Rusija nije ni Srbija ni Iran: Šta istorija kaže – kako će se završiti rat u Ukrajini?

Rat u Ukrajini izaziva snažan osećaj istorijskog deja vua. Iako snimljeni na savremeniji način, mobilnim telefonima i sa dronova, snimljeni snimci sa artiljerijskim duelima i rovovskim ratovanjem visoke rezolucije izazivaju utiske prošlog veka.

Poput Staljinove invazije na Finsku u Zimskom ratu 1939. godine, ruska vojska je bila prikovana i okrvavljena od strane mnogo manjeg neprijatelja.

Obe strane sada kopaju jer se moskovska „specijalna vojna operacija“, koja je trebalo da traje nekoliko dana, pretvara u još jednu godinu iscrpljujućeg rata. Rusija baca veliki broj regruta i plaćenika u bliske bitke oko gradova kao što su Bahmut i Vuhledar.

U međuvremenu, zapadne sile su Ukrajini obećale borbene tenkove, a mnogo se govori o novoj ruskoj prolećnoj ofanzivi.

„Verovatnoća brzog završetka je mala“

„Ukrajina nikada neće biti pobeda Rusije. Nikada“, rekao je američki predsednik Džo Bajden prošle nedelje u Poljskoj, dan posle ranije nenajavljene posete Kijevu.

To je vrsta sukoba za koju je Margaret Makmilan, istoričarka rata i profesorka na Univerzitetu Oksford, rekla „nismo mislili da ćemo se ponovo videti“. Sada, kada bombardovanje Ukrajine ulazi u još jednu godinu, šta nam prošli sukobi, posebno oni iz moderne ere, govore o tome kako bi se rat mogao završiti?

Kratak odgovor: Iako je svaki sukob jedinstven i teži da prkosi istoriji, jasan poraz bilo koje strane u ovom ratu je malo verovatan, kažu stručnjaci. Verovatniji scenario je dugotrajna borba koja iscrpljuje obe strane, ali ne žele da priznaju poraz, što dovodi do zamrznutog sukoba ili eventualnog neprijatnog primirja. Verovatnoća brzog okončanja neprijateljstava je mala, piše AJB.

Rat u Ukrajini je poprimio međunarodne razmere onog trenutka kada su ruske oklopne kolone prešle granicu u februaru 2022. Sukob u kome su velika nuklearna sila i veliki izvoznik energije narušili suverenitet zemlje koja je temelj globalne prehrambene bezbednosti ne bi mogao da ostane isključivo pitanje te dve strane.

Američka podrška i interesi na Bliskom istoku

SAD i njihovi saveznici su brzo pružili pomoć koja je bila ključna za sposobnost Ukrajine da se odbrani.

Prethodni ratovi, poput osmogodišnjeg iransko-iračkog rata 1980-ih, takođe su zavisili od takve strane pomoći. U različitim tačkama ovog sukoba, Rusija je bila bliža iranskoj poziciji, a Ukrajina je oponašala poziciju Iraka — iako samo nepotpuno — rekao je Džeremi Moris, profesor globalnih studija na Univerzitetu Arhus u Danskoj.

Ovaj sukob, takođe između suseda, bio je u osnovi oko teritorije i resursa. Zapadno oružje pomoglo je Iraku da postigne rane uspehe na bojnom polju protiv mnogo većeg Irana, koji je morao da pribegne skupljim taktikama kao što su napadi pešadijskih talasa, u kojima su artiljerijske kolone jurišale na iračke formacije, rizikujući teške gubitke u nadi da će nadvladati neprijatelja.

„I postojao je proki rat“, rekao je Moris za Al Džaziru, misleći na američku podršku Iraku u ostvarivanju sopstvenih interesa na Bliskom istoku.

Naravno, postoji ključna razlika. Irak je, za razliku od Ukrajine, započeo taj rat.

Ipak, zapadno oružje — iako je isporučeno postepeno i oprezno — u Ukrajini je na sličan način bilo ključno u zaustavljanju ruskog napredovanja. U teoriji, to daje Zapadu uticaj na pravac rata. Zapad bi mogao – kao što je Ukrajina tražila – da isporuči još sofisticiranije oružje, brže, u nadi da će ubediti Rusiju da ne može da pobedi.

Rusija je, za razliku od Irana i Srbije, nuklearna sila

Makmilan je istakao da je spoljni pritisak ponekad najvažniji faktor u okončanju otvorenog sukoba i navođenju zaraćenih strana na razgovor.

„Rat Srbije protiv Kosova je okončan jer su intervenisale spoljne snage“, rekla je ona za Al Džaziru, misleći na NATO bombardovanje Srbije 1999. godine.

„Građanski rat u Severnoj Irskoj se delimično završio zato što su spoljne sile [posebno SAD] izvršile veliki pritisak i pomogle u izgradnji okvira [za mir].“

Ali računica u Ukrajini ne podleže spoljnim direktnim rešenjima.

