Rizična kineska politika prema Tajvanu

Kineska vlada je obustavila diplomatske odnose sa Tajvanom u junu 2016, zato što je Demokratska progresivna stranka (DPP) koja se zalaže za nezavisnost, a tada se upravo vratila na vlast, odbila da prizna takozvani Konsenzus iz 1992, koji predstavlja političku osnovu za Princip jedne Kine. Od tada je, međutim, tajvanska predsednica Caj Ing-ven sprovodila umerenu politiku, razočaravši tvrdokorne pristalice DPP.

Ali to nije dovoljno za Kinu, koja je nastavila da priteže Tajvan. Na primer, ubedila je pet drugih zemalja da prate njenu obustavu diplomatskih veza, čime se broj zemalja koje održavaju formalne odnose sa ostrvom smanjio na svega 17. Kina je preduzela i korake da uguši turizam sa kopna: dok je 2015. skoro 4,2 miliona kineskih turista sa kopna posetilo Tajvan, dok je na vlasti bila vlada Kuomintanga koja je podržavala Peking, taj broj je opao na samo 2,73 miliona tokom 2017.

Tajvanska vlada nije ni trepnula. Ali, prošlog novembra, DPP je pretrpela velike gubitke na lokalnim izborima, uglavnom zbog anemičnog ekonomskog rasta – zbog čega je politički oslabljena Caj bila primorana da se povuče sa mesta lidera stranke.

Za Kinu, to je delovalo kao idealan momenat da se poveća pritisak. Tako je 2. januara kineski predsednik Si Đinping održao veliki govor o Tajvanu, u kojem je jasno stavio do znanja da Kina ostaje rešena da traži ponovno ujedinjenje.

Si je odbacio argument da je kineski autokratski politički sistem fundamentalno inkompatibilan sa tajvanskom demokratijom, insistirajući da će formula „jedna zemlja, dva sistema“, koja je prvi put primenjena na Hongkong kada se vratio iz britanske u kinesku upravu 1997, biti dovoljna da zaštiti tajvanske interese i autonomiju. Rezultati te formule su, međutim, sada vidljivi u Hongkongu, gde su slobode u opadanju od kada je Si na vlasti.

Ali Si nije nagovestio da će ponuditi bilo kakve ustupke da bi privukao Tajvan nazad za pregovarački sto. Naprotiv, uprkos tome što je izjavio da se „Kinezi neće boriti protiv Kineza“, on je odbio da se odrekne upotrebe sile kako bi sprečio Tajvan da traži formalnu nezavisnost. Kina mora, prema njegovim rečima, „zadržati mogućnost da preduzme bilo koju neophodnu meru“, iako tvrdi da je ta pretnja usmerena na „spoljne sile i na ekstremno mali broj tajvanskih separatista“.

Ponovo, tajvanska vlada nije bila uznemirena. Caj je odgovorila tako što je i sama održala prkosan govor, tokom kojeg je izričito odbacila i Princip jedne Kine i formulu „jedna zemlja, dva sistema“, i zatražila od međunarodne zajednice da podrži de fakto nezavisnost Tajvana.

Iako bi Sijev čvrst stav prema Tajvanu mogao da dovede do ponovnog osnaživanja podrške za Caj i DPP, nema razloga da se veruje da će ga on u skorije vreme napustiti. Ali isto tako nema razloga za pomisao da će prestati da izostaju željeni efekti kineske politike. Dok nanošenje ekonomske štete i diplomatskog poniženja Tajvanu može da donese kratkoročnu psihološku satisfakciju Kini, ostrvo će se vremenom prilagoditi, i kineski postupci će imati sve manje efekta.

Na primer, kada je Kina smanjila broj turista sa kopna, Tajvan se posvetio privlačenju turista iz drugih zemalja. Uprkos manjem broju posetilaca sa kopna, ukupno 11 miliona turista – što je novi rekord – posetilo je ostrvo tokom prošle godine. Kako bi smanjio svoju ekonomsku zavisnost od kopna, Tajvan je agresivno proširivao svoja tržišta u inostranstvu.

Osim toga, iako je kineska ekonomija znatno veća, Tajvan ima neke važne izvore koji mu daju prednost. Na primer, sprečavanje njegove elektronske industrije – koja predstavlja ključnu vezu između Kine i globalnih lanaca snabdevanja informacionim tehnologijama – da posluje sa kopnom bi znatno ubrzalo masovni odlazak kineskih proizvođača orijentisanih na izvoz koji su podstaknuti sve većim carinama koje nameću Sjedinjene Države.

Možda najopasnija posledica kineske politike prema Tajvanu je to što ona unosi dodatnu napetost u odnosima sa SAD. Kao najveći zaštitnik tajvanske de fakto nezavisnosti, SAD su već preduzele korake da bi prenele poruku da neće samo sedeti i gledati kako Kina nasilnički tera ostrvo da se pokori. Prošlog februara, američki Kongres je jednoglasno prihvatio Tajvanski akt o putovanju, kojim je američkim zvaničnicima omogućeno da putuju na Tajvan, i obrnuto. Iako je to uglavnom simbolični korak, on je razbesneo Kinu zato što predstavlja zvanično priznavanje tajvanske vlade.

Povrh toga, u septembru su SAD opozvale svoje ambasadore iz Dominikanske Republike, El Salvadora i Paname, u znak protesta zbog odluke ovih zemalja da zaoštre diplomatske odnose sa Tajvanom. A u toku su i pregovori o predlozima za jačanje američko-tajvanske saradnje u oblasti odbrane, što podrazumeva i prodaju naprednijeg oružja.

Do sada, Kina je na takve izazove upućene njenoj politici po Principu jedna Kina odgovarala pojačavanjem pritiska na Tajvan – što je dostiglo izuzetno opasnu dinamiku u vreme kada su američko-kineski odnosi već zategnuti. Ako kineski lideri ne prekinu ovaj krug, eskalirajuća borba volje sa SAD bi mogla da bukne u direktan sukob.

Autor je profesor političkih nauka na Klermont Mekena koledžu

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org