Reznikov: Budućnost globalne bezbednosti biće odlučena u Ukrajini

Izbori napravljeni u Madridu verovatno će oblikovati geopolitičku agendu u decenijama koje dolaze, ukazuje u autorskom članku Oleksej Reznikov, ukrajinski ministar odbrane.

Evropa je trenutno svedok svog najvećeg sukoba od Drugog svetskog rata. Desetine hiljada Ukrajinaca su ubijene. Desetine ukrajinskih gradova su sravnjene sa zemljom. Milioni Ukrajinaca bili su primorani da napuste svoju domovinu i potraže sigurnost u susednim zemljama EU.

Uticaj rata nije ograničen samo na evropski kontinent. Rusija takođe ucenjuje svet mogućnošću globalne gladi i nestašice energije. Zvaničnici Kremlja otvoreno zastrašuju međunarodnu zajednicu pretnjama nuklearnom eskalacijom.

Ovo je vreme da NATO preuzme vođstvo. Dugo očekivani strateški koncept Alijanse poslužiće kao putokaz za budućnost slobodnog sveta. To će biti prvi veliki dokument te vrste koji će biti zvanično usvojen otkako je invazija Kremlja na Ukrajinu razbila međunarodni sistem bezbednosti koji je uspostavljen nakon Drugog svetskog rata.

Već je utvrđeno da nemaju druge ključne međunarodne institucije. Ruski raketni napad na Kijev u aprilu, dok je generalni sekretar UN Antonio Gutereš bio u poseti gradu, bio je zamišljen kao pokazivanje otvorenog prezira prema Ujedinjenim nacijama.

Jasno je da Savet bezbednosti UN nije u stanju da održi mir sve dok jedna od njegovih stalnih članica zadržava pravo veta dok vrši genocid u Ukrajini. OEBS je pretrpeo sličan gubitak legitimiteta od izbijanja neprijateljstava 24. februara. Ukoliko ove institucije ne budu podvrgnute radikalnoj reformi, one će nestati.

Sa međunarodnim bezbednosnim sistemom u krizi, novi strateški koncept NATO-a će dobiti status i simboliku koji daleko prevazilaze ranija očekivanja. To će pružiti viziju budućnosti međunarodnih odnosa.

Predugo su zapadni lideri dozvoljavali autoritarcima poput Putina da odrede međunarodnu agendu i naprave prvi korak

Ako ova vizija bude definisana inercijom i praznim izražavanjem zabrinutosti, to će signalizirati da slobodni svet više nije u stanju da se suprotstavi međunarodnoj agresiji. To bi autoritarni režimi protumačili kao otvoreni poziv da se postupa nekažnjeno. Ako Strateški koncept pokaže istinsko vođstvo, ovo će poslati sasvim drugačiju poruku.

Ključno je prepoznati da današnji autoritarni režimi zavise od inercije međunarodne zajednice. Autokratije su u stanju da deluju brže od demokratija i mnogo brže od međunarodnih saveza. To im omogućava da utvrde činjenice na terenu pre nego što drugi budu u stanju da reaguju.

Pregovori koji potom slede obično su u interesu agresora i na štetu žrtve. Ukrajina, Gruzija i Moldavija su sve to iskusile na svoju štetu. .

Demokratski svet hitno mora da povrati inicijativu. Predugo su zapadni lideri dozvoljavali autoritarcima poput Putina da odrede međunarodnu agendu i naprave prvi korak.

Ukrajinci mogu potvrditi da je to pogrešan pristup. Međunarodna zajednica trenutno raspravlja upravo o vrstama sankcija na koje su ukrajinski zvaničnici pozivali pre više od godinu dana kada je Rusija prvi put nagomilala trupe duž ukrajinske granice i zapretila invazijom u punom obimu.

Umesto sankcijama, odgovor Zapada u proleće 2021. bio je da se Putin nagradi sa više dijaloga.

Slično tome, svaki trenutni razgovor sa našim međunarodnim partnerima fokusira se na to kako odbraniti ukrajinsko nebo uz pomoć poboljšanih avijacijskih i protivraketnih odbrambenih sistema, ali to nije ništa novo.

Sećam se da sam se pozabavio potrebom za zapadnim sistemima protivvazdušne odbrane još u avgustu 2021. dok sam bio u SAD.Nisam bio prvi ukrajinski zvaničnik koji je to učinio.

Predsednik Zelenski je potom uživao u uspešnom sastanku Bele kuće sa predsednikom Bajdenom, na kom je usvojen okvirni dokument koji daje novo značenje našem odbrambenom partnerstvu. Ipak, saradnja se nastavila bez osećaja hitnosti. Diskusije su se otegle nekoliko meseci oko isporuke raketa Stinger, a odobrenje je stizalo tek kada su počeli da se šire izveštaji o neposrednoj ruskoj invaziji.

