„U Harkovu je sablasno, muškarci su na frontu ili se kriju od rata“: Reporter Danasa u Ukrajini (FOTO)

U vozu se uglavnom nalaze stare žene; čekaju ih na peronu mlade devojke, koje bez previše ceremonije pozdravljaju srodnike i prijateljice, ljubazno im nose kofere i kreću zajedno ka stanici metroa.

Ulaz u metro je besplatan, na vozove čeka tek šačica ljudi. Vlada tišina, i na trotoaru i u vagonima. Potpuna, mračna tišina. U vozu niko se ne smeje, neko sedne i zatvori oči, da odspava makar nekoliko minuta; naime, sirene su se oglašavale cele prošle noći i dve jedreće bombe, lansirane iz aviona, pogodile su dve zgrade na severnoj periferiji grada, u Aleksejevci, četvrti najviše izloženoj ruskim napadima.

Aleksejevka se nalazi na blagom brdu, viša je od ostatka grada i gleda ka ruskoj granici, koja se nalazi na samo 32 km. Jedreće bombe su normalne bombe, neke čak datiraju još iz sovjetske ere, opremljene zakrilcima i navigacionim sistemom koji im omogućava da pogode metu uprkos tome što su bačene vertikalno.

Bombarderi su i noćas izbacili svoje bombe nad ruskom teritorijom i bombe su potom, zahvaljujući zakrilcima, samostalno nastavile let prema Harkovu kao da su jedrilice.

Na mestu eksplozija već od prošle noći rade vatrogasci, kao i volonteri raznih humanitarnih organizacija koji dele topli čaj i hranu onima koji su ostali bez kuće. Oni koji su dobili dozvolu od tehničara već su se vratili u svoj stan i pokušavaju da spasu ono što se spasti može: lične predmete i dokumenta.

Neko je već počeo da čisti kuću i skuplja staklo razbacano svuda po podu. Štete su ogromne, pošto su bile pogođene dve zgrade-košnice, one sagrađene krajem sovjetske ere, veoma visoke i sa stotinama stanova unutra. Za sada nema poginulih, ali ima mnogo povređenih, od kojih su dva u veoma teškom stanju.

Neki stanovi su potpuno razoreni i vidi se unutrašnjost, kao da smo iza kulisa pozorišta. Nažalost, nismo u pozorištu nego u Harkovu i može se očekivati još mnogo napada ovog tipa.

Međutim, život mora da se nastavlja. U komšiluku ljudi izlaze iz dima i idu u supermarket i na pijacu da kupe ono sto im je potrebno. Ono što uvek upada u oči jeste ta mračna tišina koja vlada svugde i koju narušavaju samo deca koja se igraju u unutrašnjim dvorištima zgrade, čak i u onom koje je pretrpelo bombardovanje.

U gradu, i u centru, uglavnom se šetaju žene i stariji ljudi. Na ulicama Harkova nedostaje čitava generacija: nedostaju ljudi starosti između 30 i 50 godina. Muškarci su na frontu ili se kriju da ne bi otišli u rat, žene su otišle, napustile su zemlju kad je počeo rat. Mnoge žene, naročito studentkinje, jesu ostale u Ukrajini ali su se sklonile u gradove na zapadu zemlje, pre svega u Lavov.

U Harkovu su ostali oni koji nisu imali novca da odu, veoma mladi ljudi, stari i muškarci koji ne mogu da se udalje pošto bi mogli da budu regrutovani, ali ih nema puno. Grad od više od milion stanovnika sada je potpuno prazan i liči na velike zapadne gradove u avgustu, kada svi odu na more.

Vojnik u kamuflaži odlazi u gruzijski restoran, jedan od retkih koji još uvek radi u centru grada, gde ga čekaju prijatelji. Skida pancir i nežno mazi svog psa, slatkog psića, koji ga čeka u podnožju stola; devojka vojnika drži ga na uzici. Pas mu ne dozvoljava ni da zagrli svoju devojku, skače na njega i liže mu ruke i lice.

Sirene se često oglašavaju i svako oglašavanje raznosi strah, svako upozorenje o vazdušnom napadu je potencijalni napad. Sirene snažno zavijaju i sada dok pišem. Sklanjamo se u metro. Uskoro će pasti noć, period u kojem Rusi pokreću svoje najžešće i najjadnije napade. Biće teško zaspati. Sa strepnjom, molimo sunce da se vrati što pre; tek je suton a mi već čekamo zoru.