Reporter Danasa u Ukrajini: “Na frontu Rusi pucaju na nas neprekidno, nema predaha” (FOTO)

Ovaj put sam putovao vozom, iz Subotice do Odese sa pauzom u Užgorodu. Iz Odese do Mikolaijva nema vozova, tako da sam morao autobusom, a onda automobilom do granice sa hersonskom oblašću, gde su u ovom trenutku u toku žestoki sukobi između ukrajinske i ruske vojske.

Odluka da putujem vozom i da idem do Odese preko Užgoroda i Lavova imala je za cilj da vidim kako funkcionišu ukrajinske železnice, koje imaju izuzetno važnu ulogu u preživljavanju ne samo ljudi (mislim pre svega na izbeglice koje vozom beže od rata) nego i same ukrajinske države.

VOZOVI U UKRAJINI

Analitičari i komentatori često zaboravljaju da to što Ukrajina i dalje postoji i što se odupire ruskoj invaziji, to nije samo zahvaljujući vojnicima, nego i železničkom sistemu i vozovima, koji se mogu uporediti sa limfnim ili kardiovaskularnim sistemom ljudskog bića.

Stotine vozova povezuju sve gradove zemlje; putuju hiljadama kilometara od istoka ka zapadu, od severa ka jugu i tačni su u minut. Ako uzmemo u obzir i teretne vozove, koji izvoze prvenstveno žito i uvoze sve vrste dobara, slika je jasna: ukrajinske železnice funkcionišu savršeno i od suštinskog su značaja za opstanak stanovništva.

Poslednjih meseci obroci za vojnike pripremaju se u vojnim kuhinjama daleko od fronta i na odredište ih dovoze specijalni vozovi, koji svakodnevno saobraćaju između unutrašnjih delova zemlje i najbližih stanica na frontu.

Rusi stalno napadaju infrastrukturu, uključujući i železnicu: inženjeri i radnici odmah saniraju štete jer vozovi ne smeju da stanu.

Službenik sa stanice u Lavovu, koji želi da ostane anoniman, kaže: “Činjenica da se o tim napadima iz vojnih razloga ne govori u novinama ne znači da Rusi nisu pokušali i još uvek ne pokušavaju da bombarduju železnicu. Jednostavno, mi Ukrajinci imamo dobre protivvazdušne sisteme i brzo zamenimo koloseke i visokonaponske žice koje napajaju lokomotive“.

IZMEĐU MAĐARKSE I UKRAJINE

Mađarski gradić Zahonj nalazi se na samo nekoliko kilometara od ukrajinske granice; granica je tačno u sredini reke Tise, koja ovih dana teče nabujala i preteći: zbog visokih temperatura, snegovi na planinama su se prevremeno otopili i voda se sliva u dolinu kroz hiljadu karpatskih potoka.

Voz za Čop, prvu ukrajinsku destinaciju za one koji dolaze iz Evropske unije, sastoji se od dva vagona i dizel-lokomotive: mađarski policajci proveravaju pasoše putnika pre ukrcavanja.

Operacije provere pasoša su veoma brze i voz se, uz promuklu tutnjavu motora i nagli trzaj, bučno pokreće. Odmah van stanice, voz skreće ka severu i ulazi u Ukrajinu posle nekoliko minuta.

Nakon 15 minuta putovanja i stiže se u Čop: ukrajinska carina se nalazi tačno na prvom koloseku, jedina sa šinama prilagođenim evropskoj pruzi, koja je nekoliko centimetara uža od ukrajinske.

ODESA

U Odesi je veoma hladno; severac ledi puteve i ne da snegu na ulicama da se topi.

Sunce sija, a grad blista, iako je vidno ranjen.

Najnoviji ruski raketni napadi, koji su se dogodili 29. decembra i dvadeset minuta posle ponoći u Novogodišnjoj noći, napravili su veliku štetu, posebno u predgrađima.

