Robert Skidelski: Strahovi o budućnosti Zapada ne bi trebalo da dovedu do bekstva ka Istoku

Pošto je liberalni međunarodni poredak opterećen domaćim i globalnim izazovima, čini se da su vrednosti koje su oblikovale socioekonomski pejzaž zapada od doba prosvetiteljstva u opadanju.

Mračni ton zapadnih intelektualaca nagoveštava da ćemo možda morati da se okrenemo Kini kako bismo našli sokolara sposobnog da ponovo unese stabilnost u naš svet.

Nova knjiga političkog filozofa Džona Greja „Novi Levijatan: Misli posle liberalizma“ je odličan primer.

Početkom 1990-tih, Grej se pojavio kao jedan od najpesimističnijih mislilaca, u oštrom kontrastu sa trijumfalizmom Frensisa Fukujame.

U svojoj knjizi „Lažna zora: Obmane globalnog kapitalizma“ iz 1998, Grej je tvrdio da pad komunizma neće dovesti do utopijskog „kraja istorije“ koji su zamišljali globalistički neoliberali poput Fukujame.

Raspad Sovjetskog Saveza, po Grejevom mišljenju, označio je neuspeh projekta prosvetiteljstva, čiji je komunizam bio glavni stub.

Umesto harmoničnog globalnog poretka, Grej je predvideo eskalaciju nadmetanja za oskudne prirodne resurse.

U „Novom Levijatanu“, on zamišlja multipolarni svet u kojem će rivalske snage, svaka sa svojom sopstvenom „koncepcijom ljudskog blagostanja“, morati da postignu nekakvu vrstu modus vivendija.

Pluralizam koji je karakterisao Evropu tokom kasnog srednjeg veka, tvrdi on, bio je harmoničniji i civilizovaniji od univerzalističkog hobsovskog Levijatana koji ga je nasledio.

Ali Grej ne nudi ostvariv ili miran put ka multipolarnosti.

Ukoliko dođe do takve promene, verovatno će biti izazvana nizom ekstremnih događaja.

Dok Grej pripisuje naše trenutne nevolje modernom državnom sistemu, bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis krivicu svaljuje direktno na vlasnike kapitala.

U njegovoj najnovijoj knjizi „Tehnofeudalizam: Šta je ubilo kapitalizam“, Varufakis tvrdi da je, umesto da evoluira ka socijalizmu kao što se generacija njegovog oca nadala, kapitalizam nazadovao u feudalni sistem u kojem su rente, a ne profiti, primarni pokretači ekonomske aktivnosti.

Ovaj argument je u skladu sa zapažanjem francuskog ekonomiste Tomasa Piketija da se nejednakost povećava kada stopa prinosa na kapital premašuje stopu ekonomskog rasta (r>g).

Kako svetsko bogatstvo postaje koncentrisano u sve manje i manje ruku, kapitalizam mutira u sistem u kojem tehno-feudalna vladajuća klasa, koju Varufakis naziva „oblačistima“, koristi svoju kontrolu nad vitalnim dobrima i uslugama kako bi izvukla rente od kapitalista, radnika i potrošača u jednakoj meri.

Ovaj tehno-feudalni poredak je oličen u menadžerima imovine „velike trojke” – BlackRock, Vanguard i State Street – koji zapravo poseduju američki kapitalizam.

Njihov uspon je olakšan trilionima dolara jeftinog novca koji su centralne banke ubrizgale u finansijski sistem nakon krize 2008. godine, što je omogućilo nekolicini megafirmi i milijardera da krenu u nezapamćenu kupovinu.

Ironično, u svom pokušaju da spasu kapitalizam, centralni bankari su ga možda nehotice ubili.

Varufakis tvrdi da je termin „rentijerski kapitalizam“ oksimoron, jer je kapitalizam ostvarivanje profita, a ne izvlačenje rente.

Ali ovo izgleda kao semantička prepirka.

Traženje rente je oduvek bilo obeležje kapitalističke ekonomije, jer su povrati od ulaganja inherentno neizvesni, tako da će želja vlasnika bogatstva da imovinu drži u likvidnom obliku uvek preovladavati u teškim vremenima.

Džon Mejnard Kejns je ovu želju nazvao „prednošću likvidnosti“ i smatrao je ekonomske padove epizodama u kojima je potražnja za likvidnošću dominirala u potrazi za profitom.

Takođe nam je poznata ideja da su zapadne ekonomije „finansirale“ same sebe – prešavši sa proizvodnje stvari na proizvodnju finansijskih instrumenata – i da je to glavni savremeni oblik izvlačenja rente.

Da li to predstavlja promenu sistema koja zahteva novi rečnik oblačista, vazala i kmetova, je diskutabilno.

Varufakisova terminologija je takođe u opasnosti da prikrije pravi izvor tehnološkog dinamizma.

Kao i mnogi drugi marksistički ekonomisti, on na tehnološki napredak gleda kao na nusproizvod konkurentske trke za profitom.

Kada se ostvarivanje profita zameni traženjem rente, prema ovoj logici, podsticaj za tehnološke inovacije nestaje.

Ali ova interpretacija previđa ključnu ulogu koju je država odigrala u podsticanju tehnoloških inovacija, naročito kroz smtremljenje ka vojnoj nadmoći.

Stvaranje Silikonske doline, na primer, može da se prati unazad do Pentagona.

Bez podsticaja Drugog svetskog rata i Hladnog rata, mnoge današnje tehnologije možda ne bi postojale.

Povrh toga, Varufakis umanjuje uticaj međunarodnih odnosa na regulatorno okruženje u kojem se ove tehnologije primenjuju.

Varufakis nije ludit.

On podstiče mlade ljude da se bore za ono što on naziva „tehno-socijalizam“, sistem koji uključuje javno vlasništvo nad „digitalnim zajedničkim dobrima“ i koji upadljivo podseća na jugoslovenski tržišni socijalizam kojim upravljaju radnici iz 1960-ih.

Ali njegov pesimizam u vezi budućnosti kapitalizma dovodi ga do „intrigantnog“ predloga da jedini „tračak nade za bilo koji narod širom sveta sija u Kini“, gde je predsednik Si Đinping „objavio rat oblačistima i kapitalistima“.

Strahovi u vezi budućnosti Zapada ne bi trebalo da dovedu do bekstva ka Istoku, već pre do nastojanja da se oživi bogata zapadna tradicija demokratski upravljanog kapitalizma.

Takav napor, međutim, zahteva optimizam, a ne pesimizam intelekta.

Robert Skidelski, član britanskog Doma lordova, profesor je političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik. Autor je nagrađivane biografije Džona Mejnarda Kejnsa i predstojeće knjige „Doba mašina: ideja, istorija, upozorenje“ (Alen Lejn, 2023).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org