Reporter Danasa u Ukrajini: „Mnogi Ukrajinci podvrgnuti mobilizaciji pokušali su da pobegnu iz svoje zemlje plivajući“

U vozu se nalaze isključivo žene sa decom: osim plača mališana, vlada gotovo apsolutna tišina, koju prekida samo povremeno zvonjenje mobilnog telefona. Vazduh je težak, klima slabo radi, a vagoni imaju zapečaćene prozore. Niko se ne žali. Većina putnika je već imala dug put, uglavnom iz Austrije ili Nemačke: to su porodice vojnika ili muškaraca koji ne mogu da napuste Ukrajinu, koje se vraćaju kući za praznike da vide očeve, sinove i muževe.

Mađarska policija je veoma ljubazna prema Ukrajincima i jedan službenik uzalud pokušava da shvati zašto klima ne radi: samo deca su ravnodušna prema zagušljivoj vrućini i nastavljaju da se igraju, crtaju i gledaju crtane filmove na svom mobilnom telefonu.

Devojku kojoj je istekla radna viza pozivaju da siđe: uprkos protestima – navodi da više ne radi, već da je upisala Univerzitet u Tibingenu – policajci je, opet izuzetno ljubazno, pozivaju da se ne opire. Policajac koji je pokušao da popravi klimu uzima tri kofera koji pripadaju devojici i uz ogroman napor kreće ka izlazu iz vagona, pazeći da ne udari ostale putnike svojim prtljagom. Odmah zatim zvižduk otpravnika; voz ponovo kreće i posle nekoliko minuta je već na mostu na Tisi: ukrajinska strana se pojavljuje odozgo sa dugom upletenom bodljikavom žicom koja prati tok reke i gubi se na horizontu.

Poslednjih meseci, mnogi Ukrajinci podvrgnuti mobilizaciji pokušali su da pobegnu iz svoje zemlje plivajući. Mađarska državna televizija poslednjih meseci obilato je dokumentovala pokušaje dezerterstva. Ukrajinska vojna policija bi skoro sve one koji su se dali u beg zaustavljala čim bi ušli u vodu; one koji su uspeli da dođu do mađarske obale zaustavljali bi mađarski graničari i odmah ih vraćali nazad. Bodljikava žica i nadzorne kamere su radikalno rešile problem.

Voz staje samo u Čopu za proveru dokumenata putnika od strane ukrajinskih vlasti, kreće za Mukačevo. Samo 40 km deli granicu od zakarpatskog grada, a voz ne može dalje: pruga uskog koloseka koju koriste evropske železnice zapravo seže do Mukačeva, umetnuta u širu, sovjetsku prugu.

U Mukačevu konvoj stiže van stanice; umesto perona, nalazi se samo jedna betonska traka koja vodi putnike ka prigradskoj ulici u kojoj su parkirana taksi-vozila. Većina putnika nastavlja prema Lavovu, ali da bi došli do glavnog korpusa stanice moraju da pređu dug put; oni koji imaju para idu taksijem, a ostali, oznojeni i crveni, vuku ogromne kofere i mire se sa šetnjom pod jarkim suncem. Psi-lutalice, sivi i omamljeni vrućinom, njuše ih tražeći hranu.

Mukačevo je provincijalni grad; glavni grad Zakarpatske oblasti je Užgorod i samo neki vozovi prolaze kroz Mukačevo; zaustavljaju se na nekoliko minuta i nastavljaju ka Karpatskim planinama i ka Lavovu. Stanica se sastoji od biletarnice, dve čekaonice i, na prvom koloseku, kioska za prodaju pića i sendviča.