Čak i u centru vidljivi su tragovi bombardovanja: oblik hotela Odesa, veoma visoke zgrade koja gleda na luku, je neprepoznatljiv; pomorska stanica koja se nalazi u podnožju hotela samo je gomila ruševina. Šetalište koje vodi od gradske kuće do stepeništa Potemkina, onog koje je ovekovečio Ajzenštajn u svom najpoznatijem filmu „Oklopnjača Potemkin“, ponovo je otvoreno, ali se ne može sići do mora.

Protivtenkovski „ježevi“ blokiraju sve prolaze, uključujući i stepenište. Sirene upozorenja o vazdušnom napadu se stalno čuju, ne daju mira, zlokobno urlaju, ali ljudi ne idu u skloništa. Sve se nastavlja kao i obično, bar dok ne padaju rakete.

IZBEGLICE I SIROMAŠTVO

Ono što upada odmah u oči onima koji se šetaju po Odesi, to je broj penzionera, pristojno obučenih, koji od prolaznika traže neki sitniš „da sastave kraj s krajem“, kako kažu.

Novac od penzije brzo ponestaje (u proseku ukrajinski penzioner dobija 100 evra mesečno), a cene u supermarketima su veoma visoke.

Nedaleko od železničke stanice nalazi se prihvatni centar za izbeglice iz Hersona, koji je otvorila opština Odesa u saradnji sa nekim humanitarnim udruženjima.

Veliki transparent zauzima celu fasadu zgrade, koja služi i kao spavaonica za one koji nemaju novca da plate smeštaj: “Vi niste izbeglice, već gosti grada Odese”.

Lep znak dobrodošlice od strane grada, ali oni koji čekaju u redu da dobiju paket sa osnovnim potrepštinama jesu svakako izbeglice, a ne gosti.

Dolaze krišom, satima stoje u redu i odlaze, gotovo posramljeni, sa plastičnom kesom u kojoj su ulje, šećer i konzerve.

Gube se na ulicama centra, onda čekaju autobus i vraćaju se u svoj smeštaj, u stanove visokih zgrada na periferiji, koje obično dele sa drugim porodicama.

Želeli bi da se mešaju sa ostalim stanovnicima Odese, ali se odmah prepoznaju po tužnim licima i po odeći lošeg kvaliteta koju nose. Biti izbeglica nosi neizbrisivu stigmu.

EVGENIJ

“Ovde je zaista prelepo. Ovo mesto sam video samo na fotografijama i filmovima. Ko zna kako je danju…“, kaže Evgenij sa pogledom izgubljenim među svetlima Odeskog zaliva i očima sjajnim od zadovoljstva.

Evgenij ima 26 godina, niskog je rasta, ali ima mišiće i deluje jak. Nosi vojnu uniformu i drži ruke u džepovima da bi se zaštitio od hladnoće. Ima dugu, smeđu, meku bradu.

On je vojnik, bio je na frontu u Donbasu, potom je ranjen i lečio se u Odesi, u bolnici. Otpušten je da bi oslobodio mesto za druge pacijente, preselio se u mali stan na obali mora i čeka rezultate nekih testova.

Lekari će sutra odlučiti da li će moći da se vrati na front ili će morati da nastavi lečenje.

Deluje da je ozdravio (u pitanju je bilo unutrašnje krvarenje), želim mu brz oporavak, a on mi odgovara: “Hvala, ali bolje bolestan nego na frontu… Tamo pucaju na nas neprekidno, danima, nema predaha. Idealno bi bilo da se lekar odluči da nastavljam lečenje kod kuće!”.

Evgenij dolazi iz centralne Ukrajine i prvi put u životu vidi more. Večeras za njega nema rata. Traži od mene da mu pokažem glavnu gradsku ulicu, Deribasovskaja, u kojoj se sada nalazi prelepa, visoka božićna jelka.

Vojnik ima zadovoljan pogled, gleda grad kao kao dete koje otvara božićne poklone.

Pričam mu istoriju Odese, ali nije puno zainteresovan, pogled mu luta po zgradama koje su u 19. veku podigli trgovci iz cele Evrope koji su Odesu izabrali za svoju novu domovinu.

