EPA-EFE/ABIR SULTANIstorija Izraela je često bila istorija sukoba.
Delimična lista uključuje arapsko-izraelski rat iz 1948. koji je usledio nakon rođenja Izraela; izraelsko-britansko-francuski pokušaj 1956. da zauzmu Suecki kanal i svrgnu egipatskog arapskog nacionalističkog vođu; Šestodnevni rat 1967; rat Jom Kipur 1973; i izraelska invazija na Liban 1982. Tu su i dve palestinske intifade i brojni manji sukobi.
Na ovu listu se sada mora dodati Hamasova invazija na Izrael u oktobru 2023.
Hiljade raketa kratkog dometa lansirane su iz Gaze pod kontrolom Hamasa na gradove i naselja na zapadu Izraela.
Stotine, ako ne i hiljade, boraca Hamasa ušle su u Izrael probivši odbrambene barijere, preletajući preko njih, ili ploveći oko njih.
Gubitak ljudskih života u ovim napadima je ogroman i raste. Više od 900 Izraelaca je izgubilo živote. Nekoliko hiljada je povređeno. Oko dve stotine Izraelaca koji su prisustvovali jednom koncertu hladnokrvno je ubijeno. Skoro isti broj njih je otet.
Bio je to užas – namerno nanošenje štete nevinima od strane nedržavnog aktera – velikih razmera.
To je takođe bio kolosalan neuspeh izraelske obaveštajne službe.
Najverovatnije objašnjenje za to što je Izrael bio uhvaćen nespreman je manje nedostatak upozorenja nego nedostatak pažnje. Kao što je to bio slučaj 1973. godine, samozadovoljstvo i potcenjivanje protivnika mogu biti opasni.
Bio je to takođe i odbrambeni neuspeh. Odbrana se slomila. Skupe fizičke barijere su pregažene.
Izraelska vojna spremnost i nivoi trupa bili su žalosno neadekvatni, verovatno zato što je pažnja bila preusmerena na zaštitu naseljenika na okupiranoj Zapadnoj obali. Sigurno je da će biti pokrenute zvanične i nezavisne istrage.
Zašto je Hamas napao ostaje predmet debate.
Najverovatnije objašnjenje je da je Hamas želeo da demonstrira da je samo on – a ne palestinska vlast koja upravlja Zapadnom obalom i ne arapske vlade – sposoban i voljan da zaštiti i promoviše palestinske interese.
Tajming napada je još jedno pitanje. Moguće je da je datum odabran tako da se poklopi sa poslednjim uspešnim iznenadnim napadom na Izrael, koji su Egipat i Sirija sproveli pre 50 godina na gotovo isti dan.
Ali planiranje i pripreme za napad odvijali su se mesecima, što sugeriše da strateška svrha nije povezana sa konkretnim događajem.
Tajming je možda bio motivisan željom da se prekine rastući zamah u pregovorima o normalizaciji diplomatskih odnosa između Izraela i Saudijske Arabije, čemu se snažno protivi Iran, glavni podržavalac Hamasa.
Moguće je i da je Hamas nastojao da iskoristi plitičke podele u Izraelu. Ili sve navedeno.
Hamasovi napadači odveli su taoce u Gazu iz dva razloga: da ograniče slobodu delovanja Izraela time što će te pojedince izložiti još većem riziku i da bi mogli da ih razmene za operativce Hamasa koji se nalaze u izraelskim zatvorima.
Izrael je sada suočen sa akutnom dilemom.
On želi da zada odlučujući udarac Hamasu, kako bi vojno oslabio ovu organizaciju i istovremeno obeshrabrio buduće napade i podršku Irana.
A to želi da postigne bez uključivanja Hezbolaha, koji ima oko 150.000 raketa u Libanu koje bi mogle da dosegnu veći deo Izraela, direktno u sukob. Takođe ne želi da se rat proširi na Zapadnu obalu. To je teško bez daljeg proširenja rata.
Postoji još jedan razlog što su vojne opcije Izraela ograničene. Taoci su jedan od razloga. Osim toga, okupacija – ili, tačnije, ponovna okupacija – Gaze bila bi noćna mora.
Malo je, ako ih uopšte ima, vojnih poduhvata koji su teži od urbanog ratovanja, a Gaza je jedna od najgušće naseljenih urbanih sredina na svetu. Mnogi izraelski vojnici bi izgubili živote ili bi bili zarobljeni u takvoj operaciji.
Masivni napadi iz vazduha, osmišljeni tako da izbegnu potrebu za kopnenom invazijom, neizbežno bi ubili ili povredili značajan broj nevinih stanovnika Gaze, zbog čega bi došlo do umanjenja međunarodne simpatije i podrške Izraelu.
Napori da se Gazi preseku zalihe hrane, vode, goriva i struje takođe bi bili kontraproduktivni.
Regionalni i međunarodni pritisak za prekid vatre bi sigurno rastao.
Tu je i pitanje strateškog cilja operacije.
Hamas ne može da bude eliminisan, zato što predstavlja ideologiju isto koliko i organizaciju. Pokušaji da se on uništi rizikuju porast podrške organizaciji.
To podseća na čuveno pitanje koje je postavio tadašnji američki ministar odbrane Donald Ramsfeld, koji se zapitao da li su američki napadi dronovima na osumnjičene teroriste, u kojima su ponekad stradali civili, bili efikasni.
Njegovo pitanje “da li stvaramo više terorista nego što ubijamo” je i dalje vredno postaviti.
Sve to znači da iako mora da postoji vojna komponenta u odgovoru Izraela na bezbednosni izazov, uključujući rekonstruisanje sposobnosti Izraela da se brani od napada i ciljanih udara terorista iz Gaze, ne postoji isključivo vojni odgovor.
U jednačinu će morati da bude uveden diplomatski element, koji podrazumeva i kredibilan izraelski plan za stvaranje održive palestinske države.
Postoji američka izreka da ne možete pobediti nešto bez ičega.
Nagrađivanje onih Palestinaca koji su voljni da odbace nasilje i postignu sporazum sa Izraelom je i dalje najbolji način da se Hamas marginalizuje.
Autor je predsednik Saveta za spoljne poslove. Nedavno je objavio knjigu: “Zakon o obavezama: Deset navika dobrih građana” (Penguin Press, 2023).
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Sve o sukobu Hamasa i Izraela možete pročitati na našem BLOGU UŽIVO.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
