedostatka kadrova do represije

Od Bjalistoka, u Poljskoj, do Grodna kombiju je potrebno oko 12 sati vožnje: treba da stignete do Litvanije, 60 km od Vilnjusa, pa onda da šumskim putem krenete ka jugu do graničnog prelaza. Na granici javni prevoz čeka na red 6 sati, automobili od 12 do 24 sata.

Na pola puta između Bjalistoka i Grodna, u Litvaniji, motor kombija se odjednom gasi, onda opet proradi ali odjednom ispušta tup zvuk i stane. Vozilo nastavlja da se kreće nekoliko sekundi, sve sporije i sporije, dok se nije potpuno zaustavilo.

Unaokolo: nekoliko kuća, jezero okruženo jelovom šumom i tišina. Veče je, na nebu proviruju samo najsjajnije zvezde i poneki beli oblaci plove mirno po plavetnilu, ka istoku.

Na levoj strani puta nalazi se gostionica: nekoliko mušterija, uglavnom mladi ljudi, sede na drvenim klupama u dvorištu sa pogledom na jezero; na prozoru, obasjana slabom svetlošću sijalice, niska devojka stoji pored lavaboa i pere čaše. Čim ugledaju vozilo sa beloruskim tablicama, upućuju oštre i nerazumljive reči putnicima koji su izašli iz kombija da bi proverili da li se kombi može popraviti.

Prilazim gostionici, naručujem nešto za jelo, a jedan od posetilaca, vidno pripit i sa praznom kriglom još u ruci, pita me kojoj nacionalnosti pripadam. Odgovaram da sam Italijan, a drugi na provokativan način pita: „Nećeš li možda da poverujemo u to da su i svi ostali koji putuju s tobom Italijani?”.

Odgovaram da su Belorusi; u tom trenutku momci počinju da vređaju, pljuju u pravcu kombija. Osećam se krivim što sam rekao da sam Italijan: može li državljanstvo biti diskriminirajući faktor, kriterijum za odlučivanje ko može da sedne za sto da jede, a ko ne?

Pozivam druge putnike da sednu i večeraju sa mnom. Oni se klimanjem glave i stidljivim osmesima zahvaljuju i povlače se. Ostaju skriveni iza kombija više od sat vremena, sve dok moderniji i udobniji kombi ne stigne iz Bjalistoka. Krećemo opet za Grodno, sa gorkom svešću da su evropski narodi ponovo neprijatelji jedni drugima.

Grodno, Rusija i Zapad

Grodno je multietnički grad, naseljen uglavnom Belorusima i Poljacima. Vekovima su ova dva naroda živela u potpunoj simbiozi. Od početka ruske invazije na Ukrajinu, odnosi između Minska i Varšave su postali sve napetiji i napetiji.

Iako obični ljudi nastavljaju da žive normalno, bez mržnje, institucionalni odnosi između dve zemlje su na najnižem mogućem nivou. Sem toga, Belorusija pokušava da izbriše istorijske veze: muzej pesnika Maksima Bogdanoviča, u staroj elegantnoj jednospratnoj drvenoj kući u centru grada, dobio je nalog da eliminiše sve fotografije i tekstove koji se odnose na književnicu Elizu Oržeškovu, poljske nacionalnosti, iako je rođena i živela u Grodnu.

Vesti svih televizijskih stanica, inače pod kontrolom vlasti, neprestano optužuju Poljsku i Litvaniju da naoružavaju granice i gaje osećanje neprijateljstva prema Belorusiji. Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji svakodnevno posećuje fabrike i farme, tvrdi da je njegova zemlja spremna da se odbrani u slučaju napada.

Istovremeno, međutim, u pomalo zapanjujućem balansiranju, on poziva Zapad na dijalog. Govor koji je predsednik održao 11. avgusta na aerodromu u Minsku iznenadio je ne samo strane medije, već i domaće javno mnjenje. Lukašenko je u stvari bio u poseti hangarima u kojima se nalaze avioni nacionalne kompanije „Belavija” i tvrdio da Belorusija apsolutno ne može sebi da dozvoli gubitak diplomatskih i ekonomskih veza sa Zapadom.

„Lukašenko se nalazi između čekića i nakovnja“, kaže E. P., ekonomista iz Bresta.

„S jedne strane on mora da radi ono što mu Kremlj naređuje, jer u svakom pogledu zavisi od Moskve. S druge strane, on zna da bi definitivni raskid sa EU označio i kraj nezavisnosti Belorusije. Naime, zemlja se još uvek održava na ekonomskoj razmeni sa ’neprijateljima’ Zapada, koja i dalje postoji uprkos sankcijama. Otkako su Litvanci i Poljaci zatvorili skoro sve granične prelaze, vlasti u Minsku su već izgubile veliku količinu novca koji su ranije zarađivali od šverca, posebno cigareta. Da se razumemo: i Poljaci i Litvanci su imali koristi od ovih razmena. Zatvaranjem granica naši susedi nam daju do znanja da mogu da žive i bez nas; oni mogu bez problema, nama je već teško. Postoji i drugi razlog koji brine Lukašenka“, dodaje E.P.