Pričam mu o sinagogi, o rabinu koji od početka rata hoda samo sa svojim telohraniteljima, o Grcima koji su osnovali grad, kojima je nedaleko odavde posvećena ulica. Pozivam Evgenija u grčki restoran, koji je poznat po šarenim i ukusnim kolačima.

Evgenij ljubazno odbija ponudu, radije će da nastavi svoju šetnju centrom Odese: ide ka Katedrali Preobraženja Gospodnjeg, uništenoj ruskom raketom prošlog leta, ali koja je već skoro potpuno obnovljena.

Pozdravljamo se, ne pitam Evgenija za kontakt. Ne želim da znam šta će mu doktori reći.

Hoću da mislim da su ga poslali kući da se leči, iako ukrajinske vlasti šalju na front svakog ko može da stoji na nogama, s obzirom na to da vojnici počinju da ponestaju. Sa moje strane detinjast stav, ali samo tako mogu da se zavaram da je Evgenij i sada živ i u društvu svoje porodice.

On je provincijski dečko kao i mnogi drugi, koji će, bar u mojoj mašti, ipak imati beskonačne prilike da vidi more.

MIKOLAJIV – Grad vetra

Hladan severni vetar pogodio je Mikolajv. Dolazi sa kontinenta, iz velike ukrajinske ravnice koja je potpuno otvorena i izložena polarnim strujama.

Osnivači grada su iz tog razloga u 18. veku zasadili drveće u svim ulicama, kako bi zaštitili kuće i ljude od naglih udara severca.

Uprkos hladnoći i snegu, grad je prilično živ: Mikolajiv su skoro potpuno napustili njegovi stanovnici u februaru 2022. godine, kada su Rusi stigli pred gradske kapije i gađali ga projektilima i granatama.

Nakon što je ukrajinska vojska povratila kontrolu nad regijom, mnogi stanovnici koji su bili izbegli u Odesu i na zapad zemlje vratili su se svojim domovima.

Uprkos tome, centar i predgrađa i dalje odaju snažan utisak napuštenosti: mnogi prozori su prekriveni šperpločama kako bi se staklo zaštitilo od eventualnih eksplozija (s vremena na vreme ruska vojska bombarduje zgrade i ulice projektilima i dronovima, od kojih mnoge neutralizuje protivvazdušna odbrana: Mikolajiv je sada opremljen dobrim protivraketnim odbrambenim sistemom i što se toga tiče zaštićeniji je od Odese).

Kafići i restorani su otvoreni, ali prazni: delom zato što oni koji su se vratili u grad nisu u finansijskoj mogućnosti da priušte sebi taj luksuz, a delom zato što mladi ljudi, koji više od drugih vole da se druže po lokalima, imaju probleme drugog tipa.

Mnogi od njih su u ratu, na frontu ili u svakom slučaju zaposleni u vojsci, ostali – posebno studenti – prate nastavu onlajn i trenutno nemaju pravi društveni život.

Univerziteti i škole su zapravo zatvoreni, a časovi su na daljinu, što iz bezbednosnih razloga, što zbog toga što su mnoge zgrade, poput Filozofskog fakulteta, teško bombardovane i ne mogu se koristiti.

DUGA MIKOLAJIVSKA NOĆ

Mikolajivske noći su uvek strašne. U 23 časa sva ulična rasveta se gasi i grad tone u nemilosrdni mrak.

Skoro svakog dana, pre zore, oglašavaju se sirene koje signaliziraju uočavanje ruskih migova na Crnom moru.

Niko ne ide u skloništa, ali svi ostaju budni i napeti; ponekad se čuju eksplozije, ali češće uzbuna prestane i grad je pošteđen novih bombi.

U Mikolajivu se spava loše. LJudi su umorni, nervozni, mnogi brakovi su okončani.

Tako je i sa brakom gospođe Lidije, koja je u četrdesetim. NJen suprug Aleksander, inženjer računarstva, junački se borio da odbrani grad od Rusa 2022.

Imao je samo lovačku pušku, pametni telefon i kompjuter, pomoću koga je, zajedno sa svojim kolegama i saborcima, uspeo da zbuni Ruse rušeći njihov radarski sistem.

