Reporter Danasa u Zapadnoj Nemačkoj: Za imigrante, Nemačka je mesto za rad i zaradu

Vupertal

Na ulicama ima puno migranata; njihov broj je eksponencijalno rastao poslednjih godina, posebno posle 2015. godine, pre nego što je predsednik Vlade Mađarske Viktor Orban podigao ogradu kako bi blokirao veliku migraciju sa Bliskog istoka.

„Vupertal se dosta promenio poslednjih godina”, kaže Beate, službenica opštine i dodaje da „kuće u centru okruga Elberfeld iznajmljuju stranci, posebno Turci, Sirijci, Avganistanci…“

„Navikli smo na multikulturalizam, ali svaka nagla promena je šok za društvo. Lakomisleno smo prihvatali migrante poslednjih 10 godina.”

Zgrade u centru grada, na prostorima pošteđenim bombardovanja u Drugom svetskom ratu koje je uništilo veliki deo Vupertala (naročito četvrt Barmen, gde danas žive mnogi bivši Jugosloveni, Rusi i Ukrajinci), imaju elegantne fasade u neoklasičnom stilu.

Elberfeld je bio radnički kvart, gde su živeli radnici tekstilne industrije koja je cvetala na ovim prostorima. Početkom 20. veka, gradska administracija Elberfelda (Vupertal je nastao 1929. godine, kad se ujedinjenjem nekoliko sela formirao grad) odlučila je da obnovi ovo područje i dala nalog da se renoviraju zgrade.

Do tada, u svakom stanu je živelo po nekoliko porodica, čak su i deca bila prinuđena da rade, a smene na poslu su mogle da prelaze 12 sati rada dnevno. Stvari su se u međuvremenu mnogo promenile, ali Elberfeld je ostao radnički kvart, i danas, umesto radnika iz prošlosti, tu su imigranti. Na ulicama Elberfelda, koje se penju uzbrdo, možete videti mnoge žene u čadorima, a mirisi kurkume i začina koji se koriste za kuvanje dopiru do ulice, nošeni silaznim strujama toplog vetra sa juga. Na mestu nekadašnjih kafana, gde su radnici svu zaradu traćili na alkohol, nalaze se kiosci i picerije.

U Operi

U Operi, gde se postavlja „Viktor”, predstava koju je 1986. godine osmislila koreografkinja Pina Bauš, nema imigranata, tu su samo Nemci i strani turisti. Kultura, barem visoka kultura, i dalje je prerogativ najviših društvenih slojeva.

Za imigrante, Nemačka je pre svega mesto za rad i zaradu; buduće generacije će se baviti umetnošću, oduvek je bilo tako: roditelji moraju da razmišljaju o preživljavanju, a ako stvari dobro prođu, druga i treća generacija će imati dovoljno bogatstva da sebi priušte kulturna dešavanja.

Pre nego na kulturu, rekao je dramski pisac Bertolt Breht, čovek mora da misli na biftek i na salatu. Tako se desilo sa italijanskim imigrantima koji su stigli u Nemačku šezdesetih godina prošlog veka.

Prva generacija mislila je na opstanak i blagostanje, druga i treća, sada integrisane u nemačko društvo, mogle su da rade šta su htele, čak i da preuzimaju važne društvene i političke uloge.

Politička situacija

Hans, arhitekta u penziji, sedi u publici i, čekajući početak predstave Pine Bauš, komentariše političku situaciju u zemlji: „Na evropskim izborima pravi pobednik kod nas, u Nemačkoj, jeste AfD (Altrenativa za Nemačku), krajnje desničarska partija, koja je izuzetno ojačala u poslednjim godinama. Verujem da je vladajuća koalicija pokazala previše slabosti u pitanjima kao što su imigracija i rat u Ukrajini. Ljudi su umorni od političke korektnosti po svaku cenu, potrebna su nam konkretna rešenja za konkretne probleme!”

Koaliciju koja je trenutno u vlasti na saveznom nivou, koja se naziva i „koalicija semafora”, čine tri stranke: Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD), Stranka Slobodnih Demokrata (FDP) i Zeleni.

Na prošlim evropskim izborima, krajnje desničarska stranka AfD osvojila je skoro 16 odsto glasova, što je potreslo vladu. Glavna opoziciona partija, CDU (Hrišćansko-demokratska Unija, partija Angele Merkel), jeste ona koja je dobila najviše glasova od svih – 30 odsto.

AfD se zalaže za izuzetno restriktivnu politiku u oblasti migracija i konzervativna je stranka. Portparol ove stranke je Alis Vajdel, ali snaga pokreta leži u njenim ideolozima, kao što je na primer Benedikt Kajzer.

Bivši neonacista, on ima ohrabrujuće lice, izuzetno široku kulturu i pre svega strategiju, tj. zauzimanje praznih mesta koje je ostavila levica, koja više ne može da dopre do naroda. Kajzer predstavlja Gramšijevo nasleđe kao svoje i govori o socijalnoj hegemoniji: desničarske ideje moraju dominirati u filmovima, u muzici, a govori političara moraju biti jasni, direktni i staviti nemačko hrišćanstvo u centar, osuditi neoliberalizam, koji je nekolicini ljudi omogućio da zaradi mnogo i osiromašio radnike.

Bez previše političke korektnosti. Kajzer je uvek predlagao nacionalističku politiku, ali se nikada nije ograničavao na nacionalnu politiku: putovao je širom Evrope, od Pariza do Budimpešte, i ostvario kontakte sa drugim ekstremno desnim evropskim strankama: Kajzer ima za cilj da stvori evropsku desničarsku hegemoniju i hoće da revolucioniše ceo Evropski parlament.