Rusija je, za razliku od Irana i Srbije, nuklearna sila. Ima domaću ratnu mašinu i ogromne rezerve ljudstva i resursa, a Moris veruje da postoji velika šansa da Rusija može da održi sukob godinama.

Rat i zapadne sankcije naneli su štetu ruskom društvu i ekonomiji, ali je Moskva ublažila najgore posledice i malo je verovatno da će ostati toliko slaba da ne bude u stanju da nastavi rat. Ruska ekonomija se prošle godine smanjila za nešto više od dva procenta – daleko manje nego što se očekivalo.

Rusija je već bila izolovana zbog intervencije u Donbasu na istoku Ukrajine 2014. godine, pa je spremna da bude izolovana“, rekao je Moris.

„Nema šanse da se NATO uključi u akciju protiv Rusije“

„Ruski životni standard može naglo pasti, ali nikada neće biti u poziciji kao Severna Koreja – čak su i Severnokorejci trpeli uslove u kojima žive više od 50 godina.

Za razliku od slučaja Srbije, stručnjaci ne predviđaju scenario u kojem bi zapadna alijansa predvođena SAD aktivno napala Rusiju.

„Srbija je bila slaba u poređenju sa NATO-om“, rekao je Dan Rajter, profesor političkih nauka na Univerzitetu Emori i autor knjige Kako završavaju ratovi.

„Nema šanse da se NATO umeša u ničim izazvanu akciju protiv Rusije.“

Jednako tako, zavisnost Ukrajine od njihovog oružja daje zapadnim silama da govore o tome kako Kijev planira svoju strategiju. U teoriji, mogli bi da zaprete smanjenjem podrške ako se umore od rata ili ako Ukrajina, ohrabrena vojnim napretkom, pređe prag koji bi mogao da izazove eskalaciju neprihvatljivu za Zapad.

Ali ideja da se Ukrajina može pritisnuti da uspostavi neku vrstu mira je „lažna“ i „poništava sve što Ukrajina radi“, kaže Branislav Slančev, profesor politike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu i stručnjak za ratne pregovore i načine da ih zaustavi rat.

„Ukrajinci će odlučiti kada će stati“

On je rekao da Zapad može malo da učini da spreči Ukrajince da pokušaju da povrate svu svoju teritoriju – uključujući delove koje je Moskva formalno, iako nezakonito, anektirala.

„U stvari, ne možemo da vršimo pritisak na Ukrajince“, rekao je on.

Iako bi Zapad mogao upozoriti Kijev da će prekinuti isporuke oružja ili finansijsku podršku ako Ukrajina insistira na prkošenju SAD ili Evropi, „ovakva vrsta pretnje nije kredibilna“, rekao je Slančev za Al Džaziru. To je „zato što Ukrajinci znaju“ da je u interesu Zapada „da ne propadnu“.

Slančev je rekao da Zapad zna da bi bilo kakve pukotine u njegovom jedinstvu protiv ruske agresije samo ohrabrile Kremlj.

Suštinski, kada je Zapad doneo odluku da je Ukrajina važna… treba ih podržati do kraja, a to znači da će Ukrajinci odlučiti kada da prestanu“, rekao je on.

U ovom trenutku, malo je dokaza da je bilo koja strana voljna da pregovara.

„Da bi borbe prestale, obe strane moraju biti voljne da pregovaraju“, rekao je Slančev.

„Obe strane moraju da očekuju više od mira nego od nastavka borbi.

„Nisu bezbedni ni ako odustanu od Donbasa“

Kako stvari stoje, čini se da je ruski predsednik Vladimir Putin, uprkos velikim zastojima na bojnom polju, spreman za dugu borbu i veruje da će Rusija pobediti. Ruski saveznici poput Kine – koja je bila mlak Putinov prijatelj u njegovom ratu protiv Ukrajine – takođe nisu bili u stanju ili nisu hteli da ga primoraju za pregovarački sto.

Rajter sa Univerziteta Emori naveo je dva glavna razloga za nedostatak apetita Ukrajine za bilo kakve pregovore koji bi značili prihvatanje gubitka teritorije.

„Rat je bio toliko brutalan da su se plašili šta će se dogoditi na teritorijama predatim Rusiji“, rekao je on.

Ukrajinci jednostavno ne veruju Moskvi, dodao je Rajter.

Čak i ako su spremni da se odreknu regiona Donbasa, na primer, ne mogu da budu sigurni da će to biti kraj i da se Rusija neće vratiti i tražiti više“, rekao je on, misleći na Budimpeštanski memorandum iz 1994. godine, u kome Rusija je pristala da poštuje ukrajinske granice.

Što je više gubitaka, Putinu je teže da se povuče

Na mnogo načina, čovek koji je započeo sukob mogao bi da ga okonča, ako želi. Problem je, prema ekspertima, što on nema podsticaj za to.