Sada je Aleksander pao u duboku depresiju i skoro ništa više ne radi. Danju spava, noću gleda kroz kuhinjski prozor u prazno. Lidija ne može da izdrži ovu apatiju i njih dvoje su odlučili da okončaju brak.

Mora se reći da Ukrajina nudi psihološku pomoć, kako onlajn tako i uživo, ali psiholozi ne mogu da stignu svuda, posebno ne u oblasti gde se ratuje ili se skoro ratovalo.

Naš strah, kaže Lidija, jeste da bi Rusi mogli da pokušaju da opet zauzmu grad.

„Plašimo se drugog talasa napada, umorni smo, veoma umorni… Ali ne odustajemo. Bolje mrtvi nego pod ruskom okupacijom! Sem toga, ja imam tetovaže koje veličaju Ukrajinu: da me neprijatelji zarobe, loše bih završila. Međutim, ne želim da idem negde drugde kao izbeglica: ponavljam, bolje je umreti kod kuće nego biti ptica lutalica ko zna gde!”

KORUPCIJA

Korupcija je sveprisutna u Ukrajini i uvukla se čak i u pomoć koju međunarodna udruženja šalju stanovništvu u teškim situacijama i vojnicima na frontu.

Katrin, predstavnica jedne nemačke nevladine organizacije, odlazi, već ima svoj kofer u ruci i čeka da taksi dođe po nju da je odveze do autobuske stanice.

“Infiltrirala sam se među volontere koji donose pomoć u Herson. A ovde sam zapravo da proverim gde završavaju namirnice prve pomoći koje se skupljaju u Nemačkoj. Želiš li da znaš šta sam otkrila?”, pita Katrin sa tužnim osmehom.

“Da najveći deo pomoći uopšte ni ne stigne u Herson. Nestaju u rukama privatnih lica (državnih službenika) ili čak na lokalnim pijacama, gde se prodaju po tržišnim cenama.”

Nevladina organizacija za koju Katrin radi već je preduzela mere da se izbegne rasipanje proizvoda i da obezbedi da ih prime oni kojima su zaista potrebni.

Lena, šezdesetogodišnja gospođa, takođe osuđuje to što se dešava sa namirnicama koje ona skuplja za vojnike na frontu:

“Mnogi proizvodi, oni najskuplji i najkvalitetniji, nestaju, ko zna gde. Znam i ko krade, ali ne mogu da kažem. Znaš li šta sada radim? Umesto da pakete dajem onima koji treba da ih odnesu vojnicima u rovove, ja ih šaljem direktno u poštu koja je najbliža frontu. Moj prijatelj vojnik, kada napusti položaj (na frontu su iscrpljujuće smene, u rovovima su i po nekoliko dana, zatim vojnici odlaze u zaklone da se odmore), odlazi u poštu, preuzima pakete i lično ih nosi na front. Da nije korupcije, odavno bismo dobili rat!”, ljutito kaže Lena, uz pogled pun prezira.

OSLOBOĐENE TERITORIJE

Put za Snjigurivku je ravan put koji preseca obrađena polja zavejana snegom, smenjujući se sa tragovima stepe koji se provlače svuda, svedočeći o izgledu ovog kraja iz vremena pre nego što je čovek uspeo da pretvori jalovo zemljište u plodno.

Monotoniju pejzaža prekidaju kurgani, drevni nadgrobni spomenici, pokriveni snegom iz kojeg izbijaju grane tankog žbunja koje severac nemilosrdno savija. 2022. godine ovaj put, koji ide na sever, mesecima je bio granica između oblasti koje su okupirali Rusi i onih koji su još uvek pod kontrolom Ukrajine.

Selo Partizanske svedoči o grubosti (i surovosti) odigrane bitke: od kuća su ostali samo skeleti, a odmah na ulazu u selo krst i grobnica, u koju je pokopana meštanka koja nije mogla – ili želela – da napusti svoj dom.

