„Poraz Kremlja je neizbežan, Zapad da se pripremi za cepanje Rusije“: Stručnjak za špijunažu Edvard Lukas u analizi za londonski Tajms

Sledećeg meseca u Londonu, ukazuje, sastaju se predstavnici bezbroj nacionalnosti i regiona Rusije koji prave planove za post-putinovsku budućnost.

Njihova organizacija, Forum slobodnih nacija postRusija, osnovana je kao odgovor na rat u Ukrajini. Neki od njihovih pristalica bore se kao strani dobrovoljci protiv Putinovih snaga.

Oni smatraju da je poraz Kremlja neizbežan, praćen raspadom Rusije.

To znači slobodu za njihove davno zaboravljene domovine. Oni žele spoljnu pomoć u ekonomskoj stabilizaciji, očuvanju ogromnog ruskog nuklearnog arsenala i izgradnji demokratskih institucija.

Retorika je antiimperijalistička. Ruske vlasti su se vekovima odnosile prema svojim narodima na način na koji druge zemlje tretiraju svoje prekomorske kolonije: pljačkajući prirodne resurse, slamajući svaki vid neslaganja i nametajući nemilosrdnu rusizaciju.

U kaleidoskopu preživelih, neki imaju turske korene, kao što su Tatari, Baškirci i Čuvaši. Drugi – Mari, Komi i Kareli – su etnički rođaci Finaca i Estonaca. Tu su budistički Kalmici i Burjati, plus Kozaci (potiču iz ruskih ratničkih plemena), Čerkezi sa Kavkaza, Sibirci i desetine drugih.

Pol Gobl, koji je kao zvaničnik američke vlade 1980.-ih bio usamljeni glas koji je predviđao kolaps Sovjetskog Saveza 1991. sada misli da je verovatniji mnogo neuredniji raspad u stilu 1918.

„Regionalizam će biti nacionalizam sledeće ruske revolucije“, rekao je on na sastanku Foruma slobodnih nacija postRusija u Vašingtonu ranije ove godine. Drugi posmatrači Rusije smatraju da bi ekonomski interesi i teritorijalne podele mogli biti moćna kombinacija u nekim udaljenim regionima, dok centralna moć nestaje.

Neuspela pobuna Vagnerovih plaćenika u junu istakla je krhkost Putinove moći. Ali realnost još uvek nije u skladu sa ambicijom „slobodnih nacija“.

Iako je unutar Rusije Forum zvanično zabranjen kao „nepoželjna organizacija“ bauk separatizma proganja Kremlj. Propagandisti gađaju na prognane. Putinov šef bezbednosti, Nikolaj Patrušev, tvrdi (bez dokaza) da je otkrio deset zavera koje podržava Zapad u Kareliji, regionu u susedstvu Finske.

Alergijska reakcija, piše Lukas, ima duboke korene. Ruski nacionalisti veruju da su zapadne zavere uništile Sovjetski Savez i da se to nastavlja.

Zapadne vlade se ovvih dana drže podalje. Jedan od razloga je neznanje. Imamo žalosno malo diplomata ili stručnjaka koji poznaju jezike, kulturu i istoriju ruskih regiona. Čak i zemlje sa dubokim znanjem, kao što je Estonija, brinu o tome da daju poljubac smrti.

Sasvim bezazleni napori izazivaju represiju (niskotiražna knjiga bajki za sićušnu pomorsku manjinu, koju je platila norveška vlada, tretirana je kao veleizdaja).

Lideri starih sovjetskih republika bili su politički teškaši, podstaknuti petogodišnjom liberalizacijom pod Mihailom Gorbačovim. Regionalne elite u Rusiji sada su prepune ništarija. Etnički Rusi su većina skoro svuda, a neruski jezici su marginalizovani.

Iako je rat u Ukrajini u velikoj meri poštedeo Moskvu i Sankt Peterburg, žrtve i ekonomski problemi su nesrazmerno teško pogodili provincije. Ipak, do sada je to podsticalo, a ne korodiralo, patriotsko osećanje.

Najkohezivniji neruski entitet je Čečenija, koja je vodila dva rata za nezavisnost. Ali sada je u vatrenom savezu sa Kremljom i njime, pod strogim šerijatskim zakonom, upravlja posebno gadni vojskovođa Ramzan Kadirov.

Najveći razlog za oklevanje je taj što, za mnoge spoljašnje oči, kolaps nije ni verovatan ni poželjan. Neki delovi imperije zla su skočili na slobodu 1991, ali su drugi postali diktature. Unutar Rusije to je najavilo deceniju zapamćenu po haosu i bedi.

Malo ko želi da rizikuje da se ponovi. Vodeći stručnjak za regionalnu politiku Aleksandar Kinjev kaže da je postruski pokret kontraproduktivna distrakcija.

„Kolaps velikih zemalja gotovo neizbežno dovodi do ratova, teritorijalnih sporova i etničkog čišćenja. Unutrašnje granice su obično jednako kontroverzne kao i spoljne. Nema ništa dobro u tome da se 20 manjih diktatura međusobno bore“, napisao je nedavno.

Prioritet, tvrdi on, nije „uništenje države i stvaranje haosa“, već ponovna izgradnja institucija koje je Putin uništio.

Za one pod jarmom Moskve, zajedno sa Ukrajincima, Gruzijcima i drugima, samo dezintegracija može da istera demona ruskog imperijalizma. Radije bi rizikovali sa fragmentiranom, neuređenom Rusijom nego da se suoče sa nekim budućim Putinom.

Zapadne vlade drhte, međutim, pred perspektivom „vremena nevolja“. Oni više vole stabilnost nego stotinu novih zemalja. Ali to možda nije na meniju.