Robert Skidelski: Pitanje da li demokratija promoviše ili ometa potragu za mirom ostaje bez odgovora

Osim američkog građanskog rata i kineske Taiping pobune, bilo je svega nekoliko produženih sukoba na svetu između kraja Napoleonovih ratova 1815. i izbijanja Prvog svetskog rata 1914.

Ovo pokreće fundamentalno pitanje: kako je Evropa u velikoj meri izbegla velike ratove tokom 100 godina usred onoga što je Hedli Bul nazvao „međunarodna anarhija“?

Preovlađujuće mišljenje je da je Evropski koncert, ustanovljen 1815, igrao ključnu ulogu u očuvanju mira.

Iako je često shvatan kao mehanizam za održavanje balansa moći na kontinentu, Koncert je zapravo imao normativnu svrhu: sprečavanje rata između zemalja koje su imale zajedničke interese i vrednosti.

U suštini, pet najvećih evropskih sila – Austrija, Britanija, Francuska, Pruska i Rusija – složile su se da ne menjaju svoje granice bez obostranog pristanka.

Uspostavljanje sfera uticaja, koje su služile kao fizički tampon između ovih velikih sila, bilo je sastavni deo njihovih geopolitičkih proračuna.

Do kraja devetnaestog veka, Evropski koncert je postao globalni mirovni sistem, sa različitim kolonijalnim silama koje su razdelile teritorije tokom podele Afrike i Istočne Azije.

Ali dok je Koncert nastojao da se pozabavi „istočnim pitanjem“, Krimski rat 1853-56 – koji je Britaniju, Francusku i Osmansko carstvo suprotstavio Rusiji – ukazao je na njegova ograničenja.

Krimski rat je pokrenut zahtevima Rusije za bolji tretman pravoslavnih hrišćana u Palestini.

Eskalacija sukoba podstakla je Osmansko carstvo da objavi rat, a Britanija i Francuska su se okupile da mu pruže podršku.

Britanski državnik Džon Brajt je za rat okrivio Britaniju, tvrdeći da je njena bezuslovna podrška podstakla osmansku nepopustljivost.

„Ja bih ili primorao Tursku da popusti, ili bih insistirao da sama nastavi rat“, rekao je Brajt.

Britanska strategija podržavanja Osmanskog carstva kao bedema protiv širenja Rusije na istok bila je pogrešna, smatra on.

Strahovi od pokušaja ruskog osvajanja Indije bili su paranoja.

Ovo je bio rat izbora, tvrdio je, i stoga se ne može opravdati. Umesto toga, Brajt se zalagao za politiku „neintervencije“, zajedno sa nesputanim trgovinskim i finansijskim angažmanom.

Godine 1876, Osmansko carstvo je još jednom testiralo Evropski koncert masakrirajući hiljade bugarskih muškaraca, žena i dece.

Liberalni britanski političar Vilijam Gledston odgovorio je pamfletom koji osuđuje „bugarske strahote“ i poziva na prisilno uklanjanje Turaka iz Evrope.

Ali premijer Benjamin Dizraeli je na zločine gledao kao na iritantno odvraćanje pažnje od zadatka podrške Osmanlijama protiv ruskog ekspanzionizma.

Posle neuspešnih pokušaja velikih sila da uspostave manje opresivan režim na Balkanu koji je bio pod kontrolom Osmanskog carstva, Rusija je napala Tursku u junu 1877, navodno da bi zaštitila sultanove hrišćanske podanike.

Nakon što je savladala neočekivano jak turski otpor, Rusija je naterala Osmanlije na kazneni mir koji bi u velikoj meri proširio veličinu Bugarske kao njene pravoslavne satelitske države i doneo joj značajne teritorijalne dobiti na Kavkazu.

Ovoga puta, Dizraeli se uzdržao da Turcima pruži bezuslovnu podršku, a Rusija je priznala da druge velike sile imaju pravo da budu konsultovane o bilo kakvim teritorijalnim zahtevima.

Ovo je stvorilo uslove za Berlinski kongres 1878. godine, čiji je domaćin bio Oto fon Bizmark, koji je rezultirao nizom kompromisa, pri čemu je Britanija dobila Kipar u zamenu za ruske dobitke.

Iako je konačni mirovni sporazum bio manjkav, on je efikasno sprečio izbijanje velikog rata u Evropi u narednih 36 godina.

Konačno, sistem očuvanja mira iz devetnaestog veka, koji su održavale aristokratske elite koje su znale da rat velikih razmera ugrožava njihov status, nije mogao da izdrži sile nacionalizma i revolucije koje su zahvatile Evropu i veći deo sveta tokom ranog dvadesetog veka.

Njihovi zagovornici nastojali su da prisilni mir u carstvima zamene autentičnijim mirom zasnovanim na demokratskim principima i nacionalnom samoopredeljenju.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, osnovan je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija sa ciljem negovanja trajnog mira.

Ali, nedostajala mu je neophodna moralna kohezija i legitimitet da bi se replicirao neformalni aranžman iz devetnaestog veka.

U stvarnosti, relativni mir posleratne ere nije bio toliko proizvod sistema UN koliko rezultat ravnoteže terora između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.

Kada se Hladni rat završio, svet je ostao bez kredibilnog mehanizma za očuvanje mira, što je otvorilo put današnjim posredničkim ratovima.

Uspesi i neuspesi Evropskog koncerta pružaju vredne pouke za uspostavljanje novih normi za očuvanje mira.

Jedan od ključnih uvida, koji je istakao Brajt a priznao Dizraeli, je da pružanje bezuslovne vojne podrške slabijoj zemlji koju ugrožava moćniji protivnik ostavlja malo prostora za kompromise.

Drugi izazov je povećan naglasak na moralnim i pravnim pitanjima. Mirovne inicijative danas su često potkopane i stvarnim i navodnim zločinima i prirodom režima koji su uključeni.

Upliv moralnih razmatranja u međunarodne odnose komplikuje napore da se održi globalni mir.

Uostalom, ne možete pregovarati sa režimom čiji moralni legitimitet negirate.

Shodno tome, većina ratova koje su pokrenule zapadne zemlje implicitno ima za cilj promenu režima.

Povrh toga, sve veće oslanjanje na ekonomske sankcije, političke bojkote i optužnice političkih lidera za ratne zločine ometa efikasnu diplomatiju.

Ove agresivne taktike zamagljuju granice između mira i rata i podstiču zemlje da se upuštaju u agresorske ratove pod maskom samoodbrane.

Dok je „Veliku igru“ devetnaestog veka obeležila britanska paranoja zbog ruskog ekspanzionizma, današnji geopolitički pejzaž bliže je usklađen sa „domino teorijom“ iz doba Hladnog rata.

U prošlosti su ideološki neprijateljske vlade mogle da steknu uvid u namere jedne druge putem diplomatskih i familijarnih kanala. U današnje vreme, uloga diplomata je znatno umanjena.

Ipak, pitanje da li demokratija promoviše ili ometa potragu za mirom ostaje bez odgovora.

Iako istorija ne daje uputstva o tome kako održati globalnu stabilnost, ona može biti izvor inspiracije.

Izvlačeći prave pouke iz nje, možemo težiti da ponovo stvorimo uslove koji su doveli do nesavršenog, ali dugotrajnog mira.

Robert Skidelski, član britanskog Doma lordova, profesor je političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik. Autor je nagrađivane biografije Džona Mejnarda Kejnsa i knjige „Doba mašina: ideja, istorija, upozorenje“ (Alen Lejn, 2023).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org