Čekaonice su pune; momak sa amputiranom levom nogom u kolenu hoda, uz pomoć štaka, iz jedne čekaonice u drugu. Nekoliko puta prelazi preko sale u kojoj su biletarnice i u određenom trenutku otvara vrata koja vode na prvi peron, gde se nalazi kiosk; ne želi da mu drugi putnici pomognu, postavlja štaku uza zid, otvara teška gvozdena vrata, ponovo uzima štaku i nestaje u blistavoj svetlosti trotoara. Ponovo se pojavljuje posle nekoliko minuta, postavlja štaku na spoljni zid stanice, otvara vrata i vraća se, ovoga puta sa plastičnom vrećicom u ruci. Vraća se u čekaonicu, seda i zagriza sendvič koji je upravo kupio. Nema više od dvadeset godina, nosi vojnu uniformu, a rana na nozi mu je još sveža: vide se nedavno skinuti šavovi i još je živa boja zaraslog tkiva. Preostali deo tibije slobodno se ljulja; telo ga više ne kontroliše.

Mukačevo

Centar Mukačeva čine dve upravne ulice koje se sastaju na trgu gde se nalazi gradska većnica, zgrada u stilu secesije iz ranih 1900-ih. Arhitektura grada je austrougarska, a zgrade u centru imaju velike prostorije, sa uglačanim parketom koji škripi dok prolazite. U ovim danima velikih vrućina (dnevne temperature prelaze 40 stepeni u hladu), uporno zujanje električnih agregata dominira gradom – i celom Ukrajinom. Stiče se utisak da nad centrom grada leti jato aviona s propelerima: svaka radnja ima svoj dizelski agregat, s obzirom na to da struje nema po nekoliko sati dnevno. Čak i kada je ima, koristi se samo za osvetljenje kuća i ulica: klimatizacija je luksuz koji mogu sebi da priušte samo prodavnice i veliki hoteli.

Na glavnom trgu, među dizelskim agregatima na trotoarima, jedna starija gospođa, izrazitog manira i obučena u plavu haljinu, traži milostinju. Prerogativ Ukrajine je maskirati siromaštvo, ne iz stida, već iz dostojanstva. Žena prima nešto manje od 150 evra mesečne penzije, sama je, s obzirom na to da joj je muž umro pre nekoliko godina, a nema dece: sa tako malo novca je teško sastaviti kraj s krajem, cene u supermarketima su visoke kao na Zapadu. „Imamo supermarkete pune robe, zahvaljujući Zapadu koji nas snabdeva. Međutim, ja ne znam šta da radim sa tim stvarima, nemam para da ih kupim”, kaže gospođa sa tužnim osmehom. „Prinuđena sam da prosim, previše sam stara da radim… Nadajmo se da će se rat uskoro završiti, nadajmo se da će Ukrajina pobediti”. Žena kreće ka drugoj strani trga, onoj u hladu, gde je manje vruće.

U centru, pod užarenim suncem, diže se veliki plakat sa fotografijama vojnika koji su poginuli na frontu. Najmlađi ima 18, najstariji šezdesetak godina. Čovek u kamuflaži prolazi na biciklu ispred plakata i, čim primeti da ih fotografišem, stane i kaže mi: „Vidiš, vidiš li kakva tragedija? Koliko još možemo da izdržimo mi, Ukrajinci, šta ti misliš? Mnogi ljudi idu da se bore dobrovoljno, oni koji ne žele da idu u rat odlaze ako mogu. Ali sada su bukvalno zapečatili granicu, teško je izaći iz zemlje. Ovde imamo sreće, na granici smo sa Mađarskom i Slovačkom; Putina ne zanima ovaj komad zemlje. Napišite sve ovo. Vi ste novinar, zar ne?” Nemam vremena da mu odgovorim jer je već krenuo dalje svojim biciklom.
Pada veče, počinje policijski čas. Grad ostaje u mraku. Osvetljeni su samo prozori hotela u centru, sve ostale zgrade je progutao mrak. Sve što možete videti je zujanje hotelskih električnih generatora, koji rade čak i noću da bi gostima dali iluziju normalnosti, koja ne postoji.

ODESA, ili grad u jednoj zgradi

Odesa je grad kontrasta: u ratu je, ali su ljudi u potrazi za veštačkom normalnošću, koja se graniči sa šizofrenijom. Kafići u centru su otvoreni do 23 sata, jedan sat pre policijskog časa, i uvek su puni. Psihodelična svetla, veoma glasna muzika, devojke u uskim i svetlim haljinama koje plešu, a napolju generatori bruje i izbacuju izduvne gasove na trotoar: nalet vrelog, smrdljivog vazduha udara u noge svakog ko nemarno prođe pored izduvne cevi. Prava Odesa je, međutim, na periferiji, u zgradama koje su često na meti ruskih raketa.

U zgradi na periferiji

Popularne četvrti su prave košnice, a život u jednom od ovih stanova je pravo mučenje: unutra su temperature veoma visoke; klima-uređaji i liftovi ne rade zbog hroničnog nedostatka struje. Oni koji imaju vikendicu van grada napustili su Odesu već početkom jula. Ostali, većina, primorani su da se penju nekoliko puta dnevno do 20 spratova sa torbama za kupovinu i flašama vode za piće. Invalidi su praktično zazidani u svojim domovima i mogu samo da čekaju kraj rata.

Sedmi sprat

Na sedmom spratu jedne od ovih zgrada, nekoliko metara od mesta gde je pre nekoliko meseci pala ruska raketa, živi Bogdan, sedamdesetpetogodišnji paralitičar. Rođaci žive u Kišinjevu, u Moldaviji: „Moja deca veoma brinu zbog mene” – kaže Bogdan, grizući jednu od breskvi koje sam mu doneo na poklon – „ali znaš kako je: đavo, ako ga gledaš iz Moldavije, mnogo je ružniji nego što izgleda ovde u Odesi”, smeje se L. „Živim, nekako. Naravno, patim od vrućine i usamljenosti. Često nema struje, ne mogu ni da gledam TV ili da slušam radio. Komšije i prijatelji mi pomažu koliko mogu. Dolazili su dobrovoljci Crvenog krsta na početku rata, sada ne mogu: kada Rusi bombarduju, oni su uključeni u akcije spasavanja. Kada je mirno, ipak imaju mnogo posla: moraju pomoći raseljenima i izbeglicama. Moja deca pokušavaju da me prebace u Kišinjev, ali nije lako organizovati prevoz. Mislim da se osećaju gore nego ja: osećaju se krivim i plaše se da će mi se nešto dogoditi. Zgrada u kojoj se nalazimo prazni se polako: neko ide u rat, neko beži u inostranstvo, neko odlazi na selo. Na kraju ću ostati samo ja. Kad budeš opet bio u Odesi, dođi kod mene da popričamo malo”, kaže mi Bogdan. Pozdravljamo se, za sobom zatvaram ulazna vrata, koja niko neće zaključati, jer Bogdan ne može da ustane.

Deveti sprat

Maksim živi na devetom spratu iste zgrade, kod jednog prijatelja. Maksim je bio na frontu u Donbasu. U borbi su ga ranili u ruke; odmah je prebačen u bolnicu a zatim je poslat na bolovanje na određeno vreme. Po oceni vojne bolničke komisije, trebalo je da se vrati na front. Dezertirao je: „Ne vraćam se na front, to je sigurna smrt. Ja se krijem, kao i mnogi drugi. Rado bih napustio Ukrajinu, uradio sam svoj deo posla. Ne vraćam se u borbu. Hoću da živim, dođavola ti Rusi. Uradio sam svoj deo posla, ne mogu da me optuže za dezerterstvo. Video sam rat, jednom je dovoljno biti na frontu. Imam stariju majku, devojku i želim da se oženim, želim da imam mnogo dece, neću da poginem na frontu. Razumete? Uradio sam svoj deo posla.” Maksim uvek izlazi sa mobilnim telefonom u ruci, prijatelji iz komšiluka ga obaveštavaju o prisustvu vojne policije, one koja proverava dokumenta momaka koji šetaju ulicom i regrutuju ih. Ako u blizini ima vojnika ili agenata, on menja pravac. Ne idi u centar grada, previše je opasno. Neurotično ponavlja da je uradio svoj deo posla. I zaista je to uradio. „Pišite, pišite za svoje novine da sam ja uradio svoj deo posla, da to znaju i u Srbiji i u Italiji”, kaže mi dok se opraštamo.

Petnaesti sprat

Roman je volonter Crvenog krsta. Sreo sam ga dvaput u poslednje dve godine, uvek je imao umerene autonomaške političke stavove i uvek je Odesu smatrao gradom odvojenim od ostatka Ukrajine. On se zalagao za ukrajinsku federaciju, koja bi stanovnicima Donbasa garantovala mogućnost korišćenja ruskog kao službenog jezika i privilegovanih odnosa sa Moskvom. Ovoga puta Roman me je pozvao u svoju kuću, umesto da se vidimo u centru. Mislio sam da je poziv mera predostrožnosti u cilju izbegavanja regrutacije, kao u Maksimovom slučaju. Pogrešio sam, Roman je potpuno promenio svoje gledište o ratu koji je u toku. „Spreman sam da idem na front. Takođe sam želeo da se pridružim specijalnoj jedinici, istoj u kojoj je bio moj najbolji prijatelj, Andrijuška [jedino ime koje nije izmišljeno u ovoj reportaži]. Zbog niza birokratskih pitanja i nedostatka medicinskog osoblja u Odesi, nisu me uzeli i nastavljam da radim ovde. Ali ja sam spreman da idem.”

Pitam ga čemu ova promena stava kod njega koji je oduvek bio za dijalog sa Rusima: „Vidiš” – kaže mi krajnje ozbiljnog lica – „sa Rusima je bilo moguće razgovarati. Sve dok rakete nisu udarile na civilne zgrade. Prva, druga, treća… Već godinu dana redovno kopam leševe iz ruševina. U pitanju su nevini ljudi, koji nisu uradili ništa loše. Dugo sam razmišljao šta da radim: ja sam Rus iz Odese. Da li bih bio spreman da pucam u svoje sunarodnike?” Roman zastaje i pali cigaretu. Ispušta dva oblačića gustog dima i nastavlja priču: „Da, nema problema. Vidiš, stvar je vrlo jednostavna: oni koji pucaju na nas, koji ubijaju civile, za mene nisu Rusi. Oni nisu ljudska bića, a mi imamo pravo da se branimo”. Njegov najbolji prijatelj, Andrijuška, poginuo je pre nekoliko dana na frontu. „Dopisivali smo se smo svaki dan. Andrijuška je bio pesnik. Uveče, umesto da pije sa ostalima, pisao bi pesme i prozu na svom mobilnom telefonu. Onda bi ih poslao meni. On je pisao na ukrajinskom, ja na ruskom; to je za nas najprirodnija stvar na svetu. Nema jezičkih problema. Nema nacionalnog problema. Dva ljudska bića, dva prijatelja, koji komuniciraju. Ništa više od toga.” Roman mi dâ da pročitam Andrijuškin tekst. Veoma dirljivo i poetično. Obećavam mu da ću ga prevesti i objaviti, i na italijanskom i na srpskom.

Opraštamo se: molim ga, na sebičan način, ako može, da ne ide na front. Neko mora da brani Ukrajinu, istina je, ali gubitak prijatelja je nešto, za mene, nezamislivo.

Izlazim iz zgrade, veoma tužan. Do autobuske stanice idem u polupraznom i vrelom tramvaju. Čekaju me u Mikolajivu, došlo je vreme da napustim Odesu.