Kajzer i članovi AfD-a znaju kako da komuniciraju sa narodom, upravo suprotno od onoga što se dešava kancelaru Olafu Šolcu, čija je partija SPD na evropskim izborima dobila samo 14 odsto glasova.

Šolcov problem je što nije u stanju da ubedi svoje birače u izbore vlade: šalje oružje Ukrajini, ali ne kaže da li je to dovoljno da Kijev pobedi u ratu. On govori o borbi protiv ilegalne imigracije, ali ne precizira kako vlada želi da se suprotstavi ovom problemu.

„U onima koji slušaju kancelarove govore, čak i kod nas koji smo glasali za njega“, kaže Hans, „uvek ostaje senka sumnje: da li smo sigurni da je ono što vlada radi korisno? Pomalo kao da je Šolc doneo neku odluku i onda očekivao da će, delom igrom slučaja, delom srećom, sve proći kako treba. Međutim, ovo je doba koje zahteva radikalne odluke. Mi smo socijaldemokrate, moramo jasno da kažemo: gospodo, krvavi ratovi su u toku, zastrašujuća klimatska kriza, zaboravite blagostanje koje smo imali do sada: svi moramo da se žrtvujemo, počev od najbogatijih, da polako menjamo ekonomski sistem u kome živimo i da održimo socijaldemokratiju u životu. Oduzmimo nešto ’bumerima’ da bismo dali mladim, nesigurnim radnicima, hajde da proizvodimo i trošimo manje nego u prošlosti da bismo stvorili održivu ekonomiju. Pa da, ovako moramo govoriti, možda ćemo izgubiti na sledećim izborima, ali nećemo izgubiti svoj identitet i snagu, a biračko telo će nam uzvratiti poverenje u budućnosti”, kaže Hans smireno i uz osmeh nekoga ko je svestan da drugiput ne postoji.

Opozicija

CDU-u ne ide mnogo bolje od SPD-a. Najveća konkurencija dolazi od AfD-a, ali, posebno u istočnim regionima Nemačke, najveću opasnost predstavlja BSW (Udruženje „Razum i pravda”) Sare Vagenkneht.

U septembru će biti izbori u Brandenburgu i Tiringiji. U ovim oblastima, CDU ima dobre šanse za pobedu, ali neće imati apsolutnu većinu. Ako ne želi da vlada sa AfD-om, jedino rešenje bi mogla da bude koalicija sa BSW-om.

Sara Vagenkneht promoviše levičarsku politiku i veoma je kritična prema neoliberalnom sistemu. Ona je više puta veličala ekonomsku politiku DDR-a od 1960-ih pa nadalje.

Vagenkneht ne voli predsednika CDU-a Fridriha Merca jer je previše vezan za principe neoliberalizma, ali ne isključuje koaliciju sa CDU-om, posebno sa levim krilom ove stranke. Ovo bi moglo da dovede do unutrašnjeg ideološkog rascepa CDU-a: tako bi se traume prošlosti vratile, sa partijom podeljenom, na ideološkom nivou, između istoka i zapada.

Mladi iz Vupertala

U Elberfeldu, na glavnom trgu, oko fontane sa statuom Posejdona, svake večeri se okupljaju mladi. Upoznajem grupu srednjoškolaca, koji su ove godine prvi put glasali na evropskim izborima.

Provodim malo vremena sa njima; pričamo o politici i pitam za koga su glasali. Od 4 klinca, dva su glasala za AfD, jedan za CDU i devojka za Zelene.

Pitam ih šta misle o ratu u Ukrajini i da li se plaše mogućeg mešanja Nemačke u sukob. Dvojica simpatizera AfD-a kažu da su spremni da brane svoju otadžbinu, ostali ćute, poručujući da je samo ako Rusija napadne Nemačku ispravno da to vodi u rat.

Oni tvrde da treba zaustaviti Putina, koji bi, ako bi pobedio u Ukrajini, želeo da osvoji i druge nacije u Evropi. Prigovaram da je ovo samo teorija i da Rusija u svakom slučaju ne bi imala vojnu snagu da dođe do srca Evrope.

Diskusija postaje apstraktna i onda odlučujem da im iznesem konkretan primer: opisujem im scene koje sam video na putovanju po Ukrajini, pitam ih da li bi bili spremni da se zaključaju u kuću svako veče u 23 sata zbog policijskog časa.

„Zamislite” – kažem – „da jednog dana, oko 3 sata ujutru, čujete eksploziju. Nemačka protivvazdušna raketa nije uspela da zaustavi projektil, koji je tako pogodio stambenu zgradu u Elberfeldu. Sutradan saznate da je među 30 poginulih u bombardovanju i jedan vaš školski drug: kakva je vaša reakcija? Odgovorite odmah, bez previše razmišljanja” – kažem.

Gledaju me začuđeno, ne znaju šta da kažu. Mucaju neke odgovore, ali ništa konkretno ne govore. Čak me i dvojica simpatizera AfD-a gledaju u neverici.

Vraćaju se geopolitičkim diskusijama, opet pričaju o Putinu, pominju predstojeće američke izbore. Rat je u zapadnoj Evropi još uvek – i nadamo se da će tako ostati – mogućnost ograničena na teoriju.

Pacifistički pokreti 70-ih (ne oni koji su se ograničavali na glupe slogane poput „peace, no war”, već oni koje su osnovali učeni ljudi, posebno studenti, koji su želeli da rešavaju sukobe intenzivnom diplomatskom aktivnošću i globalnim razoružanjem) stvar su prošlosti. Oni pripadaju drugoj epohi, ne boljoj od sadašnje, ali kad su ljudi imali možda više nade nego danas.