„Roba koja ide iz zemalja SNG-a u Evropu i obrnuto prolazi i kroz Belorusiju. Kada bi Varšava i Vilnjus zatvorili svoje granice, Belorusija bi se zaista našla izolovana: kamioni i vozovi za Poljsku (teretni vozovi mogu još uvek da pređu granicu, putnički su obustavljeni, prim. aut.) našli bi alternativne rute i u tom trenutku mi bismo ostali bez trgovine i bez tantijema. U ovom slučaju, preostalo bi nam samo da uđemo u Rusku Federaciju za privredni opstanak, što to niko ne želi, a kamoli Lukašenko“.

Zaista, beloruski predsednik je do sada uspevao da izbalansira potrebe Rusije i Zapada, ali izgleda da ova politika sve više pokazuje konce, posebno nakon početka ruske invazije na Ukrajinu: unutrašnje javno mnjenje – pre svega mladi – više ne podržava vlasti u Minsku, koje vladaju samo zahvaljujući političkoj represiji.

Činjenica da je Belorusija dozvolila i dozvoljava ruskim vojnicima da koriste njenu teritoriju po volji i da sada ugošćuje Vagnerove plaćenike i nuklearno oružje Moskve, pokazuje da zemlja de facto nije samostalna. Niko ne veruje u predsednikovu tvrdnju da je Rusija tu samo da pomogne i da Vagner i nuklearno oružje služe samo za jačanje nacionalne vojske, koja sama ne bi mogla da se suprotstavi NATO-u.

Represije se nastavljaju

Iako su prošle tri godine od masovnih protesta protiv Lukašenka, represije se nastavljaju.

„Ne možemo da stanemo“, kaže član vlasti koji želi da ostane anoniman, dodajući: „Ako stanemo, ljudi bi se ohrabrili i vratili bi se na ulicu“.

Policija i tajne službe koriste program za prepoznavanje lica razvijen u Kini koji im omogućava da saznaju ko su demonstranti na veoma brz način: pregledaju se snimci stranih televizijskih kuća, posebno dokumentarni film jedne litvanske televizijske stanice, kako bi se identifikovali demonstranti, koji su odmah uhapšeni. P

rocesi su veoma kratki i često se odvijaju preko skajpa. O tome nam svedoči K., žena koja je radila u privatnoj firmi i koju je policija zaustavila pre oko godinu dana. Optužena za ekstremizam zbog demonstracija, ostala je u samici tri dana; stražari joj nisu dali ni da spava. Porodica ju je tražila po zatvorima širom zemlje, jer se zatvorenici često prebacuju iz jednog zatvora u drugi. Tri duga dana njen muž i deca nisu imali vesti o njoj. Krajem četvrtog dana ženi je suđeno putem skajpa, kažnjena je najstrožom novčanom kaznom i puštena je na slobodu. Šef kompanije u kojoj je radila SMS-om ju je obavestio da je otpuštena. Razlog: izostanak sa posla. Protesti K. nisu imali nikakvu korist, iako je dokazala da nije išla na posao jer je bila u zatvoru. Gazda nije hteo ni da je primi; pošto žive u istoj četvrti, kada je sreće na ulici, on spušta pogled i pravi se da je ne poznaje. Jednom, u centru grada, K. je srela policajca koji ju je ispitivao u policijskoj stanici: i on je pognuo glavu i promrmljao, vidno posramljen, stidljiv pozdrav.

„Plaše se“, sa ponosom kaže K.,“znaju da to neće dugo trajati, svesni su činjenice da nemaju podršku naroda. U redu je to, nek se muče u svom strahu, moraju biti svesni da nisu voljeni. Oni znaju da će platiti, samo je pitanje vremena kad će se to desiti“.

Nedostatak stručnih kadrova

Nemoguće je izračunati koliko je ljudi, posebno mladih, napustilo zemlju od 2020. godine do danas. Govori se o najmanje 300.000 ljudi, ali vlasti u Minsku ne žele da saopštavaju zvanične brojke. Iseljavali su se pre svega kadrovi: lekari, inženjeri, kvalifikovani radnici.

