Robert Skidelski o postkapitalističkom pesimizmu: Kuda dalje?

Prvi put u dva veka, primetio je, da se na kapitalizam gledalo i kao na destruktivan i nepovratan. Pad vere u mogućnost postkapitalističke budućnosti podstaklo je dubok pesimizam.

Ovaj preovlađujući očaj evocira esej Džona Mejnarda Kejnsa iz 1930. „Ekonomske mogućnosti za naše unuke“, u kojem je on upozorio na „dve suprotstavljene greške pesimizma“.

Prvi je bio pesimizam „revolucionara koji misle da su stvari toliko loše da nas ništa ne može spasiti osim nasilne promene“. Drugi je bio pesimizam reakcionara koji na ekonomske i društvene strukture gledaju kao na „toliko nesigurne da ne smemo da rizikujemo eksperimente“.

Kao odgovor na pesimizam svog vremena, Kejns je ponudio alternativnu viziju, predviđajući da će tehnologija uvesti eru neviđenog izobilja. U roku od jednog veka, tvrdio je, kontinuirani tehnološki napredak bi podigao životni standard – barem u „civilizovanom“ svetu – na 4-8 puta više od onoga što je bio 1920-ih.

To bi omogućilo unucima njegove generacije da rade delić sati koliko su radili njihovi preci.

Teorija kratkoročnog zapošljavanja po kojoj je Kejns nadaleko poznat bila je deo ove šire vizije tehnološke utopije. Po njegovom mišljenju, vođenje privrede u punom kapacitetu bio je najbrži put od potrebe do slobode.

Kada postignemo ovaj cilj, ekonomska „stomatologija“ koja je zaokupljala Kejnsa postala bi suvišna. Naša pažnja bi se tada mogla preusmeriti na „naše stvarne probleme“, one „života i ljudskih odnosa, stvaranja, ponašanja i religije“.

Iako je Kejns smatrao da su ideje Karla Marksa neshvatljive, njegova vizija postkapitalističke budućnosti ličila je na Marksovu u „Nemačkoj ideologiji“. Marks je kapitalizam smatrao sredstvom za rešavanje problema proizvodnje, dok je komunizam posmatran kao način upravljanja distribucijom, čime je eliminisana potreba za podelom rada.

Slično Kejnsu, Marksova vizija budućnosti zagovarala je kultivisane amatere, ulogu koja je tradicionalno rezervisana za aristokratiju. Marks je zamislio društvo u kome se može „loviti ujutro, pecati popodne, gajiti stoka uveče“ i „kritikovati posle večere“ bez ograničavanja na ulogu lovca, ribara, pastira ili kritičara.

Kao i Kejns, on je kapitalizam video kao iskušenje koje čovečanstvo mora da izdrži ne bi li se dobar život mogao demokratizovati.

Iako su Kejns i Marks smatrali kapitalizam nužnim zlom, obojica su se protivila ishitrenim naporima da se on ukine ili da se previše snažno mešaju u njegov rad. Kejns je upozoravao da se kapitalistički sistem prevremeno ne razbija kroz preraspodelu bogatstva i dohotka, dok je Marks verovao da će reformistički pokušaji humanizacije kapitalizma samo odložiti revoluciju.

Ovi kruti stavovi su se na kraju pokazali previše ekstremnim za kejnzijance i socijaliste koji su težili uspostavljanju kejnzijanske socijaldemokratije sredinom dvadesetog veka.

Ali uprkos njihovim utopijskim vizijama postkapitalističkog sveta, Kejns i Marks su imali fundamentalno različite poglede na to kako da prevaziđu kapitalističko „čudovište“, proisteklo iz njihovih različitih tumačenja sistema.

Za Kejnsa, kapitalizam je bio duhovna deformacija koja se proširila kroz zapadnu civilizaciju na vektoru puritanizma i prirodno će nestati kada više ne bude potreban.

U eri izobilja, „ljubav prema novcu kao posedu koja se razlikuje od ljubavi prema novcu kao sredstvu za uživanje i realnost života biće prepoznata kakva jeste“, „pomalo odvratan morbiditet“ koji „sa drhtanjem predaje specijalistima za mentalne bolesti.“

Nasuprot tome, Marks nije gledao na kapitalizam kao na psihološku bolest već kao politički i društveni sistem u kome je kapitalistička klasa monopolizovala vlasništvo i kontrolu nad zemljom i kapitalom.

Ova dominacija je omogućila kapitalistima da izvuku višak vrednosti od radnika, čija je jedina prodajna roba bila njihova radna snaga. Kapitalizam, tvrdio je Marks, neće jednostavno nestati; morao bi biti svrgnut ne pre nego što se njegov stvaralački potencijal u potpunosti ostvari.

Marksov prikaz kapitalizma kao kreativne sile bio je ukorenjen u Hegelovoj dijalektici i pod velikim uticajem romana Frankenštajn Meri Šeli iz 1818. ili Moderni Prometej. Drugi izvor inspiracije bio je Geteov Faust, gde je Mefistofel prikazan kao marljivi izvršilac Božjeg plana za ljudsko iskupljenje.

U mnogim aspektima, današnji pesimizam je dublji od onog koji je Kejns identifikovao 1930. Levičarski revolucionari i dalje žude za padom kapitalizma, ali ipak nisu uspeli da obezbede održivu političku alternativu od kolapsa sovjetskog komunizma.

U međuvremenu, konzervativizam je evoluirao u „radikalnu desnicu“, koju karakterišu ozlojeđenost i šovinizam, ali mu nedostaje koherentna vizija za harmoničnu budućnost. Čini se da nijedna strana ne nudi svetlo na kraju tunela.

Upravo odsustvo iskupiteljske vizije podržava, a delimično i definiše, današnji preovlađujući pesimizam. Dok su Kejns i Marks verovali u emancipatorsku moć mašina, na tehnologiju se sada široko gleda kao na pretnju, iako je naša budućnost duboko isprepletena sa njom.

Slično, Kejns i Marks su pretpostavljali da će kapitalizam propasti mnogo pre nego što se priroda pobunila protiv njegove eksploatacije. Sada se suočavamo sa egzistencijalnom pretnjom klimatskih promena, sa malo nade za uspešan globalni napor u borbi protiv njih.

Ono što je najviše alarmantno jeste to da poverenje javnosti u sposobnost demokratskih sistema da ostvare značajan napredak brzo erodira.

Suočeni sa izborom između parazitskog kapitalizma i neofašizma u nastajanju, pesimizam je razuman. Ali s obzirom na to da ni kraj sveta ni kraj kapitalizma ne izgledaju neizbežni, ostaje pitanje: kuda idemo odavde?

Autor je član britanskog Doma lordova, profesor je političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik. Pisac je nagrađivane biografije Džona Mejnarda Kejnsa i predstojeće knjige „Doba mašina: ideja, istorija, upozorenje“ (Alen Lejn, 2024).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji