„Rusija će u narednim nedeljama pretrpeti nova poniženja od Ukrajine“: Američki politikolog Frensis Fukujama

I Rusija i Kina tvrde da je liberalna demokratija u dugoročnom padu,da je njihov brend mišićave autoritarne vlade u stanju da deluje odlučno dok se njihovi demokratski rivali raspravljaju, koprcaju i ne ispunjavaju svoja obećanja, ukazuje Fukujama u tekstu za theatlantic.com.

Ove dve države bile su avangarda šireg autoritarnog talasa koji je preokrenuo demokratske uspehe širom sveta, od Mjanmara preko Tunisa do Mađarske i El Salvadora. Tokom protekle godine, međutim, postalo je očigledno da u srži ovih jakih država postoje ključne slabosti.

Fukujama navodi dve vrste tih slabosti – prvo, koncentracija moći u rukama jednog lidera na vrhu garantuje samo nekvalitetno donošenje odluka i vremenom će proizvesti zaista katastrofalne posledice.

Drugo, odsustvo javne rasprave i debate u “jakim“ državama, kao i bilo kakvog mehanizma odgovornosti, znači da je podrška lideru plitka i da može da erodira u  trenutku.

Pristalice liberalne demokratije ne smeju da pokleknu pred fatalizmom koji prećutno prihvata rusko-kinesku liniju da su takve demokratije u neizbežnom opadanju.

Dugoročni napredak savremenih institucija nije ni linearan ni automatski. Tokom godina, videli smo ogromne zastoje u napretku liberalnih i demokratskih institucija, sa usponom fašizma i komunizma 1930-ih, ili vojnim udarima i naftnim krizama iz 1960-ih i 1970-ih.

Pa ipak, liberalna demokratija je izdržala i iznova se vraćala, jer su alternative tako loše. Ljudi u različitim kulturama ne vole da žive pod diktaturom i cene svoju ličnu slobodu.

Nijedna autoritarna vlada ne predstavlja društvo koje je, dugoročno gledano, privlačnije od liberalne demokratije, koja se stoga može smatrati ciljem ili krajnjom tačkom istorijskog napretka.

Filozof Hegel je skovao frazu kraj istorije kako bi ukazao na izlazak liberalne države iz Francuske revolucije kao na cilj ili pravac prema kome je istorijski napredak bio u trendu.

Mnogo decenija nakon toga, marksisti bi pozajmljivali od Hegela i tvrdili da će pravi kraj istorije biti komunistička utopija. Kada sam napisao članak 1989. i knjigu 1992. sa ovom frazom u naslovu, primetio sam da je marksistička verzija očigledno pogrešna i da izgleda da ne postoji viša alternativa liberalnoj demokratiji.

Videli smo zastrašujuće preokrete u napretku liberalne demokratije u poslednjih 15 godina, ali nazadovanja ne znače da je osnovni narativ pogrešan. Nijedna od ponuđenih alternativa ne izgleda kao da im ide bolje.

Rusija primer slabosti „jake“ države

Slabosti jakih država bile su uočljive u Rusiji. Predsednik Vladimir Putin jedini donosi odluke; čak je i bivši Sovjetski Savez imao politbiro gde je partijski sekretar morao da proverava političke ideje. Videli smo slike Putina kako sedi na kraju dugačkog stola sa ministrima odbrane i spoljnih poslova zbog straha od kovida; bio je toliko izolovan da nije imao pojma koliko je ukrajinski nacionalni identitet postao jak poslednjih godina niti koliko će žestok otpor izazvati njegova invazija.

Isto tako nije znao koliko su korupcija i nekompetentnost duboko ukorenili u njegovoj vlastitoj vojsci, koliko je loše delovalo moderno oružje koje je razvio, ili koliko je njegov vlastiti oficirski kor bio loše obučen.

Plitka podrška njegovom režimu bila je evidentna žurbom ka granicama mladih ruskih muškaraca kada je 21. septembra objavio svoju „delimičnu“ mobilizaciju. Oko 700.000 Rusa otišlo je u Gruziju, Kazahstan, Finsku i bilo koju drugu zemlju, što je daleko veći broj nego što je stvarno mobilisan.

Oni koji nisu izbegli regrutaciju šalju se direktno u borbu bez adekvatne obuke ili opreme, a već se pojavljuju na frontu kao ratni zarobljenici ili žrtve.
Putinov legitimitet je bio zasnovan na društvenom ugovoru koji je građanima obećavao stabilnost i prosperitet u zamenu za političku pasivnost, ali režim je prekršio taj dogovor i oseća posledice.

Putinove loše odluke i plitka podrška proizveli su jednu od najvećih strateških grešaka u živom sećanju.

Daleko od toga da demonstrira svoju veličinu i obnovu imperije, Rusija je postala globalni predmet ismevanja, i pretrpeće nova poniženja od strane Ukrajine u narednim nedeljama. Celokupna ruska vojna pozicija na jugu Ukrajine će se verovatno urušiti, a Ukrajinci imaju realne šanse da oslobode Krimsko poluostrvo po prvi put od 2014.

Ovi preokreti su pokrenuli talas upiranja prstom u Moskvu; Kremlj se još žešće obračunava sa neistomišljenicima. Otvoreno je pitanje da li će i sam Putin uspeti da preživi ruski vojni poraz.

Si Đinping mnogo toga razbio u Kini

Nešto slično, iako malo manje dramatično, dešava se u Kini. Jedno od obeležja kineskog autoritarizma u periodu između reformi Deng Sjaopinga 1978. i stupanja Si Đinpinga na vlast 2013. bio je stepen do kojeg je bio institucionalizovan.

Institucije znače da vladari moraju da poštuju pravila i ne mogu da rade šta hoće.