Mikolajiv, kraj iluzija

U Mikolajiv idem sa određenim ciljem: da se sretnem s Olgom, koju sam upoznao pre dve godine, kad je tek bio počeo rat. Njen brat Artjom je poginuo na frontu pre manje od mesec dana. Upozorenja o vazdušnim napadima su stalna, ali to me ne sprečava da Olgu sretnem u prelepom dvorištu, prošaranom drvećem koje skriva zgrade koje su odmah posle Drugog svetskog rata zidali nemački zarobljenici. Kao i Roman, Olga je promenila svoj pogled na rat: do pre mesec dana, Olga je tvrdila da je neophodno boriti se za pobedu Ukrajine i ona je insistirala kod svog brata da se dobrovoljno prijavi u vojsku.

„To je ono što sam mislila pre nego što je Artjom umro. Istina je, ljudi ginu u ratu, ali ne kao što se desilo mom bratu. Danima nisam imala vesti od njega. Dobila sam samo ’+’ na svoj mobilni od njegovih saboraca (sa ’+’ drugi vojnici komuniciraju porodici da je rođak živ, sa ’–’ da je mrtav). Ali nešto nije bilo u redu: ako je bio živ, zašto se nije javio?” Vojnici na frontu imaju obavezu da ne saopštavaju vesti porodicama poginulih; to može samo vojna komanda. Taj ’+’, kako je Olga kasnije saznala, došao je od vojnika koji je mislio da je Artjom živ, u bolnici. U stvari, Artjom je već danima bio mrtav.

„Nisam više spavala; odlazila bih na posao, ali glava mi je bila izgubljena u hiljadu misli. Kada je u jednom trenutku zazvonio telefon, a videla sam da me zovu sa nepoznatog broja, shvatila sam da mi je brat mrtav. Muški glas mi je javio da je Artjom poginuo kao heroj, da je služio svojoj zemlji i bla-bla-bla – sve one stvari koje se govore u ovim okolnostima i koje ponavljaju kao papagaj.”

Olga brizne u plač, ali nastavlja svoju priču, između jecaja i suza: „Imam važne prijatelje i ovde i u Kijevu i odmah sam počela da zovem ljude koje poznajem i za koje sam znala da mogu da mi pomognu. Tako sam saznala da je Artjom, zajedno sa svojim bataljonom, bukvalno poslat u napad protiv neprijatelja. Povređen je bio i satima je ostavljen na užarenom suncu. Imao je samo povređene noge, zašto nije evakuisan? Ostavili su ga tamo usred stepe, pod žarkim suncem, iskrvario je i umro!”

Kada je Olga sve ovo napisala na Fejsbuku, njen post je odmah cenzurisala vojna policija. „Ovo je takođe bilo veliko razočaranje za mene. Mislila sam da smo slobodna zemlja… Ali ne, nismo! General koji je naredio napad je preporučena osoba, nekompetentna. Zašto su mu dali tako važnu ulogu? Tada sam otkrila da ima mnogo drugih preporučenih u vojsci, ljudi koji su nominalno na frontu a umesto toga sede u Kijevu, u kancelariji, i ne rade ništa. Ono što mi sada ostaje jeste dubok osećaj krivice što sam ubedila svog brata da ide u rat.”

Tačke gledišta

U međuvremenu, pridružio nam se i Olgin prijatelj Vladimir, stariji arhitekta, koji se ne slaže sa rečima svoje prijateljice: „Korupcija je problem u Ukrajini, svi to znamo. Ali mi nismo započeli rat. Da nas Rusi nisu napali, taj preporučeni general bi do sada bio u nekoj kasarni, marširao zajedno sa svojim vojnicima i niko ne bi znao za njegovo postojanje. Tvoj brat je otišao u rat u samoodbrani”.