U Belorusiji danas postoji ozbiljan nedostatak kadra, posebno u bolnicama i poliklinikama opšte medicine: u Grodnu ovih dana u hitnoj pomoći radi T. P., urolog koji se više ne bavi urologijom: „Tu sam za zašivanje rana i uklanjanje šavova. Hirurzi su nestali, svi su otišli u inostranstvo. Razumem ih, ako si 2020. godine protestovao, nemoguće je raditi u javnoj ustanovi. Isto tako, otvaranje privatne prakse je gotovo nemoguće: Belorusija je na neki način još uvek sovjetska zemlja. Privatna delatnost je dozvoljena, ali morate da imate dobre odnose sa lokalnim vlastima, a pre svega platiti mito… Ako vas vlastodršci ne vole, nakon otvaranja biznisa – bilo koje vrste – poslaće vam inspekciju i pronaći će nešto što ne valja i zatvoriti vas. Ako je ta ista delatnost profitabilna i dobro zarađuje, država je oduzima i postaje javna“.

Urologu pomaže Olga, studentkinja medicine koja koristi letnji raspust da odradi svoju obaveznu praksu. Olga govori veoma tiho, jedva se njen glas čuje. Želela bi da se specijalizuje u oblasti hirurgije, ali upisne kvote favorizuju muškarce: samo 20 odsto žena može pristupiti ovoj specijalizaciji. Olga je vidno razočarana i objašnjava razloge ove diskriminacije: „Belorusija postaje patrijarhalna zemlja. Lekarke moraju biti zaposlene samo u ordinacijama opšte prakse, ili mogu da rade kao patolozi ili ginekolozi. Hirurgija se smatra muškom granom. Žena mora imati vremena za svoju decu, država promoviše natalitet i finansira velike porodice; ako imate manje od troje dece, morate da se snađete, ako imate čttvoro ili petoro dece, država vam pomaže da kupite stan bespovratnim kreditom koji pokriva 60 odsto cene kuće“.

Olga je rezignirana: „Biću najverovatnije patolog, beskorisno je boriti se protiv vetrenjača“.

Retrogradni ustav

Novi Ustav, donesen 2022. godine i usvojen narodnim referendumom, uspostavlja centralnu ulogu nuklearne i heteroseksualne porodice; neutralni status zemlje sa ratne tačke gledišta se više ne pominje i eliminisana je deklaracija o odricanju od atomskog oružja.

Za Olgu je sve jasno: „Novi Ustav je usluga Kremlju: prilagođavamo se ruskom društvu, njihove vrednosti činimo svojim i vraćamo se patrijarhatu. Da li razumete zašto mladi odlaze? Verovatno ću i ja morati da odem, i to je šteta, jer naš Univerzitet zaista pruža odličnu obuku. Nastavnici su odlični i ne bave se politikom na času. Beloruski lekari su veoma traženi u inostranstvu.“

Pasivan otpor

Opozicija u Belorusiji je potpuno pokorena represijom protesta 2020. Najistaknutiji eksponenti pobune izabrali su put izgnanstva, ali neki su ostali i pasivno se opiru.

Ovo je slučaj Marine, koja sa suprugom i dvoje male dece živi na periferiji Grodna. Nije njena porodica bogata, ali oba supružnika rade i izgradili su elegantnu i prostranu vilu sa velikom baštom u kojoj raste raznobojno cveće.

Na frižideru je crtež, rad starijeg dečaka, koji pohađa treći razred osnovne škole: dva čoveka se grle, jedan nosi majicu sa bojama beloruske, drugi sa bojama ukrajinske zastave. Ako bi policija ušla u kuću, roditelji bi mogli biti uhapšeni zbog ovog crteža.

U Belorusiji su zabranjeni natpisi koji govore o ratu: mora se reći, međutim, da na zidinama grada nema ni nacrtanih „Z”, kao na primer u Srbiji.

Belorusija je, bar teoretski, neutralna i ne želi da se meša u sukob. Marina pomaže političkim zatvorenicima, donosi im hranu i poruke od prijatelja advokata: vlasti ovo tolerišu, ali je ipak igra veoma rizična.

„Hodam po tankoj oštrici“, kaže Marina, „samo jedan lažni korak, jedna reč previše i za mene će se otvoriti vrata zatvora… Ali nešto se mora učiniti, ne možemo da sedimo i gledamo“.

Roditelji dece koji pohađaju školu u koju idu i Marinina, više ne finansiraju aktivnosti koje promovišu nastavnici: zapravo, u Belorusiji nastavnici imaju običaj da prikupljaju sredstva za pomoć određenim kategorijama, kao što su, na primer, vatrogasci, radnici hitne pomoći… Ukoliko dođe do požara u gradu i vatrogasci uspeju brzo i efikasno da ga ugase, škola prikuplja fond za nagradu herojima koji su ugasili požar i spasli živote.

