Reporter Danasa u ukrajinskim gradovima koji su na meti vazdušnih udara ruske vojske: Odesa u crnoj rupi između rata i mira

Ukrajinski carinik, koji proverava dokumente kamiondžija, izgleda umorno i rezignirano. Neobrijan, sa velikim i sivim podočnjacima, uzvikuje: „Potpuno je beskorisno da vi, novinari, dolazite u Ukrajinu. Prekasno je. Nema više šta da se radi, ova zemlja će uskoro biti potpuno uništena!“

Iza frizijskih konja i svetala reflektora vlada potpuni mrak, isprekidan samo crvenim farovima pozicionih svetala kamiona u daljini.

Jedna prljava gostionica pruža utočište umornim kamiondžijama: jedni prenoće, drugi jedu boršč i koriste tuš da se osveže.

Zatim se vraćaju u svoje kamione i čekaju jutro; u 23 sata počinje policijski čas i Ukrajina se potpuno zaustavlja; samo mali broja kamiona ima dozvolu da se kreće noću.

U 5 ujutru tutnjava motora odlazećih kamiona razbudi granični prelaz: u daljini se vidi Dunav, a druga obala reke pripada već Rumuniji. Grad Reni nalazi se tačno na mestu gde se susreću Rumunija, Moldavija i Ukrajina.

Dunav zamenio Crno more

Kolona kamiona je u oba smera beskrajna i stiže skoro do grada Izmaila, 100 km od granice.

Crno more je, zapravo, zatvoreno, pa se ukrajinska pšenica kopnom ili rekom prenosi u Moldaviju i Rumuniju.

U Izmailu, gradu na Dunavu, gde se nekolicina hrabrih plivača kupa u Dunavu i sunča na plaži među frizijskim konjima, grade se nova pristaništa, montiraju se svuda kranovi i radi se neumorno.

Prosečna transportna barža može da ponese tereta koliko i 1.500 kamiona, i može da primi 18 članova posade. Vrlo malo, u poređenju sa onim što se može prevesti morem.

Zatim, tu su i drugi logistički problemi: svaki brod koji izlazi iz rečne luke moraju da vode rečni piloti, po jedan za svaki brod.

Ukrajina i Rumunija, bez čije pomoći ne bi otišao nijedan brod, imaju ih vrlo malo. Osim toga, Rumuni, koji kontrolišu deltu Dunava, pristupni kanal moru i veliku morsku luku u Sulini, rade samo danju.

To usporava rad i izaziva ogromne kolone kamiona na putu od Odese do Izmaila.

Nedavno je Ukrajina otvorila novi kanal koji se zove „Bistri“ i koji omogućava brodovima da stignu do Crnog mora mnogo brže nego do sada.

Novi dogovor između Rusije i Ukrajine o nesmetanom izvozu ukrajinskih žitarica, ako ga Rusi ne budu prekršili, omogućiće Ukrajini da izvozi do kraja godine još barem 22 miliona tona žitarica.

Pesma bez radosti u Odesi

Put do Odese je pun kamiona natovarenih žitaricama i raznim vrstama robe. Na ulazu u svaki grad srednje veličine, blokada na putu: vreće peska, betonski blokovi i unaokolo beskonačni splet rovova.

Veoma mladi vojnici zaustavljaju sve automobile i kombije koji povezuju Odesu sa Izmailom i drugim gradovima Besarabije; ti isti vojnici, naoružani kalašnjikovima, proveravaju dokumenta muškaraca, koji ne smeju da napuste zemlju zbog vanrednog stanja.

Vojnici imaju strog i sumnjičav izgled, ali su ljubazni i prema putnicima se odnose sa punim poštovanjem. Nikada se ne nasmeju.

Na horizontu se vidi dim; vode se borbe oko Zmijskog ostrva, koje je Ukrajina ponovo zauzela; ulazak u Crno more sa Dunava će ubuduće biti bezbedniji.

U kombijma kao da niko ne obraća pažnju na dim. Ide se dalje, kao da se ništa i ne događa.

Putnici retko govore. Svakako, pogledi okrenuti ka dole ili ka prozoru ne mogu da sakriju umor i duboku zabrinutost.

Odesa se iznenada pojavljuje, između kontrolnih punktova i brojnih vojnika koji sumnjičavo gledaju i pomno proveravaju sva vozila koja ulaze u grad.

Centar grada je sablastan: iako su kafići i restorani otvoreni, na ulicama ima veoma malo ljudi. Svi oni koji su mogli napustili su grad i zemlju.

Glavni put je skoro pust; grupa mladih ljudi, uz gitare i bubnjeve, improvizuje koncert ispred parka; gomila ljudi zastaje da ih sluša i, odjednom, neko počinje da igra uz tonove vesele i sinkopirane pesme.

Izbezumljeni, grčeviti, neurotični ples; nije radost, nema radosti u ovom trenutku u Odesi, to je samo način da se izbaci iz tela i iz glave strah i napetost.

Slede nacionalističke pesme, a publika na melodiju „Slava Ukrajini“ odgovara gromoglasnim aplauzom.

Ispred zgrade Opere, grupa starijih dama, elegantnih i negovanih; ćaskaju među vrećama peska raspoređenim po bočnim stranama ulaza i vojnicima sa oružjem.

U iščekivanju ruskog napada

Večeras je na programu „Seviljski berberin“. Malo dalje, poznato Potemkinovo stepenište zatvoreno je i vojska sprečava svakoga da fotografiše obalu odozgo.

„Ruski napad, vazdušnim ili morskim putem, očekuje se svakog trenutka. Gubite se odavde“, kaže dečak u kamuflaži sa čvrstim, odlučnim stavom.

Veoma je mlad, nema više od 18 godina. Odaju njegovu mladost detinjaste crte lica i providna brada, koja je meka, kao kod adolescenata.

Gradski štrand, leti veoma prometan, gotovo je pust. Plaže su zatvorene, pošto su minirane.

Odjednom se čuje mračna, tupa eksplozija. Traje trenutak, ne čuje se ni eho posle nje.

Ubrzo potom sirene počinju da pište. Raketa je pogodila periferiju grada.

Vlasnik najbliže kafane izlazi iz lokala, gleda preko brda na kome se prostire grad i kaže: „Daleko je raketa pala, možda čak u oblasti.“

Vrati se brzo u kafanu, šolja je već napunjena kafom, mora da isključi aparat jer mušterija ne sme da predugo čeka.

Odesa živi u šizofrenom vremenu, između rata i mira, sa nadom da će ipak da prevlada mir.