Reporter Danasa u Kirgistanu: Ustav „mrtvo slovo“, ali duh demokratije živi

Prodavci pokušavaju da ubede kupce, uglavnom žene, čije glave pokrivaju marame ili šareni hidžabi, da kupuju sir, voće i povrće nagomilano na tezgama u velikim piramidama. Kupci kupuju mnogo manje nego obično, paze da uštede što više somova (som je državna valuta), pošto su cene, po podacima kirgiske Narodne banke, tokom 2010. god. porasle 6,3 odsto, a od početka godine oko 9,6 odsto.

Neke namirnice su postale toliko skupe da su skoro nestale sa stola Kirgistanaca: šargarepe, na primer, koštaju oko jedan evro po kilogramu, što se može smatrati nacionalnom tragedijom u zemlji u kojoj je prosečna zarada oko 180 evra mesečno.

Aizada je novinarka, danas joj je slobodan dan i šeta se među tezgama. Želela bi da kupi orahe i lešnike, ali ne može sebi da priušti ovakav luksuz:

– Do pre godinu dana mogla sam da kupim sve što sam htela i putovala sam dosta, išla kod sestre koja živi u Turskoj, išla u Kazahstan. Sada su cene skočile a plate ostale iste – kaže Aizada sa tužnim osmehom na licu.

– Kredit za stan moram svakako da platim, a izgleda da će i cena struje da poraste. Čeka nas teška zima, ali verujem da će se stvari uskoro promeniti. Ne može dugo ovako… Samo da ne bude još jedna revolucija…“

Dramatični porast cena je posledica svih političkih i socijalnih problema koji su se nagomilavali poslednjih godina u ovoj srednjoazijskoj zemlji. Suša koja u poslednjim godinama muči ovaj deo sveta samo je delimično odgovorna za takav porast.

Vlada omogućava da susedne zemlje, naročito Kazahstan, uvezu povrće, voće, pa i žito, koje često nije kvalitetno, ali zbog toga košta manje nego kirgisko. Posledica je da se u poslednjih 10 godina proizvodnja brašna smanjila sa 450.000 na 150.000 tona. Često kamioni sa namirnicama i žitaricama ulaze u zemlju bez odgovarajuće dozvole, ali ih carinski službenici puštaju – uz mito, naravno.

Do prevrata, oktobra 2020. godine, dva brata, braća Matrajmov, uspela su da skupe ogromno bogatstvo zahvaljujući činjenici da je jedan od njih bio državni šef carine. Braća Matrajmov su finansirala političke partije, kupovala glasove, zastrašivala glasače, i njihovi ljudi su pobedili na političkim izborima koji su se održali u oktobru 2020. godine.

Nasilje i prevare na izborima, porast cena osnovnih namirnica, beda u kojoj su se mali poljoprivredni preduzetnici našli zbog uvoza jeftinih dobara iz susedne zemlje, na kraju su ubedili partije koje nisu pobedile na izborima, kao i ostatak naroda, da izađu na ulicu i da zahtevaju poništenje izbora. Situacija je izmakla kontroli i u roku od nekoliko meseci Kirgistan je prestao da bude jedina demokratija u Centralnoj Aziji i postao prezidencijalna republika.

Podsećamo da je posle revolucije 2010. godine Kirgistan postao prva parlamentarna demokratija u Centralnoj Aziji. Prve godine bila je izražena velika nada u demokratiju. Narod je učestvovao u svim važnim odlukama putem referenduma, ali i uključujući se u rad mesnih zajednica. Stvari su polako počele da se menjaju posle 2015. godine, kad je predsednik Almazbek Atambajev počeo da koncentriše svu moć u svojim rukama.

Atambajev je uhapsio sve one koji su bili protiv njega, počevši od oca demokratskog Ustava – Omurbeka Tekebajeva, lidera socijalističke partije „Ata-Meken“, koji je i u skupštini tada jedini bio u opoziciji.

Demokratski sistem je ipak izdržao jak udar koji mu je zadao Atambajev, i 2017. godine predsednik je morao da ustupi mesto svom nasledniku Soronbaju Ženbekovu, koji se polako oslobađao Atambajevljevog uticaja, sve do te mere da je naredio da ga uhapse.