Neki su se vratili i obnavljaju kuće, ali selo, koje se sastoji od nekoliko ulica raspoređenih okomito, praktično je pusto.

Ljudi koji su ostali, koji nameravaju da kupe nešto u jedinoj otvorenoj radnji ili rade na obnovi svog doma, ne žele da pričaju: na pitanje kako su doživeli dane ruske okupacije i poslednju oslobodilačku bitku, ne odgovaraju ili tvrde da su evakuisani na vreme.

Samo jedan stariji gospodin, očiju suznih od hladnoće, progovori koju reč, bez sintaksičkog reda (rat, kad bolje pogledam, nije sintaksičan, nema reda, bar za one koji ga trpe): “Tenkovi, granate, helikopteri, ta-ta-ta-ta-pum! To je sve. Ali sada odlazi, odlazi!”

SNJIGURIVKA

Snjigurivka je gradić koji je ostao pod ruskom okupacijom osam meseci.

U centru, koji se sastoji od apoteke i prodavnice, doma kulture i jedne potpuno bombardovane zgrade, nalaze se gotovo isključivo vojnici.

Hersonski front nije daleko odavde. Snjigurivku su Ukrajinci oslobodili 10. novembra 2022. Polja iza poslednjih predgrađa su još minirana.

Na ulazu u grad, među visokom travom neobrađene njive, imamo prizor potpuno izgorelog automobila.

“Da li ste videli kako su Rusi želeli da nas oslobode?”, kaže gospođa od pedesetak godina koja čeka autobus za pijacu na železničkoj stanici (kompletno uništenoj i miniranoj).

“Nismo hteli ovaj rat, bili smo u miru, svi zajedno, Rusi i Ukrajinci.”

Na pitanje kako je provela dane okupacije, gospođa odgovara: “Pobegla sam u Mikolajiv jer mi sin radi u policiji. Sigurno je da bi nas Rusi ispitivali i nadrljali bismo”.

Autobus, stari sovjetski pazik, stiže; ulazimo, i jedan gospodin u četrdesetim mi kaže da je bio u gradu za vreme okupacije, ali ne želi da ulazi u detalje.

On kaže da Rusi nisu dirali one koji nisu radili u ukrajinskoj državnoj upravi i da se u prodavnicama moglo platiti i u rubljama i u grivnama.

Ukrajinska nacionalna valuta je, međutim, tretirana gore od rublje i Rusi su učinili sve da je obezvrede i pojeftine kupovinu rublja.

“U svakom slučaju, na dan oslobođenja plakao sam od radosti. Kao da sam se vratio kući nakon putovanja u košmar, iako zapravo nikada nisam ni otišao.”

Drugi putnik, Viktor, priča priču o svom zetu, koga su Rusi zarobili neposredno pre okupacije grada.

“Nismo znali šta mu se dogodilo. Mislili smo da su ga ubili, a onda smo ga videli na televiziji, u jednom ruskom TV prilogu koji prikazuje ratne zarobljenike. Ukrajinska televizija je emitovala te slike, tako da smo saznali da je živ. Izgleda da su ga odveli u koncentracioni logor između Belgoroda i Moskve. Žena i dalje prima muževljevu platu, to nije malo novca (kaže mi iznos, ali traži da ga ne pišem), zarobljeni vojnici su plaćeni kao da su na frontu. Problem je što žena rasipa, sve potroši; on jadnik, tamo zatvorenik, a žena kupuje sve što joj dođe pod ruke. To je kompulzija. Ali njihova stvar, šta im ja mogu.”

Viktorov zet je Uzbekistanac, ali već 30 godina živi u Ukrajini i odlučio je da se dobrovoljno prijavi.

“Činjenica da moj zet nije Ukrajinac mogla bi da predstavlja ozbiljan problem: Rusi bi od njega mogli tražiti da pojasni zašto se prijavio i osuditi ga na strože kazne. Važno je da je živ; kad se vrati, ako se bude obračunao sa svojom ženom rasipnicom, šta da im radim.”

Neki putnici se osmehuju na ovu rečenicu, i to su jedini osmesi koje sam video u Snjigurivki.