Analiza ruskog opozicionara Leonida Gozmana o periodu nakon Putina: Šta čeka Rusiju u doglednoj budućnosti? 1Foto: EPA-EFE/SERGEI BOBYLEV/SPUTNIK/

U doglednoj budućnosti, ništa dobro ne čeka Rusiju. Ako, ne daj Bože, Putin uspe da pobedi u Ukrajini ili bar ne izgubi rat, to će najverovatnije značiti održavanje režima na neodređeno vreme. Za zemlju će ovo biti tragedija koja se može uporediti sa njenim dugoročnim posledicama katastrofe iz oktobra 1917, piše u najnovijoj kolumni za Novaja Gazeta Evropa ruski opozicionar Leonid Gozman. 

Ali pobeda Ukrajine nam ne garantuje srećan kraj, ističe.

Naprotiv, prilično sumorni scenariji deluju vrlo verovatno – ratovi između privatnih i regionalnih armija, pojava zaraćenih država na teritoriji moderne Rusije i beskrajno daleko od demokratije, ili niza diktatura različitih stepena varvarstva.

Međutim, postoji velika šansa da će post-Putinov diktator koji kontroliše evropski deo Rusije, doduše bez nekih odvojenih delova, ili čak većine moderne teritorije (teško svih), na kraju predati vlast civilnoj vladi, kao što se desilo u mnogim zemljama.

A onda će se pojaviti pitanje restauracije Rusije i moramo se pripremiti za to, navodi Gozman.

Danas se, naglašava, razvija situacija koja će onemogućiti restauraciju: slika naroda i kulture Rusije – ne samo režima, već i naroda i zemlje – pojavljuje se kao neizbežno agresivna, posvećena ropstvu i okrutnosti, ne želeći slobodu i ne znajući kako da koristi svoje plodove i prilike. Kako se navodi SVI Rusi su krivi za zločine moderne ruske države, njenu prevaru, cinizam i licemerje, uključujući i one koji su se borili protiv režima, protivili se ratu i čak zbog toga otišli u zatvor.

A rat sa Ukrajinom, prema takvim idejama, ne vodi Putin, već ceo ruski narod“.

Koncept jednake odgovornosti svih – na primer, posle mojih anti-Putinovih tekstova i govora više puta mi je pisano da nisam ništa bolji od ovog Putina lično – ima drugačije posledice. Sada je to „diskriminacija na osnovu pasoša“. Zaista, zašto davati vize, zapošljavati, otvarati bankovne račune genetskim robovima i agresorima?, pita se Gozman.

Ali postoje i dugoročne posledice, navodi.

Ako je Putin portparol težnji ruskog naroda i otelotvorenja ruske kulture, ako je on, poput Ivana Groznog i Josifa Staljina, prirodan i neizbežan u Rusiji, onda je posle pobede Ukrajine i propasti režima u Moskvi neophodno ne doprineti izgradnji demokratije u Rusiji, koja je tamo nemoguća to jest, voditi računa samo o tome da nikada više ne postoji pretnja sa ove teritorije, a da vas ne zavaraju snovi o Rusiji kao članu porodice demokratskih zemalja i svakakvih Maršalovih planova.

Oštar i nediferenciran negativan odnos prema svemu što ima pridev „ruski“ ili „ruski“ karakterističan je ne samo za Ukrajinu – u slučaju Ukrajine i Ukrajinaca, ovo je samo potpuno prirodno i teško da bi moglo biti drugačije – ali i za mnoge ljude iz drugih zemalja. I što je najvažnije – za neke od samih Rusa, ističe.

Ali, ako će ideju o Rusima kao naciji robova svojim večnim i neizbežnim imperijalizmom, nesposobnošću na dobrotu i solidarnost, pridržavanje pljačke i okrutnosti deliti ne pojedinci, već značajan deo aktivnog stratuma naših sunarodnika, onda ni pod najpovoljnijim uslovima (kojih neće biti!) nećemo moći da gradimo Rusiju o kojoj sanjamo.

Za izgradnju, pored resursa i materijala, potrebno vam je i uverenje da je projekat u principu izvodljiv.

Do sada nije bilo moguće preokrenuti ovu tačku gledišta.

Na primer, mnogo puta su najistaknutiji predstavnici opozicije govorili o zločinačkoj prirodi rata, o potrebi da se sve okupirane zemlje vrate u Ukrajinu, uključujući, naravno, Krim, o isplati odštete i suđenju ruskim zločincima koji su oslobodili i vode ovaj rat.

Isto je rečeno i u kolektivnim izjavama opozicione zajednice. Međutim, to nije uticalo na rasprostranjenost teza da se ruski liberal završava pitanjem Krima.

Teško je odoleti globalnom negativizmu prema svima nama i našoj kulturi. Svakodnevni zločini ruske države i vojske, odsustvo masovnih protesta u Rusiji, javna podrška ratu iz najkorumpiranijih dela kreativne elite nadmašuju sve argumente.

A oni koji bi da se bune i kažu nešto u odbranu svog naroda šokirani su onim što se dešava i, naravno, ne mogu a da se ne osećaju krivim zbog onoga što njihovi sunarodnici rade u njihovo ime. I to ih tera da ćute: kažu, nije vreme da pravimo izgovore da nismo svi fašisti i razbojnici.

Da bi se to uradilo, nije neophodno, naravno, pričati slatke priče o dobrim ljudima, potrebno je sve gledati otvorenih očiju, pa otuda i na grozote, uključujući i na sopstveni sloj, bez prebacivanja sve odgovornosti na vlasti.

Potrebno je, naravno, razumeti šta je to u našoj kulturi – i, verovatno, i u njegovim najboljim manifestacijama – koje omogućavaju da se virus totalitarizma budi iznova i iznova?

Kako se desilo da naši sugrađani u većem delu veruju da je diktatura prirodna za Rusiju, a sloboda od onog zlog, da to nije naše? Što ih tera da se slažu sa idiotskim formulama da je Rusiji potrebna čvrsta ruka inače je nemoguće. A zar mi, obrazovani ljudi, nismo dozvolili ovo?

Malo je ljudi koji su kritični prema našoj zemlji kao mi. Ni jedan de Custine se ne može porediti sa onim što smo sami napisali i pišemo o sebi. Ali moramo zapamtiti da ne postoji predodređenost. Ni u našem individualnom životu – čovek uvek može, nakon analize svoje prošlosti, promeniti sebe, psihoterapija se zasniva na tome – niti u životu zemlje.

Postoji mnogo država na planeti koje su, čini se, bile osuđene na diktaturu i univerzalnu mržnju (Nemačka, na primer), na zaostalost (Japan i Finska), na korupciju (Gruzija), ali su uspešno napustile ovu propast.

Jesmo li stvarno toliko gori od svih ostalih?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari