Reporter Danasa u Lavovu i Odesi: Senke rata, improvizovana groblja, Maksim, Viktor i Jana – tužna devojka

Sa početkom rata u Ukrajini, Pšemisl je vratio geopolitički značaj koji je imao do kraja Drugog svetskog rata, kad je bio na samom frontu i zbog toga veoma važan granični centar.

Svi vozovi iz Ukrajine dolaze na ovu malu stanicu, u kojoj se na poslednjem peronu nalazi šira pruga, ona koja potiče iz sovjetskog vremena.

Od februara 2022. na ovu stanicu je stiglo barem 14 miliona izbeglica. Od ove situacije su najviše profitirali hoteli, taksisti, restorani.

Kroz ovaj grad prolaze sada svi vozovi puni oružja koje Zapad isporučuje Ukrajini; prolazili su ovuda i predsednici i premijeri država koji su posetili Zelenskog u Kijevu: Makron, Bajden, Meloni…

Granica se može preći vozom, automobilom ili peške. Red automobila i kamiona koji čekaju je beskonačan; obični ljudi prelaze najviše peške.

Uglavnom su to žene sa decom, koje se vraćaju u Ukrajinu ili zato što više nemaju para da i dalje žive na Zapadu, ili zato što hoće da idu nakratko u posetu svojim muževima koji ratuju i ne smeju da napuste zemlju, ili iz prostog razloga što hoće da se vrate kući.

Stalno ulaze u Ukrajinu i neki muškarci, sa velikim vojnim rancima na ramenima.

Vojnici su, bili su u Poljskoj neko vreme, niko od njih neće da kaže zašto; nose i velike, duge torbe, veoma teške.

Neki psuju zbog vrućine koja ih muči dok čekaju pod suncem da uđu u zgradu granične kontrole, neki drugi se žale zato što kasne: vojni kombiji i kamioni ih čekaju u Ukrajini i odlaze čim se napune.

Žale se kod granične policije, tvrde da su oni vojnici i da žure, ali ljubazna policajka na carini im odgovara da su svi, i policajaci, i civili, u ovom trenutku, u Ukrajini, vojnici.

Kad konačno uđu u svoju zemlju, brzo tovare rance i torbe u kamion koji ih čeka, penju se u majicama mokrim od znoja i brzo nestaju na magistrali koja vodi do Lavova.

Lavov, senka rata

Dani u Lavovu, glavnom gradu Galicije, regiona na zapadu Ukrajine, uglavnom su veoma mirni.

Međutim, u raketnom napadu tokom noći između 5. i 6. jula na grad su pale tri ruske rakete i tom prilikom je poginulo10 osoba i ranjeno više od 40.

Senka rata neprestano je nadvijena nad ulicama Lavova: u govoru mladih, na majicama turista čiji natpisi pozivaju da se brani zemlja od agresora, zbog velikog broja osakaćenih mladića koji su svuda u gradu: u pitanju su momci koji su ostali bez noge ili ruke, a neki sa ranama izbrazdanim licima.

U dvorištu jedne stare zgrade, gde, ispod parkiranih automobila, spavaju jedine mačke koje sam video u gradu, neke žene pletu vojne maskirne mreže, koje će koristiti vojnici na frontu da bi prekrili tenkove i oružja.

Žene su mlade, gledaju me sa nepoverenjem i osmehnu se samo kad ih pozdravim na izlasku iz dvorišta. Očigledno, nemaju želju za razgovorom.

Nedaleko od centra grada, na brežuljku do kojeg je moguće stići jednim od mnogobrojnih radijalno raspoređenih puteva, nalazi se monumentalno Ličakovsko groblje.

Na njemu počivaju neke od slavnih ličnosti ukrajinske istorije i kulture, kao na primer pesnik i socijalistički aktivista Ivan Franko ili operska pevačica Solomija Krušeljnicka.

Izvan ograđenog groblja prostiru se grobovi ukrajinskih vojnika iz Lavova i Galicije koji su poslednjih meseci poginuli na frontu u Donbasu.

Groblje više ne može da prihvati sve koji su vraćeni u kovčegu i njih sada sahranjuju na travnjaku pored groblja, sve do glavnog puta.

Pogled na improvizovano groblje ostavlja bez daha – izgleda beskonačno.