Uprkos široko rasprostranjenim upozorenjima da je Moskva spremna da izvrši invaziju, Ukrajina nije dobila ništa osim pešadijskog oružja. Umesto oštrih zapadnih sankcija koje su mogle poslužiti za odvraćanje Rusije, suočili smo se sa predviđanjima da će Kijev pasti u roku od tri dana.

Nismo delili ovaj fatalizam. Iako smo imali pristup istim obaveštajnim podacima kao i naši partneri, bili smo uvereni da će naše tekuće pripreme onemogućiti zauzimanje Kijeva za tri nedelje, a kamoli za tri dana. Vojne jedinice su premeštene u skladu sa rasporedom ruske i beloruske vojske.

Avijacija i PVO sistemi su premešteni. Prikupljene su zalihe koje bi omogućile Kijevu da preživi tromesečnu opsadu. Nepotrebno je reći da takve rezerve nisu nagomilane preko noći.

Dok smo se spremali da branimo svoju zemlju, naši partneri su i dalje oklevali. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji samo nekoliko dana pre početka rata, ukrajinska delegacija je imala niz razgovora sa našim partnerima. Ako su naše kolege bile toliko sigurne u neposrednu invaziju, zašto nisu bile spremne da uvedu mere odvraćanja? Iznova i iznova nam je rečeno da bi to moglo dovesti do eskalacije.

Sada su u toku napori da se Ukrajina ubedi u potrebu da uđe u pregovore. Ovi pregovori nemaju za cilj utvrđivanje iznosa ruske reparacije ili utvrđivanje koji će ukrajinski grad biti domaćin budućem ruskom tribunalu za ratne zločine.

Umesto toga, Ukrajinci se ohrabruju da pregovaraju koliko naše zemlje treba da poklonimo Moskvi kako bismo izbegli “ponižavanje“ Putina. Takvo razmišljanje neće doneti trajni mir. U stvari, upravo suprotno.

Mnogi posmatrači opisuju odgovor Zapada na invaziju Rusije na Ukrajinu kao neadekvatan. Ja lično verujem da je ključni problem inercija. U svakoj fazi krize, Zapad je predao inicijativu Rusiji i dozvolio Moskvi da diktira tempo.

Da li će novi strateški koncept NATO-a odjeknuti inercijom koja nas je dovela u sadašnju krizu, ili će pokazati vrstu vođstva koje će omogućiti demokratskom svetu da ponovo potvrdi svoj autoritet? Ostajem suštinski optimista.

Na kraju krajeva, američki državni sekretar Entoni Blinken, sekretar odbrane Lojd Ostin, komandant američkih združenih snaga general Mark Mili i britanski državni sekretar za odbranu Ben Volas nisu samo veliki prijatelji Ukrajine; svi oni su takođe dokaz da liderstvo još uvek može da prevaziđe inerciju na međunarodnoj sceni.

Među našim partnerima u EU ima mnogo više sličnih inspirativnih lidera.

Izazovi sa kojima se suočavamo možemo prevazići samo zajedno. Ukrajina sada traži jasan signal od NATO-a o našoj budućoj ulozi u evropskoj bezbednosti. Tokom protekla četiri meseca, Ukrajinci su ubedljivo pokazali da možemo da služimo kao istočni štit Evrope.

Signal koji Ukrajina očekuje mora da ide dalje od pukih reči ohrabrenja. Moramo razviti zajedničku strategiju koja gleda napred i predviđa praktična bezbednosna pitanja koja su pred nama. Na primer, očigledno je da Ukrajina i NATO imaju zajednički interes u odbrani našeg neba.

U kojim avionima treba da treniraju ukrajinski piloti? Da li treba da lete avionima F-15 i F-16 ili bi možda trebalo odmah da preskoče na F-35? Mogu li to biti Gripen? Isti dijalog je potreban o svemu, od raketne odbrane i tenkovskih jedinica do pomorskih snaga i sajber bezbednosti.

Ako u novom strateškom konceptu NATO-a nema jasnog mesta za Ukrajinu, dokument će biti odvojen od današnje bezbednosne realnosti i mrtav po dolasku. Ovo bi bila pobeda inercije i zeleno svetlo za diktatore poput Putina da vode agresivnu spoljnu politiku. Ceo svet bi postao daleko opasnije mesto.

Dok samit NATO-a ne počne u Španiji, ruska invazija na Ukrajinu u punom obimu će ući u svoj peti mesec. Ova invazija je već nametnula zapanjujuće troškove ukrajinskom narodu i transformisala geopolitički pejzaž. Pokazujući snažno liderstvo, članice NATO-a mogu odrediti ishod rata i definisati budućnost globalne bezbednosti.