Rusi masovno pobegli od rata: „Nakon Putinovog govora sam dao otkaz i otišao“

Neposredno nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin u govoru 21. septembra naredio delimičnu mobilizaciju, na ruskim granicama su se počele stvarati velike kolone onih Rusa koji su želeli da napuste zemlju. Ne zna se tačan broj koliko ih je bilo, ali spominje se podatak od nekoliko stotina hiljada ljudi koji su pobegli od poziva za služenje vojne obveze na ukrajinskom ratištu.

Neki od tih ljudi su pronašli utočište u Nemačkoj. DW je razgovarao s osobama koje su iz Rusije pobegle u Nemačku, ali i s volonterima koji su pomogli izbeglima.

Ilja: Nisam se hteo igrati s vlastitom sudbinom

Ilja je živeo u Jekaterinburgu, radio je u branši prodaje automobila. Govor ruskog predsednika je tog 21. septembra pratio na radnom mestu.

„I nakon toga sam odmah spakovao stvari i dao otkaz jer sam ja zapravo bio jedan od onih ljudi koji bi obično bili odmah regrutovani. Ja sam snajperista, komadant borbenog vozila i navigiram raketne bacače. Osim toga dužan sam javiti se u vojsku u roku od 38 sati nakon proglašenja mobilizacije. Bilo mi je jasno šta znači živeti u Rusiji. Nisam se hteo igrati vlastitom sudbinom.“

Ilja je studirao atomsku fiziku. Ali nakon završetka fakulteta je odlučio pristupiti ruskoj vojsci i služiti kao vojnik.

„Mislio sam da je vojska nešto moćno, jako, sjajno, ali tamo sam naleteo samo na potpuni haos. U vojsci mi je postalo jasno mnogo toga, pa i o našoj politici“, kaže on.

Područja delovanja za koja je on bio nominalno zadužen postojala su samo na papiru i u vojsci, kako kaže, ništa nije naučio. „I kao vojnik ja bih sad bio sasvim beskoristan“, dodaje Ilja.

S radnog mesta Ilja je otišao najprije u svoju vikendicu, da se ne mora vraćati kući, gde je bio prijavljen. Odande je pozvao svoju devojku. Ona mu je pomogla da pronađe još dva druga muškarca s kojima se zajedno uputio prema Kazahstanu. Već u večernjim satima 22. septembra oni su napustili Oblast Sverdlovsk na Uralu i u rano jutro su stigli na granicu.

„Na granici je bila ogromna gužva“

„Već tada je vladala ogromna gužva. Razgovarali smo s ljudima u koloni. Svi su se međusobno podržavali“, priseća se Ilja. Oko podne su prešli na drugu stranu granice. „Kazahstanski službenik me s osmijehom pitao gde smo krenuli. Već ranije smo se dogovorili koju ćemo verziju priče ispričati. Da idemo u planine kako bismo vidjeli sneg. Graničar se počeo smejati, a i mi smo se smejali“, priča Ilja.

Tri muškarca su još nekoliko dana proveli u Kazahstanu. Ilja je onda avionom otputovao u Keln, gde je podneo zahtev za dodelu azila.

„Ja sam već ranije dva puta bio u Nemačkoj. Sviđa mi se mentalitet Nemaca, njihov miran stil života i njihova ljubaznost. Ako budem smeo ostati u Nemačkoj, raditi ili studirati, onda ću učiti nemački. Vrlo rado bih ostao“, naglašava Ilja.

Olga: Ne želim imati nikakve veze s državnom politikom

Olga je 26. septembra iz Rusije pobegla u Nemačku. Ni ona nije htela čekati mobilizaciju. Olga je radila kao epidemiološkinja u Moskvi, a nakon što je diplomirala na fakultetu, ona se 2020. prijavila Službi za regrutovanje jer su doktori iz određenih područja u Rusiji vojni obveznici.

„Ali onda sam odlučila da ne odem po vojni list, za slučaj da odednom izbije rat“, kaže ona.

„Iz vremena kovida znam kako se naša država odnosi prema svojim građanima – pogotovo prema lekarima. Ja sam tada bila trudna. Već i pre završetka studija oni su nas prisilili da besplatno radimo u kovid klinikama i pretili su da u suprotnom nećemo dobiti diplome.“

Olga je rođena u Rostovu na Donu, na jugu Rusije. Njena majka potiče iz ukrajinskog Marijupolja, koji je sad pod ruskom kontrolom. Njen otac je Rus, s preko 30 godina iskustva u vojsci. Ali zbog njegovih godina, njemu ne prijeti mobilizacija.