Komunistička partija Kine je sama sebi nametnula mnoga pravila: obavezne starosne granice za odlazak u penziju za partijske kadrove, stroge meritokratske standarde za regrutovanje i unapređenje, i pre svega desetogodišnje ograničenje mandata za najviše rukovodstvo partije. Deng Sjaoping je uspostavio sistem kolektivnog vođstva upravo da bi izbegao dominaciju jednog opsesivnog vođe poput Mao Cedunga.

Mnogo toga je razbijeno pod Si Đinpingom, koji će na 20. kongresu stranke dobiti blagoslov svoje stranke da ostane na poziciji glavnog lidera u trećem petogodišnjem mandatu.

Umesto kolektivnog vođstva, Kina je prešla na personalistički sistem u kome nijedan drugi visoki zvaničnik ne može da se približi Siju.

Ova koncentracija autoriteta u jednom čoveku je zauzvrat dovela do lošeg donošenja odluka. Partija je intervenisala u ekonomiji, kockala tehnološki sektor i jurela “zvezde” kao što su Alibaba i Tencent; prisilili su kineske farmere da sade osnovne proizvode i tako gube novac u potrazi za poljoprivrednom samodovoljnošću; insistiranje na strategiji nultog kovida koja drži važne delove Kine pod stalnim karantinama umanjile su tačke ekonomskog rasta zemlje.

Ono što je pre dve godine izgledalo kao trijumfalni uspeh u kontroli Kovida pretvorilo se u produženi debakl.

Sve ovo dolazi uz neuspeh osnovnog kineskog modela rasta, koji se oslanjao na velika državna ulaganja u nekretnine kako bi ekonomija bila jaka. Osnovna ekonomija sugeriše da bi to dovelo do masovne pogrešne alokacije resursa, kao što se u stvari i dogodilo.
Idite na internet i potražite kineske zgrade koje se dižu u vazduh, i videćete mnogo video snimaka ogromnih stambenih kompleksa koji su minirani jer nema ko da kupi stanove.
Ovi autoritarni neuspesi nisu ograničeni samo na Kinu.

Iran pred najvećim izazovom

Iran je potresen višenedeljnim protestima nakon smrti Mahse Amini od strane „moralne policije“. Iran je u užasnom stanju: suočava se sa bankarskom krizom, ponestaje im vode, primetan je veliki pad u poljoprivredi i bori se sa teškim međunarodnim sankcijama i izolacijom. Uprkos statusu parije, ima dobro obrazovanu populaciju, u kojoj žene čine većinu po univerzitetskim diplomama.

Pa ipak, režim predvodi mala grupa staraca sa zatucanim društvenim stavovima. Nije ni čudo što se režim sada nalazi pred najvećim testom legitimiteta.

Jedina zemlja koja se kvalifikuje po još lošijem upravljanju je zemlja sa drugom diktaturom, Venecuela, koja je proizvela najveći svetski priliv izbeglica u poslednjoj deceniji.

Slavljenje uspona jakih država i pada liberalne demokratije su stoga veoma preuranjeni. Liberalna demokratija, upravo zato što raspodeljuje moć i oslanja se na saglasnost onih kojima vlada, je u mnogo boljem stanju na globalnom nivou nego što mnogi misle.
Uprkos nedavnim uspesima populističkih partija u Švedskoj i Italiji, većina zemalja u Evropi i dalje uživa visok stepen društvenog konsenzusa.

Veliki znak pitanja ostaju, nažalost, Sjedinjene Države. Oko 30 do 35 odsto njenih glasača i dalje veruje da je laž da su predsednički izbori 2020. ukradeni, a Republikansku stranku preuzeli su sledbenici Donalda Trampa, koji daju sve od sebe da one koji negiraju da je bilo nameštanja izbora postave na pozicije moći oko država.

Ova grupa ne predstavlja većinu zemlje, ali će verovatno ponovo preuzeti kontrolu barem nad Predstavničkim domom ovog novembra, a možda i predsedništvom 2024.

Pretpostavljeni lider stranke, Tramp, upadao je sve dublje u zaveru podstaknutu ludilom u kojem veruje da bi odmah mogao da bude vraćen na funkciju predsednika i da zemlja treba krivično da goni njegove predsedničke prethodnike, uključujući i jednog koji je već mrtav.

Političari poput Marin Le Pen i Erika Zemura u Francuskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj, Matea Salvinija u Italiji i, naravno, Trampa u SAD, svi su izrazili simpatije prema Putinu. Oni u njemu vide uzor za onu vrstu vladavine moćnika koju bi želeli da primenjuju u svojoj zemlji.

On se, zauzvrat, nada da će njihov uspon oslabiti zapadnu podršku Ukrajini i spasiti njegovu „specijalnu vojnu operaciju“.

Liberalna demokratija se neće vratiti osim ako ljudi nisu voljni da se bore u njeno ime. Problem je u tome što mnogi koji odrastaju živeći u mirnim, prosperitetnim liberalnim demokratijama počinju da shvataju svoj oblik vladavine zdravo za gotovo.

Pošto nikada nisu iskusili stvarnu tiraniju, zamišljaju da su demokratski izabrane vlade pod kojima žive same zle diktature koje dopuštaju da im oduzmu prava, bilo da je to Evropska unija ili administracija u Vašingtonu.

Ali stvarnost je intervenisala. Ruska invazija na Ukrajinu predstavlja pravu diktaturu koja pokušava da uništi istinski slobodno društvo raketama i tenkovima i može poslužiti da podseti sadašnju generaciju šta je u pitanju.

Odupirući se ruskom imperijalizmu, Ukrajinci pokazuju teške slabosti koje postoje u srži naizgled jake države. Oni razumeju pravu vrednost slobode i vode veću bitku u naše ime, bitku kojoj svi moramo da se pridružimo.