Reporter Danasa u Italiji: Hoće li vlada Đorđe Meloni zaista nešto promeniti?

Mikela pati od spastičnosti zbog cerebralne paralize koja ju je zadesila odmah posle rođenja.

Teško hoda, a invaliditet je primorava na duge fizioterapijske sesije i na stalnu lekarsku negu.

“Rim je veoma haotičan i neorganizovan grad, osobi sa invaliditetom je praktično nemoguće da se kreće samostalno”, kaže Mikela uz rezignirani osmeh.

“Ali imam utisak da se poslednje dve godine situacija pogoršala, posebno posle epidemije kovida 19. Saobraćaj u gradu je sve gušći, trotoari puni džakova za đubre, čak i u centru gde bi bilo lepo da se održava čistoća, makar da se turistima pruži iluzija da su na čistom mestu… Rim je lep, ali ne zato što o njemu brinu Italijani; jednostavno, lepota je već tu, vekovima, a niko se ne trudi da je sačuva na najbolji mogući način…”, priča ona.

U stvari, dekadencija glavnog grada Italije počela je ranih 2000-ih, nakon velikog jubileja.

Krajem 1990-ih administracija gradonačelnika Frančeska Rutelija uspela je da modernizuje i uredi grad – izgradila nove tramvajske pruge za povezivanje centra sa periferijom, uspostavila preferencijalne trake za javni prevoz; tada je Rim postao i jedan od glavnih evropskih kulturnih centara, svi glavni pozorišni režiseri i vodeći dirigenti ozbiljne muzike obogatili su repertoare gradskih kulturnih ustanova.

Tokom proteklih 20 godina, uprkos smenjivanju gradonačelnika iz svih političkih partija, situacija u gradu se pogoršavala sa svih tačaka gledišta: u nekim četvrtima preferencijalne trake su postale parkirališta, kao na primer na veoma prometnoj Via Tiburtina, putovanje gradskim prevozom je postalo košmar i kulturna scena je primetno osiromašila.

Čak i što se zdravlja tiče, nastavlja Mikela, bolnice su u neredu: nakon kovida, svi smo imali nadu da će vlade više finansirati javno zdravstvo.

“Ništa od toga: na posetu specijalisti čeka se godinama, a čak i ja, koja sam hitan slučaj, da bih došla do lekara i fizioterapije moram da čekam ili idem privatno. Ako ne potičeš iz bogate porodice, nećeš uspeti u Italiji, ni u kom smislu”, kaže ona.

Mikela je u pravu: bez preporuke, podrške političara ili moćnih ljudi, u Italiji je veoma teško naći pristojan i dobro plaćen posao ili dobiti brzu i efikasnu medicinsku negu.

Nova vlada Đorđe Meloni

Nakon niza tehničkih vlada, od kojih je poslednju predvodio čuveni ekonomista Mario Dragi, od oktobra 2022. Italija ponovo ima političku vladu, koju predvodi Đorđa Meloni, predsednica desničarske partije Braća Italije (Fratelli d’Italia).

U Evropi je pobeda Đorđe Meloni, koja vlada u koaliciji sa Severnom ligom Matea Salvinija i partijom Forca Italija večnog Silvija Berluskonija, izazvala veliku zabrinutost: postojao je strah da će se stvoriti blok Meloni-Orban-Putin na međunarodnom nivou; do toga, ipak, nije došlo.

Zapravo, bar za sada, njena vlada se nije distancirala od neoliberalne politike svog prethodnika Marija Dragija.

Meloni se, takođe, pobrinula da iskaže svoju apsolutnu podršku Ukrajini i predsedniku Zelenskom, čime je podvukla kontinuitet sa prethodnim vladama i u oblasti spoljne politike.

Razlozi pobede desnice i poraz levice

Zašto su Italijani na ubeđen način glasali za Đorđu Meloni?

Razloge treba tražiti pre svega u razočaranju italijanskog naroda politikom i javnim institucijama: Italijani su već pre pet godina, u znak protesta protiv starih partija, podržali Pokret 5 zvezda (M5S) na čelu sa Bepeom Grilom, komičarom koji je sada nestao sa političke scene.

M5S je godinama obećavao epohalne promene i reforme, ali se prvo našao na vlasti sa Ligom Matea Salvinija, a odmah potom i sa Demokratskom strankom (PD), odnosno prvo sa desničarskom, a zatim sa levičarskom strankom.

Suštinkih reformi nije bilo, kriza u vezi sa kovidom 19 je potpuno svela demokratiju na parlamentarne igre koje su na kraju dovele Marija Dragija na mesto premijera.