Ukrajinske žuto-plave zastave na grobovima prepliću se sa crno-crvenim zastavama, simbolom otpora ukrajinskog naroda (ta zastava je inače kontroverzna, jer je pripadala i paravojnim milicijama Stepana Bandere).

Na krstovima, fotografije poginulih odaju nasmejane dvadesetogodišnjake. To su ljudi koji su dobrovoljno bili otišli na front a vratili se u kovčegu.

Njihovi rođaci ih oplakuju i polažu cveće na sveže humke.

Gradske vlasti Lavova pripremaju još jedan travnjak pored improvizovanog groblja, što je znak da stiže još kovčega iz Donbasa, gde se vodi veoma žestoka, iscrpljujuća bitka među šumama i stepama.

Sant’Egidio

U centru grada nalazese prostorije NVO „Comunità di Sant’Egidio”, koja ima glavno sedište u Rimu i pripada Katoličkoj crkvi.

Volonteri koji ovde rade spremni su da pomognu svima. Dovoljno je da se pojavite u kancelariji, objasnite razlog svoje posete i da se upišete se u bazu podataka.

Stiče se utisak da je u pitanju jedna velika porodica: ljudi na šalteru, uglavnom žene, veoma su ljubazni; i oni su izbeglice koje su našle posao i stan ili su stanovnici Lavova.

Slušaju pažljivo svakog čoveka koji nailazi, dele lepe reči, kafu i sve ono što je potrebno.

Ljudi traže pre svega brašno, testo i proizvode za ličnu higijenu. Zauzvrat, organizatori i zaposleni ne traže apsolutno ništa i veoma su diskretni: svako je slobodan da dođe i da ode kad god hoće.

Volonteri prave pauzu za ručak i jedu svi zajedno: razgovaraju tiho i šale se. Kuvar sipa supu i deli tanjire; dolazi iz Donbasa, ima ozbiljno lice ali voli da se šali.

Danas sa njima jede i jedna od onih porodica koje su izgubile stan tokom ruskog bombardovanja u noći između 5. i 6. jula.

Baka je poginula ispod ruševina, njih troje (majka, otac i sin) spasli su se, ali nemaju više ništa. sem namirnica po koje su došli, volonteri im nude i ručak.

Jedu tiho i pognutih glava. Volonteri razgovaraju sa njima o onome što se desilo na apsolutno normalan i prirodan način: ovde nema mesta za sažaljevanje.

Ide se dalje, svi zajedno. Sant’Egidio nikoga ne ostavlja samog.

Na kafi sa profesorom

U kafiću Ukrajinskog katoličkog univerziteta (UKU) profesor Jaroslav Gricak pije kafu zajedno sa svojim studentima.

Profesor Gricak ima dubok i pametan pogled, meku, belu i dugu bradu. Veoma je voljen ne samo u akademskom okruženju, već i u gradu, gde ga svi poznaju.

Profesor je napisao veoma odmerenu i objektivnu Istoriju Ukrajine od Srednjeg veka do danas, koja je dosad prevedena na italijanski i engleski.

U ovoj knjizi bez suzdržavanja analizira najmračnije momente u istoriji svog naroda, kao što je, na primer, saradnja nekih političara i generala sa nacistima tokom Drugog svetskog rata.

Gricak je patriota, ali nije nacionalista.

“Ovde na Univerzitetu nastavljamo da radimo, uživo. Sa svojim studentima se viđam svakodnevno – učimo, razgovaramo. Važno je da budemo zajedno, da budemo ujedinjeni. Neki naši studenti i kolege otišli su na front i nisu se vratili.”

Profesor Gricak i njegovi učenici radeći zajedno prevazilaze traumu. Održavanje lekcija i stvaranje zajednice među studentima i profesorima ima u ovom trenutku jasnu političku vrednost.

To je način da se oduprete ruskoj invaziji i odličan lek protiv depresije. Mnogi studenti su izbeglice iz Donbasa i područja blizu fronta.

Na pitanje šta misli o predsedniku Vladimiru Zelenskom, profesor ima jasan i argumentovan odgovor: “Nisam glasao za Zelenskog kada se prvi put kandidovao, ali sada bih glasao za njega i uz njega sam. Zelenski je veoma dobar glumac i odlično igra ulogu predsednika u ratu”.

„Možda pomalo ironična izjava?”, pitam.

