Roja Hakakijan: Iran je dostigao svoj ukrajinski trenutak, svi smo mi Maša Amini

U Tunisu je 2011. ulični prodavac Mohamed Buazizi podigao ustanak zapalivši se. Godine 2022, u Iranu, smrt u policijskom pritvoru 22-godišnje žene, Maše Amini, izvela je Irance na ulice u svim krajevima zemlje, ukazuje Roja Hakakian, dobitnica Gugenhajmove stipendije, autorka nekoliko knjiga u članku za theatlantic.com.

Amini i njen brat otputovali su iz Sakeza, grada u iranskoj provinciji Kurdistan, da posete rodbinu u glavnom gradu Teheranu, kada ju je 13. septembra takozvana moralna policija uhapsila jer je nepropisno nosila hidžab ili maramu. Tri dana kasnije, proglašena je mrtvom.

Vlasti tvrde da je umrla od srčanog udara. Prema nezavisnom iranskom sajtu sa sedištem u Velikoj Britaniji, skener njene lobanje pokazao je znake preloma, podseća Hakakian.

Svaki put kada vidim njene slike kako leži u komi u bolničkom krevetu, ne mogu a da ne pomislim da sam mogla ja biti Maša Amini.

Niko danas u Iranu ne pali likove Ujka Sema ili zastavu SAD. Umesto toga, žene pale svoje marame na ulici. Ne protive se samom hidžabu; prigovaraju zbog toga što nemaju pravo da biraju da li će ga nositi

„Bila sam devojka u Iranu 1981. kada je prvi put stupio na snagu zakon kojim je hidžab bio obavezna oblačenja za žene, dve godine nakon Islamske revolucije. I bila sam tinejdžerka kada je moralna policija počela da obilazi, zaustavlja i hapsi ljude iz hira, ponekad samo pod izgovorom od nekoliko pramenova kose koji su virili ispod nečijeg šala“.

Jednog avgustovskog dana 1984, seća se Hakakian,  debelo umotana ispod svoje islamske uniforme i marame, kada je temperatura bila nepodnošljivo visoka, a česme u Teheranu bile zatvorene povodom Ramazana, počela sam da razmišljam da ne bih imala ništa protiv da umrem ako oni koji su ojadili naše živote umru zajedno sa mnom.

Napustila sam Iran kasnije te godine, ali danas osećam ono što tolike Iranke osećaju: sve smo mi Maša Amini.

Od njene smrti, hiljade ljudi izašlo je na ulice u znak besa i solidarnosti što je retkost čak i u zemlji koja je poznavala mnogo takvih burnih trenutaka.

Više od nekih prošlih pobuna protiv režima, ovaj je izuzetno širok i inkluzivan. Imućni stanovnici severnog Teherana izašli su pored siromašnih sa južne strane grada.

Mladi su tu – kao i njihovi roditelji, čak i bake i dede. Stanovnici metropola su napolju, a isto tako i stanovnici malih gradova.

Žene Irana su u prvom planu – one koje su se najdoslednije odupirale tiraniji režima i uporne u pobijanju mita da je hidžab iranska tradicija. Pogled na sve muškarce pored njih je znak skoro opšteg prezira prema službenoj mizoginiji režima.

Sa rizicima koje ovi građani preuzimaju i žrtvama koje podnose, oni dokazuju da ako bilo koju tradiciju treba braniti 24 sata dnevno od naoružanih ljudi koji moraju da tuku ljude da bi je prigrlili, onda ona zaslužuje da propadne.

Čak i poznate ličnosti koje su ćutale u prošlosti sada govore.

Filmske zvezde i sportske ličnosti tvituju poruke podrške demonstrantima – neki čak pozivaju vojsku da interveniše u ime naroda.

Popularni muzičar Homajun Šadžarijan, sin majstora persijske muzike, Mohameda-Reze Šadžarijana, projektovao je ogromnu sliku Maše Amini kao pozadinu svog poslednjeg koncerta – čin prkosa koji je naterao publiku da peva „Smrt Hamneiju ” (Vrhovni vođa Irana).

Zaboravljeni su svi razgovori o etničkim ili drugim podelama koje su nekada sukobljavale jednu grupu protiv druge u Iranu. Godinama su glasine o pretnji separatističkih pokreta, posebno u iranskom Kurdistanu, izazivale žučnu debatu.

