Preokret u Evropi nastupio je kada su Jermeni povikali ‘Karabah, Karabah’, rekao je profesor pariske Visoke škole društvenih nauka Mark Fero u razgovoru koji smo vodili pre 25 godina.
Profesor Fero je tvrdio da je to bio pravi početak obnavljanja etnonacionalizama u Evropi na kraju hladnog rata i da to nisu bili, kako obično mislimo, naši sukobi i ratovi na tlu bivše Jugoslavije.
Sukobi u Azerbejdžanu počeli su još u doba Sovjetskog Saveza, kada su 1988. lokalne vlasti Nagorno Karabaha glasale da se priključe Jermeniji.
Sovjetski Vrhovni sovjet jednoglasno je odbacio ovu odluku i objavio da Nagorno Karabah, prema sovjetskom ustavu, nema pravo na otcepljenje.
U nizu sukoba posle raspuštanja SSSR, od 1991. do 1993, Jermenija je zauzela oko 9 000 km2 azerbejdžanske teritorije u sedam regiona između Nagorno Karabaha i Jermenije, čime je stvorena kopnena veza između Jermenije i Nagorno Karabaha.
Te oblasti Jermenija naziva „bezbednosni pojas“ oko Nagorno Karabaha, dok se u dokumentima UN, OEBS-a, Saveta Evrope i EU, one nazivaju „okupiranim teritorijama“.
Sa tih teritorija proterano je oko 700.000 stanovnika, Kurda i Azerbejdžanaca koji su na njoj živeli.
Trenutno se pod okupacijom nalazi oko 15 odsto ukupne teritorije Azerbejdžana.
Od tada, neprestani azerbejdžanski zahtev bio je povlačenje jermenskih snaga s tih teritorija, što je zahtev identičan brojnim rezolucijama SB UN, Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija.
Pokušano je nekoliko mirovnih predloga, od koncepcije „zemlja za mir“, (vraćanje okupirane teritorije Azerbejdžanu u zamenu za bezbednosne garancije za Nagorno Karabah) do „zemlja za status“ (povratak okupiranih teritorija za azerbejdžanske garancije da će se u nekom trenutku održati referendum o statusu Nagorno Karabaha).
Ni jedan od ovih predloga nije prihvaćen.
Osnove za mirovno rešenje postavljene su „Madridskim principima“ 2007., a ponovljeni 2009. pozivom predsednika država – članica grupe Minsk, Dmitrija Medvedeva, Baraka Obame i Nikole Sarkozija, predsednicima Azerbejdžana Ilhamu Alijevu i Jermenije, Seržu Sarkosijanu da sklope sporazum na osnovu principa zasnovanih na Završnom aktu Helsinške konferencije.
Ovim principima zahteva se povratak okupiranih teritorija, predviđen je privremeni status za Nagorno Karabah, a konačni status ostavljen je za rešavanje u budućnosti.
Na sastanku u Sočiju 2010. predsednici Alijev i Sarkozi saglasili su se o tekstu preambule Madridskih principa.
Primirje je održavano sve do 2016. kada je došlo do kratkotrajnih sukoba.
Do promene atmosfere dolazi od kada je Nikola Pašinjan dospeo 2018. na vlast jermenskom „obojenom revolucijom“.
Američki diplomata i specijalista za Kavkaz Metju Briza rekao je da je do sukoba sada došlo zbog Pašinjanovog odbijanja Madridskih principa i zahteva da u pregovore budu uključeni i predstavnici Nagorno Karabaha.
To je impliciralo da bi Nagorno Karabah trebalo da bude priznat kao nezavisna jedinica, što je sa azerbejdžaskog stanovišta nemoguće, navodi Briza.
Pravi sukob usledio je u julu ove godine, kada su jermenske snage bombardovale azerbejdžanske patrole u blizini Tovuza.
Tovuz se nalazi na strateškim transportnim linijama koji su suštinski važni za azerbejdžansku nezavisnost, ekonomsku vitalnost i strategijsku važnost.
To su naftovod Baku-Tbilisi-Džejhan kojim se isporučuje azerbejdžanska nafta do Mediterana, južnokavkaski gasovod koji je ključni element južnog evropskog gasnog koridora koji će da azerbejdžanski gas šalje u EU, autoput Azerbejdžan-Gruzija, deo najvećeg evropskog putnog projekta koji povezuje francusku obalu i kirgistansko-kinesku granicu, železnička pruga Kars-Tbilisi sa sličnom povezanošću i optički kabl koji povezuje Evropu sa Centralnom Azijom i dalje.
Vašington je podržavao ove gasovode i naftovode 25 godina da bi omogućio smanjivanje zavisnosti Evrope od Rusije i izbegavanje Irana.
Ali, još više, ovaj napad strateški ugrožava Tursku, koja je već blokirana na Mediteranu i nalazištima gasa oko Kipra.
Ako bi i ovde bila odsečena, njeno snabdevanje bilo bi dovedeno u pitanje. Zato je ovoga puta bezrezervno stala na stranu Bakua.
Jermenija, koja se tada pojavila kao snaga koja menja status kvo, nije mogla mnogo da dobije, jer je Azerbejdžan vojnički neuporedivo jači, a i međunarodni dokumenti su na njegovoj strani.
Sadašnji sukob vodi se isključivo na teritoriji Azerbejdžana i po mnogim ocenama, najopasniji je od 1994. Nusproizvod sukoba je destabilizacija Irana.
Iran je implicitno na jermenskoj strani, jer preko Jermenije izbegava sankcije.
Predsednik i šef diplomatije izjasnili su se za neutralnost i ponudili da učestvuju u smanjivanju napetosti.
Nasuprot njima, predstavnici ajatolaha Hamneija u četiri provincije podržali su akciju Azerbejdžana.
Zbog toga su u mnogim gradovima Irana izbile demonstracije azerbejdžanskog stanovništva koje čini značajan deo populacije – oko 20 miliona.
„Ni Jermenija, ni Azerbejdžan ne mogu da se upuste u totalni rat, ali čak i ograničeni oružani sukob negativno utiče na strateške resurse od kojih zavisi NATO. Jedinu korist imale bi Rusija, Iran i verovatno Kina sa svojom inicijativom Pojas i put“, procenjuje Metju Briza.
Turska i Rusija su jedine zemlje koje imaju puni uticaj na obe sukobljene strane. EU gotovo da nema nikakve instrumente, dok je teško verovati da će se SAD, osim ohrabrenjem, sada mešati na bilo koji drugi način.
Ankara i Moskva mogu da iskoriste svoj uticaj i da sukobljene strane dođu za pregovarački sto. Alternativa bi bila obostrana eskalacija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
