Reporter Danasa u Kirgistanu i Uzbekistanu: Tajni dogovori, žestoki protesti i narod koji neće da samo klima glavom

Policija je na 48 sati pritvorila i poznatu aktivistkinju Ritu Karasartovu; ona je više puta na društvenim mrežama osuđivala nezakonitost sporazuma koji su, nekoliko dana pre toga, potpisali predsednik Kirgistana Žoomart Žaparov i predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev.

Brana Kempir-Abad je veliki rezervoar vode sa branom na jugu zemlje – nedaleko od grada Oša – koji je izgradio SSSR 1965. godine.

Državna granica između Uzbekistana i Kirgistana je od raspada SSSR-a bila izvor neslaganja i sukoba između ove dve srednjoazijske zemlje.

Zašto je kirgistansko javno mnjenje protiv ovog sporazuma, koji ima za cilj da stavi tačku na višegodišnji spor?

Prvo, sporazum je tajan i kancelarije Predsedništva Biškeka i Taškenta još nisu otkrile najvažniji detalj, a to je gde će proći granična linija.

Iz podataka koji su procurili, čini se da bi celo veštačko jezero pripalo Uzbekistanu (sada je podeljeno na pola, iako samo Uzbekistan koristi vodu), a južno od njega, na kirgistanskoj strani, granica će biti horizontalno određena na 900 metara nadmorske visine.

Duž obala reservoara se uglavnom uzgajaju žitarice i kukuruz, ali su poljoprivredne aktivnosti rizične, jer nivo vode često naglo poraste i voda topi njive.

Ponekad, posebno leti, Uzbekistan koristi više vode nego obično za navodnjavanje pamučnih polja u dolini Fergana; na obroncima Kempir-Abada suša ubije svaku biljku i poljoprivrednicima ostaje samo prašina.

U budućnosti će Taškent, kada bude imao potpunu kontrolu nad branom, moći da odlučuje o sudbini kirgistanskih seljaka i da spušta ili povećava nivo vode u jezeru: niko neće moći da protestuje ako voda stigne do 900 metara, tamo gde prolazi granična linija.

Ono što zaista zabrinjava, međutim, nije toliko nivo jezera koji su oduvek kontrolisali Uzbekistanci i koji je sve niži zbog klimatskih promena, već činjenica da bi Taškent mogao da odluči da ogradi svoju teritoriju i spreči Kirgistance da stignu do svojih polja, koja bi se našla u teritoriji Uzbekistana.

Kirgistanci misle pre svega na polja pirinča: samo u ovoj oblasti se uzgaja čuveni pirinač „Devzira“, poznat širom Centralne Azije jer je najtraženiji za pripremanje plova, tradicionalne hrane ovih krajeva.

Mirzijojev je obećao da neće graditi ogradu i da će omogućiti Kirgistancima da dođu do svojih imanja, a posebno do pirinčanih polja.

„Šta ako se sutra promeni predsednik, ako dođe nacionalista i zatvori granicu?“, pita se stanovnik sela Kizil-Oktjabr, koji ima kuću na 910 metara i njivu na 850.

Strah meštana Kizil-Oktjabra, čije je Gradsko veće (Keneš) glasalo protiv promene granica, jeste da bi Uzbekistan mogao ne samo da odluči da svoju teritoriju zaštiti ogradom, već da prebaci Uzbekistance iz unutrašnjosti kako bi prisvojili polja i dragocena polja pirinča koja sada pripadaju kirgiskom narodu. U ovom slučaju bi takođe moglo doći do nasilnih oružanih sukoba poput onih koji se sada redovno dešavaju između Tadžikistanaca i Kirgistanaca u oblasti Bakten.

Nisu svi protiv sporazuma

S druge strane, ima i ljudi zadovoljnih postignutim dogovorom, jer će Kirgistanci moći da koriste vodu iz jezera, što Uzbekistan do sada nije dozvoljavao.

Štaviše, meštani sela Kok-Talaa veruju da je Žaparov postupio sa rigoroznom racionalnošću, jer je njihovo selo izgrađeno na zemljištu koje je Uzbekistan dao kao kompenzaciju kirgistanskim seljacima kada je izgrađena brana Kempir-Abad i kada su kuće njihovih roditelja, koje su se našle u dolini, bile potopljene. Zahvaljujući sporazumu, Taškent se definitivno odriče svakog dela na ovoj traci zemlje.

Ono što zaista ljuti kirgistanski narod nije sam sadržaj sporazuma, koji po svojoj prirodi ne može svima da se dopadne, već tajnost kojom su vođeni pregovori.

U zemlji navikloj na demokratsku logiku, potez Žaparova i šefa tajnih službi Tašijeva doveo je do toga da je skoro celokupno stanovništvo izašlo na ulice.

Bivši predsednik parlamenta Omurbek Tekebajev, jedan od protagonista demokratske revolucije 2010. godine, u intervju za Danas je pre godinu dana izjavio: „Posle revolucije 2019. Kirgistan je praktično postao srednjoazijska diktatura”.

Međutim, izgleda da stanovništvo još uvek ima antitela demokratije.

Zakon o medijima

Da Kirgistanci neće da klimu glavom i da prihvate sve ono što vlasti rade, svedoče još i protesti protiv novog nacrta zakona o medijima, koji je predložio predsednik Žaparov i koji bi parlament trebalo da usvoji narednih dana.

U nacrtu se navodi da neće biti moguće, kao što se do sada dešavalo, otvoriti internet informativni sajt bez odgovarajuće registracije i relativne saglasnosti državnih struktura.

U slučaju ratnog stanja, uvodiće se cenzura, što je Ustavom otvoreno zabranjeno.

Novinari koji objave vesti čiji sadržaj nije odmah i lako proverljiv biće kažnjeni.

To praktično znači da ni kolumne ni analize, često zasnovane na hipotezama i nagađanjima, više neće moći da se objave.

Društveni mediji će takođe biti podvrgnuti kontroli i biće zabranjeno promovisanje lažnih vrednosti kao što je, na primer, legalizacija lakih droga.

Novinari, koji suj još od revolucije 2010. godine i uspostavljanja demokratije navikli na slobodu, žestoko protestuju protiv ovog zakona.

U međuvremenu, Vlada je zatvorila informativni sajt „Azatik” pod izgovorom da je tokom sukoba Tadžikistanaca i Kirgistanaca 14. i 17. septembra objavio neistinite vesti koje „idu u korist neprijateljima”.

Pritisak na slobodne i nezavisne medije je već počeo.

Da biste razumeli ko je inspirisao Žaparova u izradi ovog zakona, dovoljno je koristiti kompjuterski program koji pronalazi plagijate.

Tekst odredbe 95 odsto odgovara tekstu zakona koji je u Ruskoj Federaciji na snazi od početka agresije na Ukrajinu.
.