Reporter Danasa u Mađarskoj: Koja je tajna uspeha Viktora Orbana?

Periferije mađarske prestonice su uredne i bezbedne; javni prevoz je efikasan, i metroom ili tramvajem se može stići bilo gde za kratko vreme.

Budimpešta se mnogo promenila nakon kolapsa socijalizma i sada je otvoren, sposoban za život i kulturno veoma bogat grad: postoji mnogo umetničkih bioskopa u kojima se mogu gledati filmovi odličnog kvaliteta sa malom distribucijom, kao što je sala „Cirko-Gejzir”; tu je i filharmonija, poznatija kao Müpa, moderna, sjajna, udobna i funkcionalna zgrada, u kojoj se organizuju odlične koncertne sezone, sa umetnicima iz celog sveta.

Мeđutim, u podvožnjacima metroa, ali i na klupama u centru, u blistavim ulicama modernističke četvrti sagrađene početkom prošlog veka – ima i mnogo beskućnika: žive na otvorenom, nevidljivi su danju ali noću naseljavaju grad.

Spavaju na prljavim dušecima u hodnicima zgrada ili ispod balkona da bi se sklonili od kiše.

Žrtve su neoliberalne politike 1990-ih, koja je dovela do prodaje i zatvaranja gotovo svih državnih preduzeća i otpuštanja mnogih radnika; čak i na selu, zatvaranje zadruga je izazvalo iseljavanje seljaka u grad (fenomen koji je počeo već u vreme socijalizma, kao što odlično prikazuje film „Holt Videk” reditelja Ištvana Gaala iz 1972); bez ikakve pomoći države, mnogi od njih su završili na ulici.

Neko je uspeo da nađe posao, neko je emigrirao, a neko se jednostavno našao na margini društva.

Mađarska filmografija, jedna od najboljih na svetu, više puta je prikazala sudbinu ovih ljudi: remek-delo Bele Tara, „Satantango” (1994), bavi se upravo tim pitanjima; novi film Bernata Silarda, „Larry” (2022), maestralno opisuje razlike između glavnog grada i ruralnih područja Mađarske, posebno na istoku zemlje, gde je stanovništvo prepušteno samo sebi, a država nije prisutna, niti sa privrednom niti sa školskom politikom.

Među odgovornima za ovu socijalnu katastrofu jeste i sam premijer Viktor Orban, koji je sproveo liberalizaciju ekonomske politike tokom svoje prve vlade, koja je trajala od 1998. do 2002. godine.

Socijalistička partija i Liberalno-demokratska partija, koje su bile na vlasti od 2002. do 2010. godine, takođe su podržavale ovakav ekonomski pristup.

Još 2009. godine, nakon sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, čiji sadržaj još uvek nije poznat svetskoj javnosti, a po svemu sudeći tako će ostati zauvek, za Orbana je nastupila prekretnica.

U stvari, 2010. Orban je izašao na izbore sa svojom strankom „Fides” (Mađarska građanska alijansa) i sa izrazito populističkim političkim programom: Orban je okrivio Zapad, Evropsku uniju, parlamentarni demokratski sistem – primarni izvor političke slabosti – za katastrofalno stanje u mađarskom društvu.

Glasači su svesrdno podržali Orbana, koji je obećao sigurnost i prosperitet.

Od tada, Orban je na vlasti i sprovodi politiku koja naizmenično alternira tenzije i relaksacije u odnosima sa Briselom: Mađarska, zapravo, u potpunosti zavisi od evropskog finansiranja, ali je među glasačima zavladala antievropska propaganda.

Ova se igra nastavljala i nakon početka ruske agresije u Ukrajini.

Mađarsku muči veoma visoka inflacija: namirnice su poskupele za 35 odsto (septembar 2022), a nacionalna valuta, forinta, depresirala je za 15 odsto prema evru.

U lukavom propagandnom potezu, Orban je još jednom okrivio EU za uvođenje sankcija protiv Ruske Federacije.

Između novembra 2022. i januara 2023. godine u Mađarskoj je (putem pošte) održano glasanje o referendumskom pitanju: “Da li se slažete sa sankcijama, odgovornim za rast cena hrane, koje bi mogle da izazovu tešku prehrambenu krizu i dramatično povećanje migratornih tokova?”.

Čak 97 odsto birača je glasalo protiv (izlaznost je bila veoma mala, glasalo je samo 17 odsto stanovništva).

U očigledno neutralnom izveštaju za državnu televiziju vidi se da Orban glasa „NE” i tako otvoreno predlaže svima kako treba da se glasa.

Mađarski premijer računa na strahove ljudi, počevši od nezaposlenosti, siromaštva (posledice neoliberalizma i zapadnog demokratskog sistema, prema dominantnoj ideologiji) i migracija.

Orban je više puta tvrdio da je Mađarska „za velike sile samo pion na šahovskoj tabli, spreman da bude žrtvovan ako to služi njihovim ciljevima i ako ne postanemo dovoljno jaki”.

On je priznao i da Rusija više nije neprijatelj kakav je nekada bila, već vredan saveznik u borbi protiv kolonijalizma, čija je žrtva i Mađarska.

