RSE: Nove taktike dezinformisanja izazov za zapadne demokratije

Problem malignih uticaja u informacionoj sferi je postao očigledan na američkim izborima 2016. godine, ali dok SAD i Evropska unija pronalaze odgovore na taj izazov, nove taktike dezinformisanja su sve naprednije, ocenjuju u Vašington postu saradnica Brukings instituta Alina Poljakova i bivši američki diplomata i saradnik Atlantskog saveta Danijel Frid.

Ukazujući na izveštaj Atlantskog saveta, autori teksta navode da SAD posle tri godine nisu puno uradile po pitanju dezinformacija i da zaostaju za EU u rešavanju tog izazova. EU je, navode autori, povećala sredstva za identifikovanje dezinformacije i uspostavila „brzi sistem uzbune“, dok su Gugl, Fejsbuk, Tviter i Mozila potpisali Kodeks ponašanja koji pokušava da postavi standarde u borbi protiv dezinformacija.

Iako su ti napori spori, ističu autori, to su koraci u pravim smeru i nude solidnu osnovu za dalje delovanje. S druge strane, u SAD je nejasno ko je zadužen za problem dezinformisanja – u Stejt departmentu postoji služba za suprotstavljanje dezinformacijama koje sponzorišu države i ona finansira istraživanja i razvijanje oruđa za borbu protiv dezinformacije, dok podržava civilne organizacije i nezavisne medije na linijama fronta pretnje u Evropi. Ta služba, međutim, nema mandat u SAD gde je Ministarstvo za domovinsku bezbednost zaduženo da štiti infrastrukturu za izbore, ali ne rešava pitanje dezinformacija.

I dok SAD nisu uspele da reše problem, a Evropa sporo napreduje, neprijatelji su evoluirali, prilagodili se i napredovali, ukazuju Poljakova i Frid. Taktike dezinformisanja se menjaju, dodaju oni – automatizovani botovi su možda bili vrhunac u kampanjama 2016, ali sada više nisu, pošto nove tehnike imitiranja omogućavaju da dezinformacije utiču, izobliče i manipulišu debate na socijalnim medijima.

Na opasnost od novih tehnologija ukazala je u Njujork tajmsu profesorka filozofije na univerzitetu Jork u Torontu Ređina Rini koja ističe manipulacije video snimcima koje će se sve teže otkrivati.

Nedavni video u kojem predsedavajuća Predstavničkim domom Nensi Pelozi deluje kao da je pijana stigao je do miliona, iako je napravljen jednostavno – prvo je usporen, pa je onda prilagođen ton njenog glasa da se zamaskira manipulacija snimkom.

Takav snimak može svako da napravi, ali je veći problem s takozvanim dipfejks (deepfakes), kada se algoritamske tehnike koriste da se predstave ljudi kako rade stvari koje nikada nisu uradili, ne samo izmenom tona glasa, već se potpuno izmisli ono što kažu i kakve pokrete prave, ističe Rini.

Utoliko su sadašnja sporenja o lažnim vestima samo naznaka onoga što će se desiti kada zvukovi i slike, ne samo reči, budu otvoreni za manipulacije koje može da napravi svako s pristojnim kompjuterom, ukazuje Rizi.

S pojavom dipfejk tehnologije, mogućnost da se napravi lažan video biće raširena skoro kao mogućnost da se laže, ocenjuje Rini.