Foto: EPA/STRSamiti su po definiciji događaji visoke politike i drame, tako da nije iznenađenje što je sastanak koji su američki predsednik Džozef Bajden i kineski predsednik Si Đinping održali 15. novembra privukao ogromno globalno interesovanje.
Bio je to koristan sastanak: Bajden i Si su se dogovorili da ponovo uspostave komunikaciju među vojskama dve zemlje, obuzdaju smrtonosni opioid fentanil, bore se protiv klimatskih promena i razmatraju rizike povezane sa vetačkom inteligencijom.
Ali bio je još nešto osim resetovanja odnosa koji se već nekoliko godina pogoršavaju i koji će u doglednoj budućnosti, više nego ičim, ostati obeleženi nadmetanjem.
Oba lidera su došla u San Francisko nadajući se da će četvoročasovni sastanak (održan uz forum Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje) postaviti podlogu (da upotrebimo Bajdenov omiljeni izraz) za ono što je definišući bilateralni odnos ovog doba.
Ali vredi napomenuti da su se njihovi motivi suštinski razlikovali.
Bajden je želeo da smanji tenzije, jer poslednja stvar koja mu je potrebna je još jedna diplomatska ili, još gore, vojna kriza u trenutku kada se prenapregnute Sjedinjene Države bore sa ruskom agresijom na Ukrajinu u Evropi i posledicama Hamasovog terorističkog napada 7. oktobra u Izraelu.
Bajden je, godinu dana pred predsedničke izbore 2024, takođe morao da pokaže da može da bude oštar prema Kini, kako da bi parirao republikanskim napadima, tako i da bi pokazao da je fokusiran na pitanja koja dotiču živote Amerikanaca.
S tim u vezi, on je uspešno podstakao Kinu da obeća da će učiniti više da obuzda svoj izvoz hemijskih prekursora koje karteli u Meksiku koriste za proizvodnju fentanila.
Si je, sa svoje strane, došao u Kaliforniju donekle oslabljen, zbog lošeg učinka kineske ekonomije.
Nakon godina prekomerne intervencije države od kada je Si došao na vlast pre jednu deceniju, nezaposlenost mladih je visoka, izvoz i direktne strane investicije su u padu, a dug je glavno pitanje.
Poslednje što Siju i kineskoj ekonomiji treba je veća kontrola izvoza SAD, sankcije i carine.
Ono što se nije promenilo posle razgovora je status najspornijeg pitanja koje unosi podele između SAD i Kine: Tajvan.
U poslednjih pola veka dve vlade su radile ne finesama oko ovog pitanja, u suštini se slažući da se ne slažu oko konačnog odnosa između ostrva i Narodne Republike.
Si smatra da je ujedinjenje od ključnog značaja za budućnost njegove zemlje i za njegovo sosptveno nasleđe; SAD smatraju da je zaštita Tajvana od prinude od ključnog značaja za položaj Amerike u odnosu sa njenim saveznicima u regionu i za sudbinu međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima.
Verovatno je da će tenzije koje proističu iz ovih suprotstavljenih planova periodično rasti u budućnosti kao što je bio slučaj i u prošlosti.
Jedna dobra vest u ovom kontekstu bio je dogovor o ponovnom uspostavljanju komunikacija između dve vojske, koje je Kina presekla posle posete predsednice Predstavničkog doma Nensi Pelosi Tajvanu u avgustu 2022.
Ovo je u principu dobrodošlo jer smanjuje šanse da dođe do incidenta u kojem bi učestvovali američki i kineski avioni ili brodovi, koji svakodnevno operišu u neposrednoj blizini jedni drugima.
Ali, da li bi se na ovaj kanal komunikacija moglo osloniti ako bi došlo do incidenta, i ako bude moglo, u kojoj meri, ostaje otvoreno pitanje.
Deluje da je samit rezultirao obećanjem poboljšane saradnje SAD i Kine po pitanju klimatskih promena i regulisanja upotrebe veštačke inteligencije.
Ono što je pak važno je da li će duh tog obećanja na kraju prerasti u značajnu konkretnu akciju.
Čini se da samit nije doprineo premošćavanju nesuglasica Kine i Amerike oko dva najveća tekuća konflikta u svetu.
Kina je u velikoj meri na strani Rusije, dok su SAD na ukrajinskoj, i Kina se (za razliku od SAD) distancirala od Izraela nakon napada 7. oktobra, odbijajući da osudi Hamas i pozivajući na bezuslovan prekid vatre.
Uprkos ovim razlikama, čini se da dve vlade nisu na putu da se sukobe ni u jednom regionu.
Kina je odustala od naoružavanja Rusije, i u interesu joj je da konflikt na Bliskom istoku ne eskalira do tačke u kojoj bi ugrozio njenu mogućnost da uvozi naftu iz Irana.
Si takođe želi da izbegne scenario u kojem bi rastuće geopolitičke razlike u vezi sa nekom od ovih kriza Sjedinjenim Državama mogle pružiti izgovor da preduzmu dodatne korake koji bi doprineli ekonomskim poteškoćama Kine.
Ali, ostaje da se vidi da li će takve kalkulacije sa Sijeve strane navesti Kinu da se uzdržava na Južnom kineskom moru, gde vrši sve veći pritisak na Filipine, dugogodišnjeg američkog saveznika.
A samit nije pružio nikakav razlog da verujemo da je Kina spremna da iskoristi svoj uticaj da obuzda nuklearni i raketni program Severne Koreje.
Tokom sedam decenija, savremeni američko-kineski odnosi su znatno napredovali.
U početku nije bilo nikakvih odnosa o kojima bi se moglo govoriti, a SAD su se našle u oružanom sukobu sa Kinom tokom Korejskog rata.
Nakon toga, dve decenije kasnije, usledio je period strateške saradnje protiv Sovjetskog Saveza, a zatim je podsticanje trgovine i investicija bilo zajednički prioritet posle završetka Hladnog rata.
Ali ekonomske veze su postale izvor trvenja poslednjih godina, a kako je Kina postajala sve samouverenija, dve zemlje su se sve više sukobljavale oko gotovo svega, od regionalnih i globalnih pitanja do ljudskih prava.
Samit u San Francisku nije izmenio ovu realnost.
Američko-kineski odnosi ostaju pitanje kojim se treba baviti, a ne problem koji treba rešiti.
Očekivati bilo šta drugo od samita značilo je očekivati previše.
Najvažniji bilateralni odnos na svetu i dalje je izuzetno takmičarski, a izazov ostaje ono što je bio i pre samita: osigurati da konkurencija ne sprečava selektivnu saradnju ili uđe u sukob.
Autor je predsednik Saveta za spoljne poslove. Nedavno je objavio knjigu “Zakon o obavezama: Deset navika dobrih građana” (Penguin Press, 2023).
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