Sam Orban je 1989. godine usvojio slogan „Rusi kući!”: u to vreme Moskva je bila neprijatelj, s obzirom na to da su komunizam i sovjetska kolonizacija Mađarske još uvek predstavljali otvorenu ranu.

Iako je mađarska vlada više puta tvrdila, uključujući i na Generalnoj skupštini UN, da Ukrajina ima pravo na svoj teritorijalni integritet, odnosi Kijeva i Budimpešte su u poslednjim mesecima na najnižem nivou.

Ne samo zbog problema sa gasom i naftom (Mađarska zavisi od Rusije za 80 odsto što se tiče plina i 65 odsto što se tiče nafte), već i zbog toga što je Orban 2022. godine, bez javnog konkursa, odlučio da poveri izgradnju drugog nuklearnog reaktora u centrali u Paksu ruskoj državnoj nuklearnoj kompaniji „Rosatom”.

Prema nekim evropskim listovima, u pitanju je veoma plodna saradnja, obeležena korupcijom i mitom raznim liderima i političarima.

Međutim, rđa između Ukrajine i Mađarske je starija od ruske invazije protiv Kijeva: mađarska manjina živi u zapadnoj Ukrajini, koju je mađarska predsednica Katalin Novak jedanput i posetila od početka rata.

Prošlog januara u nekim ukrajinskim gradovima u oblastima u kojima žive Mađari neko je skinuo natpise na prodavnicama na mađarskom jeziku: iako se ne zna da li je naređenje došlo od nekog ukrajinskog političara ili je gest izolovanog nacionalista, Orbanova reakcija je bila veoma oštra i sve mađarske televizije dale su ovom događaju puno prostora u vestima.

Ova činjenica je, takođe, učvrstila ideju među ljudima da je Ukrajina kriva za invaziju: ne samo da Zelenski, marioneta Zapada, nije uspeo da napravi dogovor sa Moskvom, već je pokazao i da ne poštuje prava etničkih manjinskih grupa, koja i Evropska unija brani samo rečima.

Ako je Ukrajina pogazila rusku manjinu u Donbasu isto kao što radi na Karpatima sa Mađarima, onda je reakcija Moskve opravdana…

Kritika da, ali konstruktivna

“Budimpešta nije Mađarska, to je maska za strance”, kaže L., muzičar filharmonije.

Srećemo se u kafiću u Filarmoniji Müpa, ispred Dunava koji teče mirno i sporo.

“Vlada je odredila zatvaranje svih nezavisnih medija, zatvorila i Američki univerzitet za Centralnu Evropu, jedan od najprestižnijih u Mađarskoj, uz izgovor da ga finansira tajkun Soroš, neprijatelj nezavisne Mađarske. Ja sam Orbanov antagonista, ali sam umoran od kritike sa Zapada, kritike koje nemaju kao cilj da se razume zašto je Orban na vlasti. Zapad se ne trudi da razume složenost mađarskog naroda, traume koje Orban koristi: turska invazija, još uvek prisutna u kolektivnom pamćenju, 1956. i ruski tenkovi na ulicama Budimpešte, zatim neoliberalizam koji je nas sveo na jeftinu radnu snagu za zapadne firme. I, na kraju, najveća trauma od svih, Trijanonski ugovor, kojim je mađarska država izgubila dve trećine svoje teritorije. Mi nismo Francuska, mi nismo Engleska, sa njihovom viševekovnom i linearnom istorijom. Mi smo mučeni narod. Ili će se Zapad i EU potruditi da razumeju našu istoriju, punu trauma, ili neće dobiti ništa i Mađarska će se prikloniti neprijatelju”, zaključuje L. sa izrazom razočaranja na licu.

Orban često tvrdi da je mesto Mađarske na istoku, zajedno sa bratskim narodima Centralne Azije i Rusije: Mađarska bi, prema rečima premijera, mogla da postane centar novog evroazijskog geopolitičkog regiona.

Otuda značaj mesta kao što je Hortobađ, nacionalni park u kom se još uvek može videti stepa, i simbolika ovog mesta, sa festivalima, rodeima, turističkim događajima sličnim onima u Kazahstanu i Kirgistanu.

Mađari su stigli u Evropu u IX veku n.e. i zaustavili su se u podkarpatskom basenu baš zato što su našli habitat koji je veoma ličio na njihovu postojbinu.

Od tada je prošlo više od 1.100 godina, Mađari su izgubili bademaste oči i postali su evropski narod, ali se u poslednjim godinama Budimpešta sve više udaljava od Pariza i Berlina da bi se barem kulturno približila ne samo Moskvi nego i Amatiju i Biškeku.

Laura iz Kečkemeta

Laura živi u Kečkemetu, gradu koji se nalazi 90 km južno od Budimpešte.

Međutim, srećemo se u Kiškunfeleđhazi, gradu nedaleko od Kečkemeta, gde Laura predaje nemački u lokalnoj gimnaziji.

Kiškunfeleđhaza je tipična sredina Panonske nizije: železnička stanica, dugi drvored koji vodi do centra, jednospratne porodične kuće, prsten koji okružuje i obuhvata ceo gradski centar.