„On podržava ovaj rat“, žali se Olga. Za to je, dodaje, krivo 20 godina propagande. Svi oni koji su bili u policiji i vojsci „žive u vlastitom svetu“, priča nam ona. „Početkom rata naša se porodica podelila. Skoro svi članovi moje rodbine s majčine strane su pogođeni ratom, njihovi domovi su uništeni.“

Olga je 24. februara na Instagramu objavila jedan post u kojem je izrazila protivljenje ratu. Nakon samo 40 minuta njen bivši suprug dobio je poziv iz sigurnosne službe firme u kojoj je radio, a sat kasnije o toj objavi je informisan i Olgin otac.

„Od njih obojice se tražilo da ćute ako ne žele imati nekakve probleme, uključujući i otkaz“, priča Olga. Priznaje kako je već tokom marta razmišljala o napuštanju Rusije, ali od toga je odustala zbog brojnih ličnih problema.

„Ne želim imati veze s politikom koja ljude tjera pred zid“

Ali 21. semptembra je Olgi postalo jasno da mora hitno napustiti zemlju. „Mobilisali su čak i lekare koji nisu morali biti mobilisani“, tvrdi ona. Tri dana kasnije spakiovala je kofer i iz Moskve otišla najprije u Sankt-Peterburg. A onda je tamo uzela autobus i odvezla se do finske granice.

„U autobusu je bilo puno muškaraca, skoro svi su bili tu zbog mobilizacije“, priseća se ona. Iz Finske je odletela u Stokholm, a iz Stokholma je, zahvaljujući važećoj vizi, otišla u Berlin, gde su je dočekali njeni rođaci.

Na pitanje zašto je napustila Rusiju, Olga otvoreno kaže: „Ne želim da ljudi pate. Ne želim da se porodice razdvajaju. Imam rodbinu u Ukrajini, koju već godinama nisam videla zbog političke situacije. I kako da tamo odem u rat? Kad kažem ono što mislim, onda završim u zatvoru zbog diskreditovanja ili ekstremizma. Ne želim imati nikakve veze s državnom politikom koja ljude tera pred zid.“

Olga zna nemački jezik i u Nemačkoj bi htela brzo pronaći posao, ali to nije moguće zbog vize koju trenutno poseduje. „Sramim se da tražim azil i da živim od socijalne pomoći“, kaže ona i izražava žaljenje da joj državne službe do sada nisu mogle pomoći. „Moja viza ističe i to je problem.“

Artjom: Svatko je spreman pomoći drugima

Artjom radi kao volonter u jednoj nemačkoj agenciji koja pomaže ljudima u pripremi dokumenata potrebnih za studije ili za pronalazak posla u Nemačkoj. Njegov tim je 24. februara odlučio da pruži besplatnu pomoć Ukrajincima. A nakon Putinove delimične mobilizacije oni pomažu i onim ljudima kojima u Rusiji preti poziv u vojsku.

Nakon 21. septebra Artjom je savetima pomagao desetinama Rusa: „Na početku smo radili i po 16 sati na dan, ponekad i više od toga. Slušali smo priče ljudi koji su stajali na granicama i koji su nam objašnjavali kakav pakao se događa tamo“, kaže Artjom.

„Prosječna starost iznosi 28.5 godina. Najmlađi je imao 17 godina, a najstariji 54“, dodaje Artjom. Kaže kako su otprilike polovina tih ljudi bili doktori. Po njegovim rečima, u Rusiji su doktore zvali u vojsku nezavisno od područja na kojem su se specijalizovali.

„U Nemačkoj vredi moratorijum po pitanju proterivanja u Rusiju. A to znači da se osobu koja dođe u Nemačku i zatraži azil neće se vraćati u Rusiju“, pojašnjava Artjom.

„Ko u Nemačkoj želi zatražiti politički azil, mora u zemlju ući s vizom i ovde onda podneti zahtev za azil ili, ako nema vizu, kupiti aviokartu za neku destinaciju s presedanjem u Nemačkoj.“

„Rusima koji beže treba dopustiti da uđu u državu s ličnom kartom“

Artjom preporučuje da se uzme karta s presedanjem u Frankfurtu na Majni, gde je tranzitna zona otvorena 24 sata dnevno. „I onda osoba prilikom presedanja može reći nekom policajcu da želi podnijeti zahtev za azil. Iz Nemačke se onda ti ljudi mogu poslati u druge zemlje samo ako je ta neka druga zemlja izdala vizu toj osobi i time za nju postala takoreći nadležna“, priča Artjom.

On takođe smatra: „Onim Rusima koji iz Rusije beže od mobilizacije, ljudima koji ne žele ubijati ili biti ubijeni, trebalo bi se dozvoliti da uđu u zemlju i to samo s ruskom ličnom kartom, bez vize i pasoša. Trebalo bi ljudima dozvoliti da jednostavno uđu u avion. Svato je spreman pomoći drugima, ali ljude samo treba pustiti da dođu ovamo.“