Rusi žele da vide mnogo bolje alternative „putinizmu“: Profesor istorije Harold Džejms o ratu u Ukrajini

Trenutna debata na Zapadu je uglavnom fokusirana na pitanje isporuke oružja Ukrajini.

Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države su se složile da isporuče moderne tenkove koje su ranije oklevale, ali sada Ukrajina, takođe, traži rakete većeg dometa i borbene avione.

Ne postoji konsenzus.

Neki strahuju da bi snabdevanje aviona i drugog oružja sa ofanzivnim kapacitetom moglo da rizikuje eskalaciju ili da izazove nuklearni odgovor Kremlja; drugi, skloni brendu nativističkog izolacionizma bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, postavljaju pitanje zašto bi zapadni poreski obveznici trebalo da plaćaju odbranu Ukrajine.

Sa debatama narastaji I podele, oni koji veruju da se rat mora voditi će takođe morati da počnu da razmišljaju o tome kako bi mogao i trebalo da se završi.

Da li će ovo biti još jedan beskrajni rat, ili će se završiti zamrznutim sukobom sa demilitarizovanom zonom, ili čak pravim, stabilnim mirom?

Teško je proceniti verovatnoću svakog ishoda.

Scenario beskonačnog rata proizilazi iz uobičajene pretpostavke da je budućnost uglavnom nastavak ili ekstrapolacija prošlosti.

Dok ovo često važi za normalan život, hitni slučajevi i izuzetna stanja imaju tendenciju da budu isprekidani naglim promenama paradigme i prelomnim tačkama.

Potencijalni realisti favorizuju “rešenje” zamrznutih sukoba. B

ivši američki državni sekretar Henri Kisindžer i kinesko rukovodstvo su predložili verzije demilitarizovane zone.

Ali ova “pragmatična“ opcija nema političku privlačnost, a oni koji je zagovaraju sigirno će kriviti ideologiju kada ona neizbežno propadne.

Stabilan mir je mnogo verovatniji nego što mnogi komentatori veruju.

Ne samo da bi Rusija sama mogla da okonča rat, već postoje koraci koje Evropa i SAD mogu da preduzmu kako bi taj ishod bio verovatniji.

Istorija nudi obilje dokaza – posebno iz ruskog iskustva – o tome kako loše vođeni i loše vođeni ratovi mogu uništiti politički establišment, stvoriti nestabilnost, prisiliti na reforme i na kraju proizvesti promenu režima.

Upravo je poraz Rusije u Krimskom ratu sredinom devetnaestog veka naveo cara Aleksandra II da sprovede opsežne reforme, uključujući ukidanje kmetstva.

Slično tome, poraz Rusije od Japana 1905. doveo je do revolucije i osnivanja Dume (parlamenta), a Prvi svetski rat je bio još značajniji, uništio je prvo carsku monarhiju, a zatim i privremenu vladu Aleksandra Kerenskog. Katastrofalan rat Sovjetskog Saveza u Avganistanu izazvao je proteste majki poginulih vojnika i na kraju je bio faktor koji je ubrzao raspad zemlje.

U svom romanu “Avgust 1914”, sovjetski disident Aleksandar Solženjicin izvlači pouku od careva o kažnjavanju Sovjeta.

“Da li bi zemlja mogla da protraći ovaj rezervat spontanog patriotizma?“ pita njegov protagonista, vizionarski i dinamični oficir srednjeg ranga. „Mogla bi. Od prvih dana rata generali su počeli da ga sipaju u kanalizaciju.”

Očigledno, ista poruka važi i za današnje putiniste.

Mirovni scenario ne mora da uključuje ništa slično onome što se dogodilo u Berlinu 1945. ili Bagdadu 2003. godine, kada su strani vojnici ušli u prestonicu da svrgnu diktatora.

Ruske vlastite epizode samotransformacije usledile su kada su obični Rusi ustali da osude nesposobnost, podmitljivost i nemoral svojih vladara.

Da li se može postići održiv mir zavisi ne samo od načina na koji se rat završava, već i od toga šta će se desiti odmah nakon toga.

S obzirom na to da su ruske snage namerno gađale ukrajinske civile i infrastrukturu, postojaće zahtevi za reparacijom kako bi se platila rekonstrukcija.

Mnogi istaknuti zvaničnici, uključujući lidere EU, pozvali su da se zamrznuta sredstva ruske centralne banke iskoriste u tu svrhu, a drugi bi želeli da krenu na imovinu oligarha koji su pomogli – ili nisu uspeli da se odupru – ratnoj mašini ruskog predsednika Vladimira Putina.

Sve ove ideje zaslužuju razmatranje. Zaista bi moglo biti prikladno kazniti pojedinačne Ruse, pod uslovom da se oni smatraju odgovornim putem propisno organizovane sudske istrage, kao što je međunarodni sud ili – po mogućnosti – ruski.

Ali bilo bi nepravedno i kontraproduktivno za trajni mir ako bi pobednici jednostrano zaplenili rusku državnu imovinu.

Ti resursi su tehnički vlasništvo ruskog naroda i biće potrebni da se izgradi nova Rusija koja više ne zavisi od Putinomix- mešavine izvoza ugljovodonika i militarizma.

Nemačka posle 1919. nudi dobro poznati primer šta treba izbegavati. Sudbina Vajmarske republike bila je zapečaćena onog trenutka kada je potpisala mirovni sporazum kojim se obavezala da će platiti pogubne finansijske reparacije.

U praksi, to je značilo da se nova Nemačka iskupljuje za grehe stare Nemačke; demokrate su plaćale štetu koju je prouzrokovao kajzer Vilhelm. Ruske demokrate danas ne bi trebalo da plaćaju Putinov račun.

Na tom putu je ponavljanje militarizma iz 1990-ih i teorija zavere o izdaji i poniženju Rusije (razgovor koji je imao jezive paralele sa Nemačkom 1920-ih).
Debate o rekonstrukciji takođe moraju uzeti u obzir visoko polarizovan globalni odgovor na ruski rat.

Kina, Indija, Južna Afrika i 29 drugih zemalja bile su uzdržane na poslednjem glasanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija za osudu ruske invazije.

Među njihovim glavnim primedbama na pružanje bezuslovne podrške Ukrajini je to što su mnoge druge žrtve rata i nepravde širom sveta zanemarene ili zaboravljene.

Ono što je, dakle, potrebno je opštiji okvir za obnovu društava razorenih sukobima.

Ovo bi trebalo da liči na pristup posle Drugog svetskog rata, koji je uspostavio Upravu UN za pomoć i rehabilitaciju u novembru 1943. godine, mnogo pre savezničke pobede.

Ako se kraj rata u Ukrajini posmatra kao deo šireg globalnog projekta za pružanje podrške svim žrtvama agresije, invazije i nasilja, veća je verovatnoća da će dobiti podršku sveta.

I Rusi bi želeli da vide da postoje mnogo bolje alternative putinizmu.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Njegova poslednja knjiga nosi naziv: “The War of Words: A Glossari of Globalization”

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji 

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org