“Apsolutno ne”, kaže profesor, a pogled mu sija i postaje življi nego ikad.

“Pazite! Nije Zelenski taj koji stvara Ukrajince, nego su Ukrajinci ti koji stvaraju Zelenskog. Naš predsednik je potpuno zavisan od javnog mnjenja jer je narodu u ovom trenutku potreban harizmatični vođa. Ako bi nešto pogrešio, odmah bi otišao kući. Pomalo je kao Čerčil: pre rata Čerčil je bio gubitnik, ali je tokom sukoba dao sve od sebe. Isto važi i za Zelenskog.”

Prema njegovim rečima, Zelenski je čovek koji u ovom trenutku vodi svoj narod, ali tačno tamo gde narod hoće da ide: „Narod je taj koji određuje šta treba da se radi i Zelenski ga sluša, ume da želje naroda pretvori u političku odluku”.

Ključne razlike između Rusa i Ukrajinaca

Profesorova izjava omogućava nam i da razumemo glavnu razliku između Rusa i Ukrajinaca: dok su Rusi uglavnom podanici, Ukrajinci, na drugoj strani, oživljeni željom za slobodom koja ima korene u kozačkoj kulturi, zahtevaju da im vođa stoji na usluzi.

“Jezik nije problem”, kaže profesor. „Iako u ovom trenutku ruski jezik plaća cenu Putinovih izbora. Prava razlika među Rusima i Ukrajincima leži u političkoj kulturi, koja je potpuno drugačija.”

Zaista, sudeći po ekstremnoj društvenoj slobodi koja se udiše u Lavovu, reči profesora Gricaka dobijaju vrednost apsolutne istine.

Odesa

Već danima, u Odesi neprestano duva uporan i jak južni vetar; Crno more zapenušano je sve do horizonta.

U odnosu na pre godinu dana, grad je mnogo opušteniji: nema više vreća sa peskom koje su štitile stare zgrade i Operu; ove godine ima čak i domaćih turista u centru grada.

Prošle godine Odesa je bila grad duhova, prazan i preplašen.

Prvi put od početka rata stiče se utisak da je grad povratio svoj drevni sjaj i šarm koji je tipičan za primorske gradove.

Na obali mora ljudi se šetaju mirno, mladi se ljube, a neko se čak i kupa, uprkos tome što vojne i civilne vlasti kategorički zabranjuju kupanje: uvek postoji opasnost da neke podvodne mine eksplodiraju, a voda, posle rušenja brane hidroelektrane „Kahovka”, izuzetno je zagađena.

Rečna poplava koja je usledila po rušenju brane donela je do mora uginule životinje, čitave zidove kuća i hemijske materije koje su veoma opasne po zdravlje.

Južne obale Crnog mora prekrivene su mrtvim ribama, koje morske struje nanose na obalu.

U julu prošle godine vojnici su bili raspoređeni svuda po gradu; sada ih nema. Ustupili su mesto običnim policajcima, koji su veoma mladi, šetaju se glavnom ulicom Deribasovskom i samo proveravaju da li je sve u redu.

Dve policajke, koje nemaju više od 20 godina, nagoveštavaju plesne pokrete kada prolaze pored kafića sa čijih se zvučnika, raspoređenih duž ulice, unaokolo šire note poznatog bečkog valcera.

I kafići su otvoreni; ljudi ima, ali ne toliko kao pre početka rata, kada je bilo nemoguće u centru Odese naći slobodan sto u restoranu ili u kafani.

U jednom restoranu sedi E., istraživačica na Univerzitetu u Odesi.

“U gradu živimo dva paralelna života. Jedan je normalan: ustajemo, idemo na posao, uveče se vraćamo kući. Drugi je ratni, i neprestano prekida normalnost: iznenada se oglase sirene za uzbunu i ruske rakete pogađaju grad. Pre dve nedelje je bila povređena moja najbolja prijateljica. Raketa je pogodila suprotnu zgradu, na periferiji, i udarni talas eksplozije je bukvalno razneo sva stakla u zgradi. Ona je u tom trenutku bila kraj prozora i komadić stakla zario joj se u desnu nogu. Srećom, sve je dobro prošlo, već se vratila na posao.”

Seća se i prošle, teške zime, bez grejanja i struje.

