„Rusi deluju dezorganizovano, zato i ginu“: Kako su se ruski i ukrajinski vojnici našli „oči u oči“ na sada najsurovijem ukrajinskom frontu

Kada su Nazar i njegovi ratni drugovi ušli u selo nadomak Bakhmuta, koje je trebalo da napadnu, mislili su da će posao obaviti za jedan dan. Na zadatak su otišli ne ponevši vreće za spavanje ili zalihe hrane, uprkos tome što je već padao sneg.

Međutim, umesto grupe od 15 ruskih vojnika koju su očekivali, naišli su na njih 5o u rovovima, i započeli bitku koja je trajala nekoliko dana.

„U pojedinim trenucima bili smo samo 100 metara udaljeni jedni od drugih“, priča Nazar. „Mi smo bili na jednom niskom brdu, oni na drugom. Ponekad bismo ih čak i čuli kako se smeju“.

Nazaru, devetnaestogodišnjem vojniku 24. brigade ovo je bila prva bitka nakon završetka vojne obuke. Ipak, za mnoge druge u ovom bataljonu ovo je bila samo najnovija u nizu bitaka u regiji Donbas.

Pejzaž oko Bakhmuta je jeziv – pusti putevi prekriveni su slojevima leda, a na čak 8 kilometara od grada čuju se eksplozije i pucnjava.

Upravo na ovom frontu Rusi su proveli gotovo šest meseci pokušavajući da se probiju i dođu do gradova Sloviansk, Kramatorsk i Konstantinovka, u ratu koji su vodili iz blatnih rovova ili probijajući se kroz polja i guste šume istoka Ukrajine.

Prošle nedelje, najstrašnije borbe u Ukrajini odigrale su se upravo u blizini gradova Bakhmut i Avdivka. Prema navodima guvernera ove oblasti Pavla Kirilenka, Rusi su neprekidno granatirali čitavu liniju fronta, dodajući da je dvoje civila poginulo, a dvoje ranjeno.

I dok u gradovima i selima koji okružuju Bakhmut ima još civila, grad koji je dvostruko napadnut nekada je brojao 72.000 stanovnika.

Tenkovi se sada kriju među drvećem, a do njih kroz gusto rastinje vode tragovi. Konstantno se čuje i zvuk automobila i oklopnih vozila koji vojnike prevoze do i od „nule“ – kako nazivaju samu liniju fronta.

Malo dalje, na mestima gde se odvoze ranjenici čekaju ambulantna kola, spremna da ih evakuišu. Kada Ukrajinci ispale svoje metke i rakete, Rusi kreću u kontra napad već posle nekoliko minuta.

Ali, ukrajinski vojnici kažu da prava nevolja nastaje tek u zlokobnoj tišini, kada Rusi okončaju napad. Tada je vreme za brigu, jer to znači da stiže ruska pešadija.

Rusi napadali u malim grupama, usred noći

Na ovom frontu zaraćene strane osvajaju i gube deliće teritorije već neko vreme. I dok za Moskvu to predstavja neuspeh, za Ukrajince je prosto odolevanje Rusima značajno.

„Kada smo ušli u selo i prosto videli koliko Rusa tu ima, naša misija se promenila“, rekao je Nazar.

Tračak „sreće“, ako se uopšte može tako nazvati, značio je da zbog minimalne udaljenosti između Rusa i Ukrajinaca, ruske snage, od kojih je većina nedavno mobilisana, nisu mogle da izvuku dodatnu artiljeriju.

„Viđali bismo ih oko drveća kako pucaju u prazno, pokušavajući da se sakriju.“

Nakon što je određen broj ruskih vojnika poginuo u prvom udaru, bitka se pretvorila u napore Rusa da „izguraju“ Nazara i njegove saborce sa njihovog brežuljka. Dolazili bi u malim grupama usred noći, ali Ukrajinci bi ih otkrivali uz pomoć termalnih kamera.

Prvih nekoliko noći Ukrajinci su uspevali da izdrže bez vreća za spavanje, ležeći na smrznutoj zemlji i paleći vatru kako bi se zagrejali. Oprljeni rukavi i nogavice njihovih uniforma govore o tome koliko su ponekad bili blizu te vatre.

„Onda sam našao vreću za spavanje, a jedan od mojih drugova pronašao je nekakvu prostirku. Hladnoća je bila veoma teška. Nismo imali tople hrane, a voda koju smo poneli se zamrzla“, rekao je Nazar.

„Rusi nemaju više municije“

Vasil, 29-godišnji zamenik komandira bataljona borio se u ovom rejonu tokom leta. Rusko granatiranje tada bilo je mnogo teže i obimnije od ovoga sad.

„Sve su gađali. Izgledalo je kao vatreni zid. Sada deluje da imaju manje municije, ili da je bar manje troše. Uspeli smo da uzmemo jedan njihov radio tokom poslednjih borbi. Mogli smo da čujemo nama najbliže Ruse kako traže dodatnu municiju, kao i odgovor da ona nije dostpna“.

Vojnici su primetili da, kada Rusi napadaju, to je često sa vrlo malo podrške tenkista, sa pešadijom koja se angažuje i kojoj je rečeno da napada određeni pravac.

Grad Bakhmut pretvorio se u važan cilj za obe strane, a i ruske i ukrajinske snage mobilišu dodatnu pomoć iz Hersona i sa drugih frontova.

„Imamo utisak da koriste borce plaćeničke Vagner grupe za napad, a novomobilisane vojnike da brani položaje. Videli smo ih uz pomoć drona tokom jedne od skorašnjih akcija. Delovali su haotično i dezorganizovano, zato ih je toliko i poginulo“, kaže Vasil.

I dok su pojedini ruski vojnici želeli da se predaju, drugi su h sprečili. „Naišli smo na jednu grupu koja je želela da se preda, ali drugi su pucali na nas, pa to nije bilo moguće“, rekao je.

Kako tvrde, oprema ruskih vojnika je poprilično oskudna. „Viđali smo vojnike sa metalnim kacigama koje biste videli tokom Drugog svetskog rata. Tela vojnika koje bismo nalazili uz sebe često nisu imala dokumenta, pa ni mobilne telefone“, ispričali su.

Za mnoge vojnike na ovom frontu nije jasna ruska namera da zauzmu grad, jer kako kažu, sve i da ga osvoje teren koji onda sledi je još teži za napasti, i odlično branjen.