„Sada nijedan roditelj ne želi da doprinese“, odlučno tvrdi Marina, „2020. godine nastavnici su podržali Lukašenka, oni koji su bili protiv bili su otpušteni. Nastavnici su izgubili neprikosnoveni autoritet koji su imali ranije, za njih je to težak udarac“.

Ne bacajte bebu sa prljavom vodom!

E. P., ekonomista iz Bresta, želi da istakne da beloruski sistem takođe ima i dobre strane: „Lukašenko nije čudovište. Jednostavno, više nije aktuelan. Ima sovjetski mentalitet, ne razume mlade i mladi ne razumeju njega. Belorusija ima viši životni standard od zemalja bivšeg SSSR-a jer kod nas nije bilo divlje privatizacije. Mladi gledaju na Zapad kao na nepogrešiv model i ne shvataju da postoji rizik, u slučaju revolucije, da naša zemlja postane topovsko meso za strane multinacionalne kompanije, koje bi mogle da kupe naše fabrike i da ih preprodaju, ili adaptiraju svojim potrebama ne uzimajući u obzir naše. Rizikujemo da izbacimo prljavu vodu sa bebom u njoj“, priča E. P..

Dodaje: „S druge strane, sovjetski ekonomski model na koji se pozivamo u Belorusiji je potpuno zastareo. Jedan primer? Da bi podržao nacionalne tekstilne kompanije, koje sada veoma malo izvoze zbog konkurencije sa Kinom i zbog sankcija, Lukašenko je uveo obavezne uniforme za osnovce. Dakle, svi roditelji kupuju cipele i kecelje u jedinoj prodavnici koja ih prodaje, a koja je slučajno prodavnica tog državnog tekstilnog preduzeća. Šta ako dođe do ekonomske krize, izazvane ratom u Ukrajini ili mogućim pooštravanjem zapadnih sankcija? LJudi više ne bi imali novca da kupe kecelje, novac bi prestao da kruži i to bi bio ekonomski kraj zemlje, koja bi automatski izgubila svoju političku nezavisnost. Zato Lukašenko toliko insistira na ekonomiji, poziva ljude da rade što je više moguće. On se plaši recesije i ekonomske izolacije”. Pitam E. P. šta je rešenje i kako naterati mlade ljude da shvate da u njihovoj zemlji postoji i nešto dobro. „Ne znam, već je kasno” – kaže E. P. zabrinutog pogleda. – „Lukašenko je 2020. trebalo da se ponaša kao Nazarbajev, predsednik Kazahstana, koji je podneo ostavku i ustupio mesto generaciji mlađih političara, dok je nastavio da drži uzde i kontroliše svoju zemlju. Nazarbajev je dozvolio vladajućoj kasti da se modernizuje i nekako je dao oduška nezadovoljstvu masa koje su zahtevale promene. To se kod nas nije desilo i mi smo išli ka radikalizaciji generacijskog sukoba. Sa jedne strane imamo političku klasu, staru i sovjetsku, sa druge mlade ljude, otvorene prema svetu, ali bez iskustva i pravih veština u ekonomskoj i socijalnoj oblasti. Komplikovana situacija, koja će pre ili kasnije eksplodirati i bojim se da će svima biti bolno“.

Izgubljene duše u EU limbu

U jelovim šumama između Belorusije i Poljske lutaju izgubljene duše.

Reč je o migrantima iz Afrike i sa Bliskog istoka, koji su avionom stigli u Belorusiju i uz pratnju policije došli do granice uz obećanje udobnog i trenutnog ulaska na teritoriju EU. Noću se migranti, uz pomoć beloruskih vlasti i Vagnerovih vojnika, penju preko metalne rešetke koju je Varšava izgradila duž granice.

Ulaze u Poljsku i čeka ih poljska policija, koja ih pretuče i šalje nazad na belorusku teritoriju. Kad shvate da nisu dobrošli u EU, mnogi nesrećnici traže repatrijaciju, ali im Belorusi zabranjuju da se vrate nazad. Moraju napred po svaku cenu. Migranti ostaju tako mesecima u šumi, među komarcima i krpeljima koji im sisaju krv. Međutim, ono što ih plaši je vlažna i oštra zima. Ne zna se šta se zaista dešava na granici, gde stranci ne mogu da idu, pod pretnjom zatvorske kazne i hitnog proterivanja iz zemlje.

Čak ni Poljska, koja je dramatično naoružala svoju granicu, ne dozvoljava novinarima da posete granicu. S vremena na vreme, migranti se sklanjaju u malu crkvu na ivici šume: sveštenik ih hrani i nudi im ćebad i toplu odeću. Ali brzo moraju da odu, ne mogu da ostanu u Belorusiji. Oni su ilegalni, osuđeni na granice, neželjeni i nevidljivi.