Ženbekov je bio slab predsednik, a korupcija i beda su zadale konačni udar demokratiji u ovoj planinskoj zemlji. Posle izbora održanih prošlog oktobra, partije koje su nastale odmah posle revolucije 2010. god. okupile su se na glavnom trgu, ali niko od starih predstavnika demokratije nije uspeo da preuzme vlast. Do mesta premijera uspeo je da se progura Sadir Žaparov, čovek koji je tek bio pušten iz zatvora, gde je proveo skoro 10 godina pod optužbom za pokušaj otmice „akime“ (predsednika) oblasti Karakola.

Ženbekov je ubrzo dao ostavku, a na predsedničkim izborima koji su se održali prošlog februara Žaparov je uspeo da postane predsednik države. Kirgistanci su u februaru glasali i za novi Ustav, koji predviđa da se određena zakonodavna ovlašćenja prenesu sa Narodne skupštine na predsednika. U svakom slučaju, priča o demokratiji se nije još završila i Kirgistan je i dalje najliberalnija i najdemokratskija zemlja u Centralnoj Aziji.

Jasno je svima da novi predsednik Žaparov nema iskustva i ne ume da reši probleme svoje zemlje. Virus korone opet hara u zemlji, epidemijska statistika prikazuje katastrofalnu sliku: registruje se oko 1.500 zaraženih dnevno na populaciju od šest miliona stanovnika, bolnice su pune, ali protivepidemijske mere nisu ni na vidiku. Vlasti su u strahu od narodne pobune: ako se ne radi – neće se jesti, a cene namirnica samo rastu. Smatra se da trećina stanovništva Kirgistana živi u apsolutnoj bedi (nema šta da jede), a 60 odsto živi u relativnom siromaštvu (za hranu i račune troše 85 odsto prihoda).

Što se tiče unutrašnje politike, Žaparov ponavlja istu grešku, centralizujući zemlju, koju je učinio predsednik Bakijev, koji je vladao do 2010. god. i koji je morao da pobegne iz države posle revolucije te iste godine. Predsednik nominuje gradonačelnike, predsednike oblasti i mesnih zajednica… Da ne ulazimo previše u detalje novog zakona, za koji kirgiski parlament „Žogorku Keneš“ glasa ovih dana.

Dovoljno je navesti jedan primer: ako bilo koje selo na jugu zemlje hoće da asfaltira neku ulicu, mora da dobije dozvolu (i novac) od vlasti koje sede u glavnom gradu. Zbog ovakvog sistema centralizacije, 2010. god. je izbila revolucija i jug zemlje se skoro otcepio.

Naročito se pobunila uzbečka manjina koja živi u gradovima Ošu i Žalal-Abadu. Nije uopšte isključeno da će se isti scenario ponoviti u toku narednih meseci. Još jedan razlog pobune mogla bi da bude nova zabrana da se domaćinstva greju na struju. U planinama Kirgistana pada sve manje kiše: brane hidroelektrana se ne pune, pa nema dovoljno vode za proizvodnju struje. Prodavci su odmah povisili cenu uglja, a najveći deo Kirgistanaca neće moći da ugreje svoje domove.

Zima nije daleko, a na planinama bez grejanja je skoro nemoguće živeti. Nivo vode na brani Toktogul, koja se nalazi na granici sa Uzbekistanom, izuzetno je nizak, a Kirgistan ima obavezu da pusti deo vode kako bi Uzbekistan mogao da naliva polja pamuka u Ferganskoj dolini.

/Žaparov je u junu ove godine doputovao do Uzbekistana i do Tadžikistana da bi pokušao da reši problem granica: u martu je Tadžikistan, koji ima enklavu na jugu Kirgistana, bombardovao sela u Baktenskoj oblasti zbog kontrole male reke koja teče u tim krajevima. U Kirgistanu niko ne sumnja da iza napada, koji je na Zapadu privukao više pažnje nego u samom Kirgistanu, stoji Rusija, čiji je cilj stvaranje tenzije i haosa zarad bolje kontrole nad Centralnom Azijom.

Stari demokratski Ustav je mrtvo slovo, ali duh demokratije je i dalje živ u Kirgistanu. Mediji su slobodni, mnogo slobodniji nego u Srbiji, naročito onlajn novine. Natalija Timirbajeva, glavna urednica nezavisnih onlajn novina Kaktus Media, sedi u svojoj kancelariji i otvoreno kaže:

– Ovde i dalje ne doživljavamo bilo kakve pritiske od strane vlasti. Možemo da kritikujemo predsednika bez straha.