Kada je Dragijeva vlada, koja je imala apsolutnu većinu u parlamentu, pala, Italijani su glasali za jedinu političku snagu koja se suprotstavila Dragiju i koja je imala hrabrost da bude u opoziciji: onu koju je predvodila Đorđa Meloni, i koja je dobila 26 odsto glasova.

Demokratska stranka (PD), koja je na prošlim izborima dobila 19 odsto glasova, platila je ceh što je svih ovih godina podržavala ne samo neoliberalnu politiku koja je deregulisala rad i privatizovala zdravstvo, već i sve tanju srednju klasu, kojoj pripadaju samo državni činovnici, mali preduzetnici i penzioneri.

Demokratska stranka se ni najmanje nije bavila masom mladih ljudi, koji imaju nesigurne i slabo plaćene poslove i koji su stvorili jedan novi društveni sloj – sloj prekarnih radnika, koji se poslednjih 20 godina strahovito povećao, dok se srednja klasa dramatično smanjila.

U Italiji je došlo do sukoba između mlađe generacija (ljudi do 40 godina), koja nema socijalnih garancija, i one starije, koja i dalje uživa u blagodetima socijalne države iz prošlosti, poput penzija koje su veoma visoke u odnosu na prosečne plate.

Roditelji su ti koji pomažu svojoj deci, od kojih mnogi sa 40 godina i dalje žive sa porodicom.

Glas za Đorđu Meloni, takođe, treba shvatiti kao ekstremni protest ovog društvenog sloja koji, izgleda, niko ne želi da predstavlja.

Međutim, ono što je stvarno omogućilo Melonijinu pobedu jeste to što 36 odsto Italijana nije izašlo na izbore, a među ovim ljudima koji su nezadovoljni politikom ima, pre svega, najviše mladih nesigurnih radnika koje bi levica trebalo da predstavlja.

Mladi, dakle, ili nisu glasali ili su uglavnom glasali za desnicu.

Lažne promene

Hoće li se, zaista, nešto promeniti sa Melonijinom vladom?

Gledajući ono što je Vlada uradila do sada, ne nagoveštavaju se velike promene: predsednica je za sada uglavnom iznosila proglase: želi da uspostavi „meritokratiju” i ističe važnost rada.

Što se više trudite i radite, to ćete više i zarađivati i dobiti u društvenom ugledu, suština je Melonijine priče.

Stiče se utisak, međutim, da takva izjava ima čisto populističku prirodu: govoriti o meritokratskom društvu ima smisla ako svi imaju iste mogućnosti za profesionalni u kulturni napredak.

U Italiji to nije slučaj: univerziteti i škole, motor meritokratije, kao i svuda u svetu trenutno, više ne garantuju obuku koja može omogućiti mladima kritičko mišljenje i sposobnost i mogućnost da se takmiče na tržištu rada; to je nešto što mogu sebi priuštiti samo oni koji mogu platiti skupe postdiplomske studije.

Ostali će morati da se zadovolje uobičajenim nesigurnim i loše plaćenim poslovima.

U pitanju je logika koju je Silvio Berluskoni već promovisao pre 20 godina, s razlikom što Berluskoni nikada nije krio klasističku prirodu svojih ekonomskih izbora, dok Melonijina vlada ističe trud i rad kao apsolutnu vrednost: umesto da se žalite – kao da govori mladima – vredno radite i radite i više poslova ako je nužno.

Svako ko se buni protiv ovakve logike je defetistički lenjivac.

Sama Melonijina vlada, međutim, ne sledi princip meritokratije kada dodeljuje ministarstva i javne funkcije, naprotiv, čini se da sledi tipičnu italijansku logiku klijentelizma.

Najupečatljiviji primer bilo je imenovanje krajnje desničarskog novinara Alesandra Đulija za direktora MAXXI-a (Nacionalni muzej umetnosti 21. veka) u Rimu.

Đuli nema kvalifikacije koje ga povezuju sa umetnošću.

Italija je na trećem mestu u Evropi po procentu nezaposlenih mladih ljudi, posle Španije i Grčke: 24 odsto mladih italijanskih državljana godinama nema posao. Šta da radimo sa ovim momcima?

Da li su svi oni zaista džabalebaroši?

Povratak nacionalizma

Umesto suštinskih društvenih i političkih bitaka, izgleda da je Meloni odlučila da vodi ideološko-kulturnu bitku koja teško da može da pomogne u rešavanju problema u Italiji.

Vlada je preimenovala Ministarstvo za ekonomski razvoj u Ministarstvo nezavisne privrede i made in Italy, stavljajući odbranu italijanske proizvodnje u centar svoje pažnje.

Nacionalistička retorika dominira televizijom i ostalim medijima, ali svakako ne rešava trenutnu totalnu marginalnost Italije u oblasti spoljne politike.