Ovo je „Putinov rat“, rekao je Makmilan, profesor sa Oksforda. Ruski predsednik je u to „uložio svoj prestiž, a što je više gubitaka, to mu je teže da se povuče”.

Putinovo predsedništvo počelo je sa Drugim čečenskim ratom 1999. godine, kada su separatistički pobunjenici tražili nezavisnost od Rusije. Rat, koji je završen tako što je čečenska prestonica sravnjena sa zemljom i čečenski otpor u velikoj meri iskorenjen, ostavio je trajan trag na Putinov pristup regionima koji se bore da se oslobode ruskog uticaja, smatraju analitičari.

Eksperti vide Putinovu grandioznu viziju – iznesenu u njegovim dugim istorijskim debatama i brutalno nametnutu u mestima poput Čečenije – kao ono što ga je dovelo u Ukrajinu. Ali oni tvrde da koreni Putinovog pogleda na svet leže u ranijim događajima: kraju Hladnog rata.

Ruski imperijalni prestiž i istorijske greške

Ratovi se retko uredno beleže prvim i poslednjim udarcem. Postojala je, na primer, nit kontinuiteta između Prvog i Drugog svetskog rata. Istini za volju, mnogo toga se dogodilo u proteklih nekoliko godina što je moglo da promeni tok onoga što je usledilo. Ali, rekao je Makmilan, „Prvi svetski rat je postavio temelje koji su omogućili Drugi [svetski rat]”. Opasnost je ležala u ponižavajućem mirovnom ugovoru nametnutom poraženoj Nemačkoj.

Eksperti vide sličnu vezu između kraja Hladnog rata i rata u Ukrajini.

Putin i ruska elita gaje dubok osećaj poniženja zbog raspada SSSR-a. Godine koje su usledile bile su „užasne za mnoge Ruse“, rekao je Makmilan.

„Zemlja je izgledala slabo, njena ekonomija je bila u haosu, bilo je ogorčenosti što Zapad nije uradio dovoljno i nije ponudio Maršalov plan.

Marija Popova, vanredni profesor komparativne politike na Univerzitetu Mekgil, tvrdi da je Putin motivisan željom da povrati imperijalni prestiž Rusije i ispravi uočene istorijske greške.

Ruska vladajuća elita videla je raspad SSSR-a samo kao rekonfiguraciju u kojoj će bivše sovjetske zemlje „na neki način nastaviti da budu zajedno“, rekla je Popova za Al Džaziru, dok je Ukrajina to videla kao priliku da bude potpuno nezavisna.

„Nema alternative dok je Putin zdrav i živ“

Za Ukrajinu je to bio „civilizovani razvod“, za Rusiju „prepisivanje zaveta“, rekla je Popova.

Ta razlika u tome kako su dve nacije videle kraj Hladnog rata sada se manifestuje kroz krv i metke.

Nešto je egzistencijalno u pitanju u ovom sukobu za obe strane, što ga čini još nerešivijim.

Neki posmatrači sugerišu da bi dalji porazi na bojnom polju mogli da dovedu do Putinovog pada. Na kraju krajeva, ruski porazi u Krimskom ratu u 19. veku i gubici u Japanu i Avganistanu u 20. veku katalizovali su duboke unutrašnje promene. Dug i skup Prvi svetski rat pomogao je da se započne Boljševička revolucija 1917.

Ali za analitičare poput Morisa, izgledi da Putin bude zbačen su veoma mali, a šanse da će njegova zamena biti manje grabežljiva su još manje.

„U stvari, ne postoji izvor alternativne moći dok je Putin živ i zdrav“, rekao je Moris.

A to ima direktne posledice po budućnost rata u Ukrajini.

„Mislim da se ovo ne može završiti dok je Putin na vlasti“, rekao je Slančev.

„Čak i ako Ukrajinci doteraju Ruse do krajnjih granica, ako je on i dalje na vlasti, mislim da neće pregovarati.

„Dve strane se suočavaju sa večitim ratom“

Dugotrajni i spori sukobi pomogli su Rusiji da uspostavi otcepljene, prokremljovske enklave u Ukrajini (Donbas), Gruziji (Južna Osetija i Abhazija), Moldaviji (Pridnjestrovlje) i Azerbejdžanu (Arcak).

Sadašnji rat je drugačiji, podržan od Zapada, koji pomaže Ukrajini da povrati velike delove teritorije koju je Rusija zauzela u prvim nedeljama prošlogodišnje invazije.

Ako je Slančev u pravu, dve strane su pred večitim ratom.

To bi moglo da se završi kao ono što se dogodilo na Korejskom poluostrvu, sa demilitarizovanom zonom između teritorija koje kontrolišu Rusi i Ukrajinci, ili povremenim sukobima većeg ili manjeg intenziteta i labavim prekidom vatre.

U svakom slučaju, jedno je sigurno – mnogo više bola za Ukrajinu, Rusiju i ostatak sveta.