Vladimir se seća dana Mikolajivske bitke, kada su granate neprekidno padale svuda po gradu. „Tvoj brat je prvo branio grad, a onda je odlučio da ide na front. Pravilan izbor. Da li je general stvarno kriv ili ne – nikada nećemo saznati, kao što nećemo znati ni zašto nije evakuisan: najverovatnije jeste da je bitka bila u toku i njegovi saborci nisu mogli da dođu do njega.” Vladimir je u pravu: teško je znati šta se tačno dogodilo. U svakom slučaju, uprkos problemima u vezi sa korupcijom, Ukrajina je dosta sazrela tokom rata.

Država je mnogo funkcionalnija nego ranije i stanovništvo je razvilo građansku i nacionalnu svest koja nije postojala do 2022. godine. Za zemlju Tarasa Ševčenka rat je veliki ispit zrelosti, uspešno položen, bez obzira na buduće ishode sukoba. U ovom trenutku je teško o tome pričati sa Olgom. Razmišlja o prodaji stana, ali tržište nekretnina je u zastoju: ne zna se šta će biti u budućnosti i niko ne želi da kupi stan. Ono što može da uradi, to je da ga dâ izbeglicama iz Hersona. Ruska vojska u Donbasu napreduje; ako bi front popustio, Putinove trupe bi stigle u Nikolajev za nekoliko dana. Zbog toga je tržiste nekretnina potpuno zamrznuto. U svakom slučaju, Olga želi da zauvek napusti Ukrajinu.

U bioskop, u bioskop!

Nekoliko metara od dvorišta u kojem razgovaramo nalazi se bioskop „Pionir”. Sa Vladimirom odlučujemo da odemo da pogledamo film; Olga nam se pridružuje. Bioskop radi na tri različite električne mreže, kako bi se održala bar jedna projekcija. Sirena za vazdušni napad počinje da zavija; trebalo bi da idemo u skloništa ali se nadamo da će uskoro da prestane. Večeras mi idemo u bioskop, radi treća sala, daju neki dečji film. Kupujemo karte i nije nas briga ni za rat, ni za rakete „Kalibr” i „Iskander”, ni za dronove; i čak ako je opasno, čak i ako je nepromišljeno – mi večeras idemo u bioskop.

Tarutino

Kombi za Tarutino, selo u Budžaku, iliti Besarabiji, na vreme polazi sa autobuske stanice u Odesi. Vrućina je zagušljiva, vozilo nije opremljeno klimom, ali putnici, crvenih lica išaranih znojem, stoički podnose situaciju. Niko ne govori. U Ukrajini se malo govori, kako na ulici tako i na putovanju; i možda nema ni šta da se kaže. Niko ne progovara ni reč čak ni kada, na periferiji Odese, ukrajinska protivvazdušna raketa preleće nad kombijem i na veoma maloj visini. Prozori se tresu od tutnjave, automobili se zaustavljaju i svi gledaju u nebo: projektil je već daleko, ostaje samo dvostruki dimni trag koji nestaje nakon nekoliko sekundi. Jedini koji govori je vozač mikrobusa, koji glasno psuje. Raketa je, kako se kasnije saznalo, oborila ruski dron koji je trebalo da pogodi Odesu, a lansirana je sa položaja udaljenog nekoliko stotina metara od glavnog puta i od kombija.

Tarutino i njegova duša, Svetlana Kruk

Tarutino se nalazi na granici sa Moldavijom i tamo sam već bio nekoliko puta u poslenje tri godine. Uvek mi je drago da sretnem Svetlanu Kruk u njenom hotelu „Dom Besarbije” na periferiji sela. Svetlana je preduzetnik i nastavlja da ulaže, da kupuje kuće, a zatim ih pretvara u domove kulture, poliklinike, prodavnice. To je i način da se otvaraju radna mesta i mnogi ljudi u Tarutinu rade za nju. Ona bi da ubedi zapadne investitore da otvore svoje kompanije u Tarutinu: granica je udaljena samo nekoliko kilometara odavde i roba bi se mogla izvoziti bez prevelikih poteškoća zahvaljujući železnici do Kišinjeva koju je nedavno završila ukrajinska vlada. Nije lako naći preduzetnike koji su spremni da rizikuju svoj kapital u zemlji u ratu, ali nije ni nemoguće. Budžak je mirna oblast, nema ovde diretktnih sukoba i bombardovanja.

