„Rusija dostigla nivo nestabilnosti koji nije viđen ni u najgorim godinama postsovjetskog perioda, izazovi tek slede“: Analiza Fondacije Slobodna Rusija

Neki tvrde da je Putinov sistem pokazao izuzetnu otpornost pred pritiskom Zapada i uprkos rastućoj međunarodnoj izolaciji. Ekonomija nije propala i zapravo pokazuje znake oporavka. Postoji naizgled nepokolebljivo jedinstvo među Putinovim elitama u podršci njegovom ratu protiv Ukrajine.

Prigožinova pobuna je efektivno ublažena, a Prigožin je naknadno eliminisan. Ruska javnost generalno deluje prilično mirno i ne pokazuje sklonost da se pobuni protiv vlasti.

Država ima značajna sredstva za nastavak rata u dužem periodu. Uprkos svojoj varvarskoj agresiji na Ukrajinu, velike sile globalnog juga dobrovoljno posluju sa Rusijom, podrivajući delotvornost međunarodnih sankcija.

Međutim, ispod ove površine, nastaje nekoliko moćnih izvora ometajućih promena.

Vagnerova pobuna krajem juna razotkrila je duboke podele unutar Putinove vojne i bezbednosne strukture i opasno se približila izazivanju velikih sukoba između naoružanih grupa. Mnogi su pretpostavili da će Putin eliminisati Prigožina nakon pobune, predviđanje koje se ostvarilo za dva meseca.

Okolnosti oko Prigožinove smrti ostavljaju malo prostora za sumnju da su je organizovale ruske vlasti. Naročito je Rusija odbila zahtev Brazila da se istraži pad aviona Embraer sa Prigožinom.

Međutim, problemi koji su prerasli u otvoreni sukob između Vagnerove grupe i Ministarstva odbrane – neefikasno upravljanje vojskom, netransparentnost, korupcija, nedostatak resursa – i dalje ostaju.

Tri nedelje nakon pobune, visoki ruski general Ivan Popov, koji je nedavno razrešen dužnosti komandanta 58. kombinovane armije, objavio je ljutu audio poruku u kojoj je okrivio Ministarstvo odbrane da je „izdalo trupe“ jer nije pružaju adekvatnu podršku na ratištima Ukrajine.

Frustracija oko ovih pitanja će se verovatno intenzivirati u narednim mesecima. Finansije ruske vlade su pod velikim stresom zbog sankcija. Nakon prvih sedam meseci 2023. deficit saveznog budžeta dostigao je skoro 100 odsto predviđenog godišnjeg deficita za celu godinu.

Prihodi od nafte i gasa pali su za 41,4 odsto u odnosu na prethodnu godinu tokom ovog perioda.

Većina sredstava namenjenih Ministarstvu odbrane za 2023. već je potrošena, ali vojska očigledno ostaje bez gotovine i zaliha. Ovo može dovesti do obračuna između vojske i Ministarstva finansija kada će do kraja septembra vlada Državnoj dumi poslati izmenjeni savezni budžet za 2023. i nacrt budžeta za 2024.

Moćni lobisti koji se bore za svoj deo kolača biće aktivni u ovoj „tuči“. U budžetu za 2023. potrošnja za „nacionalnu ekonomiju“ smanjena je za skoro 20 odsto u odnosu na 2022. Uticajne lobističke grupe neće biti zadovoljne, ocenjuje se.

Primarni sukob će, naravno, biti između Ministarstva finansija i Ministarstva odbrane – u kojem će pozive MO za povećanje potrošnje pojačati „turbopatriote“ i milblogeri kako bi se oblikovalo javno mnjenje.

Ni ubistvo Prigožina nije rešilo fundamentalne rizike u borbi elite za Putinov sistem. Da, pokazao je svojim elitama, vojsci i biračima koliko je daleko spreman da ide da bi ućutkao kritiku i nelojalnost.

Teškoće na ukrajinskom frontu

Ali ključni izazovi jednostavno neće nestati i imaju veliku šansu da uskoro izbiju – najverovatnije, pod pritiskom ukrajinske kontraofanzive.

Uprkos nedostatku značajnih prodora tokom ukrajinske kontraofanzive ukrajinske oružane snage su postigle veliki cilj — značajno su iscrpile ruske snage na frontu. Broj borbeno spremnih i veštih ruskih trupa sve je manji; oni koji su ostali na borbenim linijama su istrošeni, služeći dugim mesecima bez rotacije i odmora.

Novi regruti uglavnom ne ispunjavaju standarde borbene gotovosti. S ranjenicima se loše postupa i vraćaju ih na front. Trupe su loše opremljene i slabo snabdevene. Komanda vojske je prinuđena da nasumično premešta borbeno sposobne jedinice napred-nazad između kritičnih područja bojišta, jer ih nema dovoljno za celu dužinu fronta.