Malo dalje, na glavnom trgu Ala-Tu, na drvenoj klupi u senci drveća, sedi Rita Karasartova, predsednica političke partije „Reforma“. Rita se sprema za mesne izbore, koji su se već održali u februaru, ali ih je predsednik poništio zbog nepravilnosti u brojanju glasova. Rita svakodnevno obilazi neku od četvrti Biškeka, razgovara sa ljudima, ubeđuje ih da glasaju za „Reformu“.

– Dok su neki od ljudi koji su napravili revoluciju u oktobru samo vrištali, mi pokušavamo da im objasnimo zašto novi Ustav ne valja i kakva je situacija u zemlji. Ljudima su potrebni sagovornici.

„Reforma“ je pokret običnih ljudi koji, odozdo, pokušavaju da dođu na vlast: moguće je da „Reforma“ postane ono što je bilo „Možemo!“ u Zagrebu. Iako Ritina partija nema puno nade u pobedu na izborima (predsednik kupuje glasove po gradovima, a ljudima su 20 evra – toliko košta jedan glas – dobrodošli u ovom trenutku) – ako „Reforma“ bude uspela da uđe u gradske skupštine kao opozicija, to će biti odličan rezultat, zato što će građanski pokret ipak imati glas.

Stara srednjoazijska tradicija kaže da je bolje da opozicionari sede u zatvoru nego da se slobodno šetaju; zbog toga se Žaparov pobrinuo da svi njegovi neprijatelji budu uhapšeni: Omurbek Babanov, tajkun i bivši premijer, Almazbek Atambajev i još nekoliko njih nalaze se u zatvoru. Kao što sam Žaparov zna, pošto je svoju popularnost stvorio preko društvenih mreža kad je bio zatvoren, apsolutno je moguće, naročito preko društvenih mreža, voditi politiku iz ćelije. Stari lideri i poslanici koji su lišeni slobode nisu nemoćni, i sigurno ne sede u zatvoru skrštenih ruku, već spremaju kontranapad.

Na slobodu se konačno vratio Omurbek Tekebajev, otac starog demokratskog Ustava, koga je Atambajev uhapsio 2017. god. Srećemo ga u praznom i velikom sedištu partije „Ata-Meken“, u centru grada. Veliki i prazan prostor govori o važnoj ulozi koju je ova partija imala u prošlosti a koju sada više nema.

– Do pre nekoliko meseci ovaj prostor je vrveo od ljudi. I revoluciju prošlog oktobra smo mi napravili. 6. oktobra, posle revolucije, kad su kadrovi Vlade dali ostavku, predsednik Ženbekov se obratio meni, hteo je da ja budem premijer. To je bila moja greška: nisam prihvatio poziv, zahtevao sam da i sam Ženbekov da ostavku. Nije bilo nikoga ko je hteo da bude premijer, sem Žaparova…

Tekebajev priča polako, meri svaku reč:

– Ono što je bilo bitno raditi posle revolucije 2010. godine, to je da se ustanovi uloga opozicije u zemlji. Trebalo je da se razume da ko je danas u opoziciji može sutra da bude na vlasti. Zbog toga sam ja otišao u opoziciju, birao sam za sebe ulogu opozicionara, što u Centralnoj Aziji zahteva veliku hrabrost. Tako su obični ljudi, ali i biznismeni i državni službenici tada shvatili da biti u opoziciji ne znači izgubiti sve što čovek ima ili završiti u zatvoru. Sada, sa Žaparovom, vratili smo se nazad na devedesete godine. Obični ljudi, ali naročito biznismeni, svi su sa Žaparovom, zato što znaju da ako budu u opoziciji, rizikuju da im vlasti oduzmu sve. Kirgistan je postao obična srednjoazijska prezidencijalna republika. Jeste da Žaparov izgleda slab, ali se nikad ne zna šta se može desiti u ovakvim slučajevima, koliko može ova situacija da potraje. Ali jedno je sigurno: ako na ulici slušate ljude, koji ipak i dan-danas otvoreno kritikuju vlasti, ako se ne boje da kažu šta misle, to je naša zasluga, moja i svih onih koji su se borili za demokratiju. Uključili smo narod u mesne zajednice, svaki građanin je osećao odgovornost prema onome što je javno. To je ono veličanstveno što je ostalo od revolucije 2010. godine.