Pitam Svetlanu kakva je situacija u Tarutinu, da li ima suštinskih promena u odnosu na prošlu godinu: „Da, ima promena, i to ne nabolje. Ljudi su pod velikim stresom zbog rata, ne znaju šta će biti sutra i nema para. Prodaju ono što imaju – zemlju: za godinu dana cena hektara zemlje je sa 1200 pala na samo 800 dolara. Čak je i opštinska pijaca poluprazna: seljaci nemaju dovoljno novca da iz okoline dolaze svaki dan u Tarutino, a u svakom slučaju kupci kupuju samo ono što im treba za preživljavanje”. Pijaca zaista izgleda tužno: ima vrlo malo tezgi i još manje posetilaca. Pre rata, pijaca je bila simfonija zvukova i mirisa, boja i ukusa. Sada je samo pustoš.

Na ulicama Tarutina vide se samo žene kako voze automobile: „Muškarci su ili u ratu, ili piju ili se kriju da ne bi morali na front”, kaže Svetlana, zabrinutog i istovremeno melanholičnog pogleda. „Ovaj rat je degradacija za Ukrajince. Borimo i branimo se, da, ali sve nam nedostaje: najveći problem su pelene za starije, ne mogu da se nađu. Do ove godine ih je slao moj poslovni partner, profesor Ris iz Hamburga (Natanijel Ris je rođen u Budžaku, ali se kao mladić preselio u Nemačku: nikada nije zaboravio svoj zavičaj i mnogo je pomagao sugrađanima), koji je nažalost umro pre nekoliko meseci. Mi, Ukrajinci, svakako nismo glupi, shvatili smo odavno da se preko nas vodi svetski rat.”

Rat koji se gasi, svetlo koje se pali

Svetlani u hotelu „Dom Besarabije” društvo pravi Irina, gospođa iz Odese koja je godinama radila kao naftni inženjer. Sada je u penziji i odlučila je da neko vreme provede u Tarutinu da bi pomogla Svetlani koja tokom letnjih meseci organizuje kampove za decu iz cele Ukrajine. Hotel ima veliki park, koji se graniči sa šumom; deca spavaju u šatorima i na dve nedelje zaborave na bombardovanje i sirene. Dolaze iz cele Ukrajine i upoznaju se. Na svake dve nedelje jedna grupa odlazi, a druga dolazi. Svetlana i Irina ne samo da organizuju razne aktivnosti i igre, već zajedno sa zaposlenima u hotelu kuvaju i čiste. Pitam Irinu šta misli o trenutnoj situaciji u Ukrajini, a ona mi iskreno odgovara: „Ovaj rat se ne završava i niko ne može pobediti. Imam samo jednu želju: da se polako ugasi. Neka svako od nas razmišlja o radu, o izgradnji sutrašnjice, kao što to radi Svetlana.

Hajde da postavimo granicu tamo gde se sada nalaze trupe i nek prestanu svi da pucaju. Biće vremena i prilika da vratimo okupirane teritorije; ne možemo sada, previše je krvavo. A mi, Ukrajinci, umorni smo; stvarno umorni. Ne bih želela da ljudi na Zapadu misle da je ovde sve u redu jer se mi opiremo. Opiremo se jer moramo, ali se osećamo loše, jako loše…”. Odjednom se vraća struja, koja se u Tarutinu snabdeva 3 sata dnevno: svi trčimo unaokolo. Moramo da operemo veš, usisamo pod, napunimo svoje mobilne telefone i, ako se svetla ne ugase prerano, takođe moramo da nađemo vremena da odgovorimo na mejlove onih koji brinu za nas jer se ne možemo često javljati.