Ali tuga širom zemlje zbog smrti ove mlade Kurdkinje, za čijim gubitkom se žali u tako neverovatnim delovima zemlje kao što je grad Orumijeh u kojem se govori turski, nadjačala je stare tenzije. Suočeni sa uobičajenom nepravdom koju doživljava svaki Iranac, etničke razlike izgledaju beznačajne.

Niko danas u Iranu ne pali likove Ujka Sema ili zastavu SAD. Umesto toga, žene pale svoje marame na ulici. Ne protive se samom hidžabu; prigovaraju zbog toga što nemaju pravo da biraju da li će ga nositi.

Ljudi ne marširaju ulicama sa sloganom „Smrt Americi“, već sa novim: „Smrt diktatoru“. Ljudi koji su nekada verovali da je Amerika Veliki Satana, izvor svakog zla, sada pevaju „Naš neprijatelj je upravo ovde. Lažu kada kažu da je to Amerika.“

Jedan od koraka koji bi SAD mogle da preduzmu bio bi obustavljanje svog učešća u pregovorima o obnavljanju nuklearnog sporazuma. To bi bio signal ajatolasima da nemaju šanse da ublaže ekonomske sankcije sve dok njihovi batinaši pucaju u svoje ljude na ulicama Irana

Pre 43 godine, Iran je ponizio Ameriku pred svetom paradirajući pred kamerama sa zaposlenima američke ambasade sa povezima na očima koje je uzeo kao taoce u Teheranu. Danas, iranski narod ponižava sopstvene lidere kvareći murale Alija Hamneija i cepajući njegovu sliku sa bilborda.

Ovi demonstranti ne traže niže cene goriva, bolje plate ili poštene izbore – zahtevi sa prethodnih protesta.  Oni jednostavno žele da režim ode.

Iranske težnje za vladavinom prava datiraju mnogo pre Islamske revolucije; počeli su pre više od jednog veka sa Ustavnom revolucijom zemlje. Skoro 20 godina, američki Stejt department je potrošio desetine miliona dolara za unapređenje demokratije u Iranu. Ova investicija je bagatela u poređenju sa trilionima koje je Amerika potrošila na ratove u dve susedne zemlje Irana, Iraku i Avganistanu, da ne pominjemo svu prolivenu krv, ali je američka podrška snu o demokratiji bila od vitalnog značaja – i možda bi konačno da daje rezultate.

Pitanje je da li je Vašington spreman za ovaj trenutak. Da li su američki sponzori iranske demokratije planirali šta da rade ako ova revolucija uspe?

Iran je dostigao svoj ukrajinski trenutak, vreme kada ljudi shvataju da su spremni da plate cenu za svoju slobodu. Iranci priznaju da je ovo njihova borba i ma koliko jesu nenaoružani oni su na ulicama suočeni sa režimskim paravojnim nasilnicima.

U objavama na društvenim mrežama, neki od istaknutih aktivista ovog pokreta snimili su video izjave u kojima kažu da odbijaju da napuste zemlju – šta god da im budućnost donese, oni su tu da ostanu.

Sjedinjene Države, kroz akcije, a ne samo poruke podrške, moraju da pokažu da im je stalo koliko do težnji iranskog naroda za slobodom, tako i do obuzdavanja nuklearnih ambicija režima.

Jedan od koraka koji bi SAD mogle da preduzmu bio bi obustavljanje svog učešća u pregovorima o obnavljanju nuklearnog sporazuma. To bi bio signal ajatolasima da nemaju šanse da ublaže ekonomske sankcije sve dok njihovi batinaši pucaju u svoje ljude na ulicama Irana.

Kao i Ukrajinci, Iranci ne mogu da osvoje svoju slobodu bez podrške SAD i drugih zapadnih nacija. Spremni su da se žrtvuju, ali samo ta spremnost i odlučnost ne mogu pobediti revolucije.

Amerikanci su čekali četiri decenije da Iranci odbace propagandu režima i prestanu da ih doživljavaju kao neprijatelja. Ovo je istorijska prilika za dve nacije da sklope novu vezu ako SAD odluče da podrže Irance u trenutku kada im je to potrebno. Oni koji žele da vide da demokratija ponovo dobija zamah širom sveta moraju da urade svoj deo posla.