Sela ovog kraja i danas imaju austrijsku urbanu strukturu iz doba Marije Terezije.

Laura sedi u kafiću naspram gradske kuće, izgrađene u secesijskom stilu, eklektične i pune gipsanih ukrasa u obliku cveća i srca.

Zgrada, koja datira sa početka 20 veka, svedoči o bogatstvu prošlih vremena, kada je mađarska ravnica snabdevala žitom i poljoprivrednim dobrima čitavu Hazburšku monarhiju: ovo područje, od kraja 19 veka pa do Prvog svetskog rata, bilo je jedno od najprosperitetnijih u Evropi.

Rat je desetkovao stanovništvo, smanjio proizvodnju žitarica i gurnuo južnu Mađarsku u demografsku i ekonomsku depresiju koja traje do danas.

Laura ima renesansno lice, sa veoma delikatnim crtama, poput onih žena koje je slikao Botičeli u „Proleću”.

Crvena kosa joj ležerno pada na ramena i niz leđa.

Lepa i elegantna, diplomirala je nemačku književnost u Budimpešti, a zatim se vratila u rodni grad.

Pronašla je posao u Kiškunfeleđhazi, ali nastavlja da živi u Kečkemetu.

Udata je za školskog druga već tri godine i ima dvoje male dece. Još od univerzitetskih dana članica je političke partije „Fides” koju vodi Orban.

“Vi zapadnjaci ne možete da nas razumete”, kaže Laura, “Orban je prava osoba u pravo vreme”.

Na pitanje zašto to misli, ona dodaje: “Ako nam oduzmete Boga, otadžbinu i porodicu, šta nam ostaje? Mi smo mali narod stisnut između nemačkog naroda na Zapadu i Slovena svuda oko nas… Oduvek su svi želeli našu plodnu teritoriju. Uvek smo rizikovali da nestanemo. Orban brani mađarsku naciju, čak i zakonima koji vam se ne sviđaju, poput onog koji reguliše abortus i zabranu gej brakova. Trebaju nam deca, inače će nas Sloveni apsorbovati. Idemo putem Tatara (iz Tatarstana) u Rusiji: oni postoje samo po imenu i jedva zadržavaju svoj jezik”.

U septembru 2022. godine mađarski parlament je usvojio zakon o “otkucajima fetusa” koji ne zabranjuje abortus, ali obavezuje ženu koja želi da prekine trudnoću da čuje kako kuca srce fetusa tokom poslednje ginekološke posete pre „operacije”.

“Optužujete nas da smo desničari; idite u sedište partije „Naša Domovina” i shvatićete šta je prava desnica. Orban je umeren, on je iz centra”.

“Naša Domovina” je ekstremno desničarska stranka koja je na opštim izborima prošlog aprila stala protiv Orbana i dobila šest mesta u parlamentu.

Protiv Orbana je stajala i koalicija „Ujedinjeni za Mađarsku”, koju je vodio Peter Marki-Zaj i u kojoj su bile i desničarske i levičarske stranke.

Ova koalicija je dobila 57 mesta u parlamentu, a Fides 135.

Laura uzima kožnu torbu, stavlja je preko ramena i odlazi: za manje od pola sata ima voz za Kečkemet, mora da spremi ručak, zatim mora da pregleda domaće radove učenika i ima uobičajene popodnevne aktivnosti u kalvinističkoj crkvi kojoj pripada, a kojoj pripada i Orban.

Možda Orbanovu politiku i Laurin mentalitet treba posmatrati i iz verske perspektive: protestanti, širom panonskog područja i na Karpatima, bili su i još uvek jesu manjina stisnuta između katolika i pravoslavaca.

Mađarski evangelisti su, dakle, vekovima trpeli dvostruko ugnjetavanje: od strane velikih sila koje su Mađarsku svele na koloniju (Istanbul, Beč, a zatim i Moskva) i od strane katoličke crkve.

U tom kontekstu, oni se osećaju prinuđenim da brane ne samo sebe, već i čitavu naciju.

Orban svakako koristi istorijske traume i ubedio je ne samo evangeliste već i katolike da samo on može da spase zajedničku domovinu od nove kolonizacije, zapadne i neoliberalne.

Pre dvadeset godina, u vreme svoje prve vlade, postigao je isti cilj: samo što su u to vreme Zapad i neoliberalizam bili saveznici u borbi protiv tadašnjeg neprijatelja par excellence – Rusije.

Uprkos inflaciji koja izjeda kupovnu moć plata i rastućem siromaštvu koje pogađa ruralna područja zemlje, čini se da ne postoji alternativa Orbanu i njegovoj vladi.

Opozicija, koja u svakom slučaju nema medijski prostor, uspela je da se ujedini na opštim izborima u aprilu 2022. godine sa jedinom namerom da pobedi premijera.

Nije, međutim, ubedila biračko telo, koje je radije dalo podršku onome koji predlaže populističke mere protiv krize i predstavlja se kao jak čovek, umesto da je nagradilo koaliciju bez ideja i inicijativa.