„Turbopatriote“ i milblogeri sve više kritikuju rusku vojnu komandu zbog neuspeha da regrutuje i obuči efikasne vojne komandante srednjeg nivoa za prve linije fronta. Nedostatak kvalifikovanih oficira koji bi komandovali jedinicama vojske uskoro bi mogao da predstavlja ozbiljan izazov za sposobnost Rusije da nastavi efikasne borbene operacije.

Izazovi u snabdevanju sve više narušavaju situaciju na bojnom polju.

U svetlu ovih faktora povećavaju se šanse za prodor u ukrajinskoj kontraofanzivi u bliskoj budućnosti. Zauzvrat, Putinova vojska teško da će moći da se zadrži na svojim odbrambenim pozicijama predugo u takvom okruženju – sa tako značajnim nedostatkom osoblja, zaliha i finansiranja.

Spektakularno ubistvo Prigožina — takođe je znak rastuće turbulencije u krugovima ruske moći. Putin bi možda voleo da misli da je uspostavio „red“ brutalno slomivši izazovnog protivnika.

Ali na osnovu naših razgovora sa insajderima, većina je duboko uznemirena vojnim nemirima i preuzimanjem velikih gradova od strane privatnih oružanih jedinica, i brutalnim obaranjem poslovnih aviona u blizini najprometnijeg aerodroma Šeremetjevo.

Zemlja je dostigla nivo nestabilnosti koji nije viđen čak ni u nekim od najgorih godina postsovjetskog perioda, piše u analizi Fondacije Slobodna Rusuja.

Napominju se i sve češći ukrajinski napadi dronovima na kritičnu rusku infrastrukturu, koji su postali svakodnevna normala i glavni su izvor zabrinutosti ruske elite. Iako vlasti pokušavaju da umanje njihov značaj, njihov obim je ogroman. Praktično svaka zgrada i objekat u Rusiji su sada izloženi, a hitno gašenje aerodroma je nova svakodnevna realnost.

Ovi napadi su relativno jeftini za izvođenje, tako da će verovatno trajati i čak se intenzivirati u bliskoj budućnosti. Samo Ruske železnice trošile su dodatnih 45 milijardi rubalja godišnje na „dodatne mere bezbednosti“ za zaštitu infrastrukture od sabotaže.

Ekonomski pokazatelji u padu

Ruska ekonomija je takođe u velikim problemima. Nakon blagog oporavka u drugom kvartalu 2023. ekonomski pokazatelji su počeli da opadaju. Investicije ne rastu; masovno odliv kapitala se nastavlja.

Relativno stabilna ekonomska slika podržava se samo kroz ogromnu državnu potrošnju, ali su vladini resursi ograničeni — zbog čega Ministarstvo finansija predlaže mere štednje, koje bi usporile oporavak.

Još jedan ubica oporavka je drastično povećanje kamatnih stopa od strane Centralne banke (dva povećanja u julu i avgustu koja su dovela stope sa 7,5 odsto na 12 odsto, uz planirana još dalja prilagođavanja.

Skoro sva aktuelna ekonomska pitanja u Rusiji – potrošnja deficita, depresijacija rublje, skupa logistika trgovine sa Azijom, divlji nedostatak kvalifikovane radne snage zbog rata, mobilizacije i masovne emigracije – su proinflatorni. Stoga nije jasno kako bi povećanje kamatnih stopa Centralne banke trebalo da pomogne njihovom smirivanju, a da pri tom značajno ne obuzda privrednu aktivnost.

Putinov imenovani poslovni ombudsman Boris Titov osudio je povećanje kamatnih stopa, rekavši da „nova stopa stavlja tačku na razvoj tržišta duga, na nove izvore finansiranja investicionih projekata“.

Drugi problem je duboka depresijacija ruske valute. Nije iznenađujuće da se toliko reklamirana „zamena uvoza“ nikada nije ostvarila zbog sabotirane međunarodne saradnje, monopolizma, korupcije ključnih preduzeća pod kontrolom Putinovih prijatelja, kao i zbog nedostatka povoljnog poslovnog okruženja.

Pošto nije sposobna da proizvodi robu uglavnom u zemlji, Rusija se u velikoj meri oslanja na uvoz da bi održala ekonomiju — a uvoz potrošačkih i industrijskih dobara se vratio na predratne nivoe, pa čak i dalje.

Ovo, međutim, stvara „prezasićenost stranom valutom“ – izvozni prihodi su značajno smanjeni zbog zapadnog naftnog embarga i gašenja gasa u Evropi od strane Gazproma, dok su se računi za uvoz oporavili na predratni nivo.

U nedostatku supstitucije uvoza i smanjenim prihodima od izvoza, ova situacija će se nastaviti – rublja će nastaviti da depresira, što će dovesti do veće inflacije, što je opravdano ključna briga vlasti.

Zapadne sankcije Rusiji pogoršavaju sve ove trendove i ostavljaju malo instrumenata za vladu. U narednim mesecima, verovatno ćemo videti nastavak trendova budžetskog deficita, depresijacije rublje, inflacije, usporavanja oporavka, prepirke oko budžetskih izdataka.