Da bi odbranila italijanske kompanije, koje su sve više u krizi zbog svetske konkurencije, Meloni želi da smanji troškove rada (tj. plate radnika) i promoviše poreske olakšice za preduzetnike.

To je stari program sa kojim je Berluskoni pobedio na izborima pre dvadeset godina: manji porezi za sve.

Međutim, manje poreza znači i manje finansiranja države, dakle manje novca za zdravstvo, manje sredstava za kulturu i javno obrazovanje.
Italija je, možda ne slučajno, pretposlednja u Evropi na rang-listi ljudi sa diplomom; baricentar evropske kulture Evrope se definitivno preselio u Pariz i Berlin, a Italija i u oblasti umetnosti ne daje skoro nikakav doprinos.

To je zabrinjavajuće za zemlju koja se ponosi svojom milenijumskom kulturom.

U svakom slučaju, čak i Melonijina vlada ima svoje unutrašnje protivrečnosti koje bi premijerku mogle da koštaju fotelje: Silvio Berluskoni, naime, nije oprostio svom savezniku što mu nije dodelila važan vladin posao i često napada premijerku.

Upečatljive su bile njegove izjave o sastanku između Zelesnkog i Meloni u Briselu, koji je održan pre nekoliko dana.

Berluskoni je tvrdio da se on, kao premijer, nikada ne bi sastao sa ukrajinskim predsednikom.

Iza Berluskonijeve izjave ne krije se početak senilne demencije, kako mnogi analitičari kažu, nego ankete koje ističu sve veću zabrinutost Italijana zbog rata u Ukrajini, koji bi mogao da se pretvori u nuklearni sukob.

Berluskoni ima za cilj da pridobije saglasnost desničarskih birača koji su rusofili kako bi u budućnosti imao veći uticaj unutar parlamentarne većine.

U Milanu

Čak i na razvijenom severu, u Milanu, glavnom gradu mode i malih preduzeća, izgleda da nešto ne ide kako treba.
Mino je penzionisani profesor.

Pre 50 godina emigrirao je sa Sicilije, završio je filozofski fakultet u Paviji, potom se preselio u Milano, gde se oženio i radio je kao profesor italijanske književnosti u srednjoj školi.

Ima dvoje odrasle dece koja rade kao inženjeri i četiri unuka.

“Bez moje žene i mene, mislim da moja deca ne bi mogla da guraju dalje. Imaju dobro plaćene poslove, ali provedu u kancelariji i po 10 sati dnevno i nemaju mnogo vremena za svoju decu. Sve je to jako skupo, moraju da plate kredit za stan i niko od njih ne može sebi da priušti da ostane kod kuće. Zdravstvo ne radi: ovde u oblasti Lombardiji su renovirali bolnice, ali to je bukvalno samo fasada: nema dovoljno lekara. Ako deca moraju kod pedijatra, jedini način je ići privatno. Sve mi se čini teže nego kad sam ja bio mlad. Supruga i ja smo sami odgajali svoju decu, uspeli smo bez tuđe pomoći da radimo sve što je trebalo, i kod kuće i na poslu. Sada nije potrebna samo dadilja, već su potrebni i baka i deda. Vidim da su mi deca pod velikim stresom, supruga i ja se trudimo da im pomognemo koliko god je to moguće. Ne možemo još da umremo”, kaže Mino.

Smejući se svojim sicilijanskim akcentom, dodaje: “Pitam se kako to rade svi oni koji nemaju roditelje i imaju nesiguran posao. Porodica je luksuz, njima ostaje samo da emigriraju u inostranstvo.”

Prema izveštaju OEBS-a, od 1990. godine plate u Italiji su smanjene za 2,9 odsto, dok su u Francuskoj i Nemačkoj porasle za 30 odsto.
Italija nema minimalnu platu, i mladi ljudi sa diplomom pakuju kofere i emigriraju.

Od skoro 60 miliona stanovnika, koliko danas ima Italija, 2,9 miliona je siromašno, sa mesečnim primanjima 50 odsto manjim od nacionalnog proseka, a 1,9 miliona ljudi živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno ne može sebi da priušti ni hranu (Istat Data).

S prozora svog stana u četvrti Ortika, Mino mirno posmatra kako sunce, crveno i veliko zbog magle na horizontu, nestaje prvo iza staklenih zgrada novog milanskog „city-a”, a zatim u neodređenoj tački horizonta, za Alpima koji se jedva naziru u ovom zimskom danu.

Il Belpaese, kako stranci zovu Italiju, izgleda da je izgubio energiju koju je imao, energiju ekonomskog procvata i društvenih pokreta 1970-ih.

Zemlja tone kao ovo bledo, zimsko sunce.

Februarska noć je duga, a zora je daleko, i ko zna kada će, i da liće uopšte stići.