„Napadi u Moskvi najavljuju novo mračno poglavlje za Putina“: CNN ukazuje na dve stvari koje slede

Dok su napadi 2002. označili samo jednu od mnogih užasnih tačaka u ratu ruskog predsednika Vladimira Putina protiv islamističkog ekstremizma, napad u petak je pokazao da se brutalna prošlost vratila da proganja Kremlj – ako je, zaista, ikada otišla, piše CNN.

Ipak, Putin se suočava sa istom vrstom islamističkog neprijatelja kao 2002. godine, u transformisanom svetu. Ako je zaista ISIS-K – avganistanski ogranak te militantne grupe – odgovoran, kao što sugerišu njihove tvrdnje i prethodna upozorenja američkih zvaničnika, to znači da nova generacija ekstremista ima Rusiju na vidiku, nakon ruskog krvavog suzbijanja islamizma na jugu.

Pre dvadeset godina, naoružani napadači na Dubrovki bili su poremećeni proizvod ruske divljačke antiterorističke kampanje koja je po kratkom postupku pogubila stotine vojno sposobnih muškaraca u Čečeniji početkom 2000-ih.

Napadači u petak su verovatno nastali iz ideologije rođene na internetu, nakon kratkotrajnog kalifata u Iraku i Siriji, i u peći žestoko potisnutog islamizma u Centralnoj Aziji i Avganistanu.

Dve decenije državne represije nisu negirale ovaj novi talas besa kao njegovu krvavu agenciju. Putinovo nemilosrdno gonjenje ekstremizma na ruskom severnom Kavkazu, kooptiranjem brutalnih snaga porodice Kadirov za suzbijanje svih neslaganja u Čečeniji, činilo se da funkcioniše nekoliko godina, ali nije okončalo problem.

U nekom novom, još izobličenom obliku, islamistička pretnja se vraća, nastojeći da nanese bol Rusiji zbog njenih nesreća i brutalnosti na Bliskom istoku.

Postoji jedna značajna razlika u odnosu na pre 20 godina: odgovor ruske države.

Prema snimcima napada, izgledalo je da su napadači iz Krokus Sitija nesmetano trčali kroz prepun tržni centar u petak uveče, uprkos javnim upozorenjima iz SAD Kremlju koja su nedeljama pretila javnim prostorima.

U oktobru 2002, odgovor Kremlja obeležila je bešćutna, ali delotvorna disciplina. Posle višednevnih razgovora i čekanja, elitna jedinica je upotrebila gas za izbacivanje da onesposobi celo pozorište.

Bio je užasan kao plan, ali je funkcionisao – ako je održavanje gubitaka na oko 15 odsto zaista bio prihvatljiv cilj.

Takva državna kontrola nije zabeležena u petak – naoružani napadači su očigledno u početku mogli da pobegnu.
Umesto toga, Kremlj okrivljuje izopačenu kombinaciju zapadne dalekovidnosti i ukrajinske pomoći.

Sama ideja, koju je izjavila portparolka ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, da su naoružani ljudi pokušali da pobegnu u Ukrajinu — preko jedne od najnasilnijih i najmilitarizovanijih granica na svetu – pokazuje da se Kremlj bori da objasni ovaj užas, čak i u svom sopstvenom visoko kontrolisanom informacionom prostoru.

Margarita Simonjan, šef mreže Russia Today čak je sugerisala – bez ikakvih dokaza – da su napadači ISIS-a zapravo Ukrajinci. Jedan visoki parlamentarac je takođe nagovestio da se na „ukrajinski trag“ u ovim napadima mora odgovoriti na bojnom polju.

Ukrajina je oštro negirala bilo kakvu povezanost sa napadom.

To otkriva koliko je Putin sada zalutao i preopterećen. Bezbednost njegovog prigušenog, urbanog biračkog tela u prestonici je u potpunosti žrtvovana njegovom ratu u Ukrajini.

Ogroman tržni centar bio je žrtva istih užasa iz 2002. godine, istog zapanjujućeg bezbednosnog propusta u prestonici. Posle Dubrovke, kritičari su se naglas pitali kako je, zaboga, kombi naoružanih naoružanih ljudi u uniformama mogao jednostavno da se odveze do većeg pozorišta u Moskvi i uđe?

Isto se ponovilo, 20 godina kasnije, uprkos Putinovom stisku koji je sada zaštićen nadzornim sistemom kamera i prepoznavanjem lica o kojem 2002. nije mogao ni sanjati.

Kao i kod kratkotrajnog puča bivšeg pouzdanika Jevgenija Prigožina, Putinov izgled apsolutnog autoriteta ponekad nakratko sklizne i ono što je ispod je zastrašujuće haotično.

Toliko toga ruski sistem autoritarnosti ne može da poništi. Oslanja se na patrijarhat, vernost, korupciju i neobičan osećaj da će car, u ovom slučaju Putin, intervenisati da ispravi opipljive greške. Ali on to ne čini. On ne zna uvek koliko loše funkcioniše njegova država.

I tako, četvorica mladića mogu samo da se otkotrljaju sa automatskim oružjem do ogromnog moskovskog tržnog centra i zapale ga, nakon što su ubili desetine mrtvih.

Dve stvari će verovatno uslediti. Prvo, biće dalji napori da se sugeriše da su Ukrajina i Zapad na neki način umešani u ove napade.

Moskva će nastojati da iskoristi ovaj trenutak da opravda svoj rat u Ukrajini kao odgovor na još veću i hitniju pretnju po bezbednost njenog stanovništva.

Nejasno je da li je u stanju da pronađe novi alat u svom kompletu da se osveti svom zamišljenom krivcu; Rusija već funkcioniše punom parom u Ukrajini.

Drugi je da će se to verovatno ponoviti. Nakon napada na Dubrovku, dve godine kasnije, avioni su padali sa neba i katastrofalna noćna mora opsade škole u ​​Beslanu. Rusija se smatrala slabom u svojim najsvetijim prostorima, a više uznemireni mladi islamisti su mogli da iskoriste prednost.

Šira promena ovde je u odnosima Rusije sa Zapadom. Godine 2002. Dubrovka je nevoljno prisilila Moskvu da se približi ratu Sjedinjenih Država protiv terorizma. Pre dve decenije, osetilo se da Bela kuća i Kremlj nakratko imaju zajedničku svrhu.

Sada, Moskva se uočava da ignoriše i politizuje upozorenja zapadnih obaveštajnih službi o napadu, a zatim nastoji da delimično okrivi Zapad, jednostavno zato što se čini da unapred zna – i upozorava – o mogućnosti napada.

Napadi u petak uveče najavljuju novo mračno poglavlje za Putina, ono koje mu je duboko poznato.

Neprijatelja unutar kojeg njegova brutalna i nemilosrdna taktika ne može u potpunosti da pobedi. Zapad od kojeg se mora napraviti žrtveni jarac. I država kojoj nedostaju osnovni resursi da zaštiti svoje najmekše mete.

Bio je ovde i ranije, a opet ostaje pitanje da li su Rusi zadovoljni da mu se još jednom obrate kao svom zaštitniku.