Pored ekonomskih izazova, Putin je pretrpeo velike međunarodne neuspehe. Glavno poniženje došlo je od vlade Južne Afrike: iako se trenutno rukovodstvo Južne Afrike može smatrati prilično prijateljskim prema Putinu, čak je i predsednik Siril Ramafosa bio primoran da izvrši pritisak na Putina da ga ubedi da lično ne prisustvuje avgustovskom samitu BRICS-a u Johanesburgu, da izbegavajte izazove u vezi sa obavezom Južne Afrike da uhapsi Putina po nalogu za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda.

Za mnoge u ruskoj eliti, Putinovo popuštanje pred južnoafričkim zahtevima da lično ne prisustvuje samitu BRICS-a u Johanesburgu predstavlja neverovatno poniženje i znak Putinove velike međunarodne slabosti.

Od početka potpune agresije na Ukrajinu u februaru 2022, Putin pokušava da ubedi svoje elite da je sposoban da stvori veliku međunarodnu antizapadnu koaliciju zemalja Globalnog juga – pre svega teškaša koalicije BRICS-a – koja poslužiće kao dostojna alternativa prekinutim vezama sa Zapadom.

Ali to se ne dešava. Čak i neke od najbližih i najprijateljskih zemalja pokazuju da više cene međunarodni poredak zasnovan na pravilima nego veze sa Rusijom. Putin je primoran da značajno ograniči svoj raspored međunarodnih putovanja – neće prisustvovati samitu G20 u Indiji, ograničavajući svoja putovanja samo na nekoliko sigurnih prestonica poput Pekinga.

Pretnja Rusije izlaskom iz ukrajinskog sporazuma o žitu u julu je trebalo da bude velika demonstracija sile protiv slobodnog sveta i međunarodne trgovine hranom – ali ucena nije uspela, Ukrajina nastavlja da pronalazi načine da izvozi svoje žito, a turski predsednik Erdogan ima za cilj da vrati Rusiju u neku vrstu sličnog okvira za izvoz hrane iz Crnog mora.

Loši trendovi javnog mnjenja

Ali najveći izazov za Putina predstavljaju sve lošiji trendovi u ruskom domaćem javnom mnjenju. Javno mnjenje je i dalje važno u Rusiji – ne samo zato što se koristi da legitimiše Putinovu neospornu dominaciju nad drugim ljudima na vlasti, jer je on jedini koji ima neku istorijsku podršku naroda. Međutim, vidno slabljenje javne podrške Putinu može da promeni tu jednačinu.

Negativna reakcija javnosti na prvi talas obavezne mobilizacije u avgustu 2022. bila je ogromna i prevedena je direktno u pad Putinovog rejtinga, tako da Putin očigledno okleva da pozove drugi talas, čak i pod pritiskom ukrajinske kontraofanzive i očajnog nedostatka ljudstva. na bojnom polju.

Pažljivo da ne uznemirava javno mnjenje, Kremlj okleva da blokira Jutjub (koji ostaje ne samo glavni izvor opozicionog emitovanja za rusko stanovništvo, već i prilično popularna platforma za zabavu, kojoj Rusija još uvek nije stvorila održivu alternativu), ili da se zatvore granice i uvedu izlazne vize kako bi se obuzdala emigracija i izbegavanje regrutacije.

Putin, piše u analizi, ima mnogo razloga da brine o javnom mnjenju u Rusiji.

Njegovo efektivno pozitivno odobravanje je već znatno ispod 50 odsto – iako zbirni brojevi anketa sugerišu da je Putinova podrška iznad 80 odsto, detaljan pregled javnih odgovora pokazuje da je broj onih sa oprezno-neutralnim stavom („ne mogu reći ništa loše o njemu“, „neutralno ili ravnodušno“) iznosi 43 odsto, dok „simpatije“ i „divljenje“ – samo 42 odsto. Još 14 odsto kaže da su njihovi stavovi o Putinu sumnjivi ili potpuno negativni.

Putinov rat protiv Ukrajine nije ni približno popularan među Rusima kao što mnogi na Zapadu sugerišu. Prema nedavnoj anketi Levade, u avgustu je čvrsta podrška Putinovom ratu u Ukrajini – „definitivno podrška“ – pala na rekordno niskih 38 odsto, u odnosu na 53 odsto na vrhuncu u martu 2022. 50% Rusa podržava mirovne pregovore sa Ukrajinom za okončanje rata, preko samo 38 odsto onih koji se zalažu za nastavak borbe.

Putinov režim se dakle suočava sa sve većim izazovima na mnogim frontovima. Iako to ne znači nužno da će se Putinov režim srušiti sutra, to stavlja sistem pod ogroman stres, primoravajući ga da minimizira obaveze.

U takvoj situaciji, trajne sankcije Zapada, zajedno sa demonstriranom rešenošću da se održi režim sankcija koliko god je potrebno, predstavljaju najmoćnije sredstvo za podršku pobedi Ukrajine, zaključuje se u analizi.