“Ujutro bih otišla u kafić i tamo napunila računar, a onda bih se vratila kući da radim. Bila sam veoma srećna jer sam mogla da priuštim sebi topao čaj. Imali smo barem plin… Ali grejanje, ipak, radi na struju. Unutra je bilo veoma hladno”.

Predavanja su bila onlajn. Profesorima koji su pobegli na početku rata u inostranstvo naređeno je da se vrate u Ukrajinu već na početku prošlog semestra, u oktobru 2022. Ko se nije vratio dobio je otkaz.

“„ako i treba”, kaže E., “a dobro je i da se na Univerzitetu govori samo ukrajinski. Šta će nam više taj ruski.”

L. se ne slaže

L., mladi doktorand na Univerzitetu u Odesi, ne slaže se sa E..

“Znam E. oduvek, odlična je profesorka, ali je tebi napričala gluposti. Ja sam Ukrajinac i ruski govornik. Da, govorim i ukrajinski, ali loše. Zašto da učim jezik koji nije moj? Pre nekog vremena bio sam u Lavovu i u restoranima su se pretvarali da ne razumeju ruski. Pokušao sam onda da komuniciram na engleskom, ali ni to nisu razumeli. Šta onda hoćete, rekao sam, ne znate strane jezike, ne želite da govorite ruski, kako da komuniciram sa vama?”

L. se gorko osmehuje i dodaje: „Pitanje jezika nema veze sa lingvistikom, nego sa psihologijom. Savetujem ljudima koji ne žele ili ne mogu da govore ruski da posete psihijatra koji će im pomoći da prebrode traumu. To kažem bez sarkazma i ironije”.

Viktor, Maksim i drugi

Kao što u Lavovu postoji NVO „Comunità di Sant’Egidio” koja pruža pomoć onima kojima je potrebna, i u Odesi ima nešto slično.

U prostorijama bivšeg restorana u popularnoj četvrti Moldovanki, koja je i srce i duša Odese, nalazi se centralno sedište Crvenog krsta.

U njemu rade uglavnom volonteri, ali i ljudi koji smatraju da je korisnije biti na raspolaganju ovde nego na frontu.

Jedan od njih je Viktor, etnolog, koji je tek završio fakultet i odlučio je da bude koristan drugima na ovaj način.

Kao i mnogi drugi u Odesi, i Viktor smatra da je bilo moguće sprečiti konflikt sa Rusijom diplomatskim putem.

Viktor nema nikakvih problema s tim da govori ruski, svestan je da nije jezik kriv za ono što se dešava i da nema razloga da Ukrajinci preziru idiom Tolstoja.

Viktor ima širi osmeh, voli da se šali i ne klone duhom ni kad se začuju sirene koje najavljuju opasnost od bombardovanja. Zna da će se i ovaj rat završiti i da život ide dalje. Bolje raditi i pomoći drugima nego pasti u depresiju.

Sa svojim koordinatorom, Maksimom, i sa drugim kolegama, večeras ima radnu akciju.

U Odesu bi trebalo da stigne nepokretan čovek iz Mikolajiva, njegova porodica je pitala za pomoć pošto želi da preseli bolesnika u Lavov, a ne postoji direktan voz između Mikolajiva i Lavova.

Maksim i Viktor organizuju transport iz Mikolajiva u saradnji sa kolegama iz Crvenog krsta u tom gradu.

Kad kola hitne pomoći budu stigla u Odesu, oni će preuzeti bolesnika i prebaciti ga u voz.

“Ono što mi nudimo”, kaže Viktor, “jeste prvorazredna nega”.

“Hitna pomoć nema vremena da prebacuje bolesnike i često nemaju kompetencije koje mi imamo. Zbog toga, sve više i više ljudi pita za našu pomoć, a mi smo za svakoga na raspolaganju.”

Maksim, Viktor i drugi volonteri spasavali su ljude u Mikolajivu tokom bombardovanja i tek su se vratili iz Hersona, gde su pomagali ljudima i životinjama posle poplava.

“Tamo je bilo teško”, kaže Viktor, “Rusi su granatirali”.

“Moraš da znaš kuda da se krećeš da bi izbegao bombe, nije baš posao za svakog. Ali, eto, od tamošnjih kolega dobili smo poziv u pomoć, i odmah smo otišli, uradili ono što je trebalo i vratili smo se živi i zdravi.”

Tačno u 20 časova, Viktor i drugi volonteri se nalaze preko puta železničke stanice, na parkingu gde su stigla kola iz Mikolajiva.

Stiže i Maksim, sa kafom u ruci i osmehom na licu. Pozdravlja drugare, i one iz Mikolajiva. Prvi put se vide, ali izgleda kao da se znaju oduvek.

Puše jednu cigaretu zajedno a zatim počinje akcija: prebacuju bolesnika iz kola na nosila i vode ga ka vozu.

Ljudi na stanici sa sažaljenjem gledaju čoveka koji leži na nosilima, polugo, u peleni, pokriven samo ćebetom.

Izgleda da čak i rat ne može da pomogne ljudima da shvate da je bolest normalan fenomen; skoro svuda na svetu, ljudi potiskuju misao o bolesti i starosti; lakše je potiskivati je nego da je prihvate.

Maksim, Viktor i drugi nemaju ovakav problem. Naviknuti su, imaju posla svaki dan sa bolešću i rado pomažu. Nije lako, ali na kraju uspevaju da uvedu čoveka u vagon.

Unaokolo, vojnici ogromnih mišića i tetoviranih grudi ljube devojke i piju vodu. Neki od njih imaju automatsku pušku na ramenima.

Idu na vojne vežbe u Lavovu, spremaju se za front. Ne gledaju na Viktora, Maksima i druge, koji silaze sa voza i upućuju se ka izlazu sa stanice. I oni ne gledaju na vojnike.

Nemaju vremena, stigao je poziv, čekaju ih na drugom kraju grada za još jednu radnu akciju.
Brzo nestaju u masi ljudi koja se nalazi na stanici. Mrak je već progutao grad. Odjednom, pale se svetla na peronu. Vojnici ulaze u voz koji najednom zaškripi i kreće.

Peron postaje prazan, ostaju samo insekti da plešu oko kandelabera.

Jana, tužna devojka

Deribasovska ulica, uveče, postaje mesto okupljanja desetak mladih ljudi koji, jedan po jedan, uzimaju u ruke staru gitaru i pevaju ukrajinske pesme.

Među njima je i Jana, kantautorka, koja peva svoju najnoviju pesmu, posvećenu svom suprugu: “Vrati se, vraćaj se brzo kući”, kaže refren.

Prilazim joj na kraju izvođenja i razgovaram sa njom. Jana ima tužan, umoran pogled. Oči joj se presijavaju i čini se da bi svakog trenutka mogla da se rasplače.

Plavetnilo njenih očiju postaje intenzivnije zbog suzdržanih suza. Jana je niska, ima dugu, plavu kosu i izgleda kao nesrećno dete.

“Jesi li tužna?”, pitam je. „Da, malo”, a osmehuje se kao da hoće sebe da uteši.

Jana ima dvadeset godina, studira filozofiju i ovih dana čita „Metafiziku rata” Julijusa Evole.

“Vi u Italiji ne volite Evolu zato što je on fašista, zar ne?”

Ja jednostavno odgovaram da ne verujem da rat može imati neku svoju metafiziku. Rat je kraj svake vrste filozofije, to je krajnje konkretan čin i iz tog razloga se ne može kategorisati, ne može se analizirati, osim u sociološkom i psihološkom ključu.

Ona me gleda u neverici i kaže mi da se udala pre šest meseci. Njen muž se bori u oblasti Zaporožja i ona misli da to tako treba da bude.

“Mladi moraju braniti otadžbinu!”, glasno izgovara ove reči, ali ne deluje ubeđeno, senka sumnje se pojavljuje u njenim očima.

Odjednom, Jana me pozdravlja i beži sa drugarima: uskoro počinje policijski čas, mora da žuri kući.

Traži mi novac za taksi, obećava da će me zvati, da ćemo opet razgovarati. Trči prema Grčkom trgu, kao dete koje beži kući jer ga je majka pozvala sa terase.

Jana se ne okreće da me pogleda, ali ja je pratim pogledom sve dok je mrak ne proguta.

Mala devojčica, mislim, samo devojčica koja pokušava da dokuči rat.

Nikada nisam čitao Evolu, ali se nadam da će joj ta lektira pomoći; ne toliko da razume šta se dešava oko nje, nego, prosto, da je uteši.