Rusija nije propala, nije ni Iran: Zašto sankcije ne rade?

„Ako verujete kineskoj vladi, zemlja ne uvozi naftu iz Irana. Nula. Ni jedan barel. Umesto toga, uvozi mnogo malezijske sirove nafte. Toliko da, prema zvaničnim podacima kineske carine, zemlja kupuje više nego duplo više malezijske nafte nego što Malezija zapravo proizvodi“, opisuje prevaru sa etiketama stručnjak za sirovine Havijer Blas na novinskom portalu Blumberg.

Jednostavnim trikom, kaže Blas, iranska sirova nafta postaje „malezijska“. Prema rečima trgovaca naftom, ovo je „najlakši i najjeftiniji način da se zaobiđu američke sankcije“.

I tako je prošle godine Malezija zvanično postala četvrti najveći strani dobavljač nafte u Kini, iza Saudijske Arabije, Rusije i Iraka.

Iran već dugi niz godina koristi Ujedinjene Emirate kao centar za izbegavanje sankcija. Roba koja se nalazi na dugim crnim listama SAD ili Evropske unije često dolazi u Islamsku Republiku preko Dubaija. U tu svrhu se preko Emirata dogovaraju i prerađuju zabranjene isporuke nafte.

Bez obzira da li se radi o rezervnim delovima za vozila ili avione, Iran je odavno modifikovao lance snabdevanja tako da se sve može nabaviti preko trgovinskih i finansijskih centara kao što je Dubai.

Ovo je skuplje od direktnog uvoza. Ali zapadne sankcije, posebno one SAD, se na ovaj način zaobilaze dugi niz godina.

Pretovarno mesto u centralnoj Aziji

Takva pretovarna mesta za sankcionisanu robu ima i Rusija. I ovde jedva da postoji proizvod koji se ne može nabaviti iz treće zemlje. Recimo, rezervni delovi za nemačke luksuzne automobile ili elektronske komponente koje se koriste za navođenje oružja.

Bivše sovjetske republike u centralnoj Aziji igraju ključnu ulogu. Prednost Moskve je što je Ruska Federacija povezana sa zemljama poput Kazahstana i Kirgistana u carinskoj uniji u kojoj je prekogranično kretanje robe dečja igra.

To znači da sankcionisani proizvodi sa Zapada, koji bi trebalo da budu zabranjeno voće za Rusiju, gotovo nesmetano da prelaze granice. Kontrola? Gotovo nemoguća.

Samo granica između Ruske Federacije i Kazahstana duga je oko 7.500 kilometara. Još jedan primer je i Jermenija: prodaja nemačkih automobila i auto-delova porasla je prošle godine skoro desetostruko.

Od kada je 22. februara 2024. godine Moskvi uveden trinaesti po redu paket sankcija EU, Rusija je postala zemlja sa najviše sankcija na svetu.

Ovo dokazuju podaci Castellum.AI, platforme za upoređivanje privatnog sektora iz SAD. Pa ipak, Rusija nastavlja agresiju protiv Ukrajine, čime krši međunarodno pravo, a ruska ekonomija je sve samo ne propala.

Ruska vlada je upravo podigla prognozu privrednog rasta u ovoj godini sa 2,3 na 2,8 odsto. Međunarodni monetarni fond (MMF) čak očekuje da će bruto domaći proizvod porasti za 3,2 odsto.

Obrazloženje je šamar za pristalice zapadnih sankcija. Rusku ekonomiju, prema MMF-u, pokreću visoki državni izdaci i investicije u vezi sa ratom protiv Ukrajine i – uprkos zapadnim sankcijama – visoki prihodi od izvoza nafte.

Zašto uvoditi sankcije?

Iran je, pre Rusije, bio zemlja na svetu najteže pogođena sankcijama. Rusiji je sada uvedeno više od 5.000 različitih ciljanih sankcija, više nego Iranu, Venecueli, Mjanmaru i Kubi zajedno.

Zašto onda nastavljati sa uvođenjem sankcija ako se njima ne može postići cilj – promena ponašanja država?

„Živimo u doba sankcija. Kada nikakve sankcije ne bi bile uvedene, to bi bilo skoro kao neizgovorena podrška. Ili kao da uopšte nije bilo odgovora na ovaj napad koji krši međunarodno pravo“, kaže Kristijan fon Zest, stručnjak za sankcije iz Nemačkog instituta za globalne i regionalne studije (GIGA) za DW.

On je autor knjige „Sankcije: Moćno oružje ili bespomoćni manevar?“, koja je objavljena pre godinu dana. Kaže da sankcije nisu dovele do promene ponašanja Rusije ili Irana.

Ali, SAD i EU pooštravaju mere. Prema izveštaju Volstrit žurnala, SAD spremaju sankcije jednom broju kineskih banaka kako bi ih isključile iz globalnog finansijskog sistema.

Vlasti žele da zaustave finansijsku pomoć Pekinga za rusku proizvodnju oružja, prenosi američki list, pozivajući se na „ljude koji su upoznati sa tom materijom“.

EU je takođe rešila da bolje sprovede sankcije. Od januara 2023. postoji činovnik EU za sankcije, visoki diplomata Dejvid O’Saliven. „Njegov posao je, na primer, da putuje u postsovjetske države u ruskom susedstvu i ubedi tamošnje vlade da jače sprovode sankcije“, objašnjava Kristijan fon Zest.

„Sada postoji i takozvana klauzula bez Rusije, kojoj je cilj da natera izvoznike da dokažu da roba koju isporučuju – mašine, vozila, automobilski delovi – ne ide dalje u Rusiju. Znamo takvu klauzulu o krajnjoj upotrebi iz Zakona o kontroli ratnog oružja“, dodaje stručnjak za sankcije.

Pritisak se povećava i u slučaju Ujedinjenih Emirata koje američki trust mozgova Atlantski savet opisuje kao „utočište“ za zaobilaženje sankcija protiv Moskve i Teherana.

Stoga je Radna grupa za finansijsku akciju, međunarodno koordinaciono telo, stavila Emirate na takozvanu sivu listu koja okuplja zemlje u kojima istražitelji vide povećan rizik od pranja novca i finansiranja terorizma.

„Prepoznat je opšti problem – postoje alternative i za Rusiju i za Iran da zaobiđu sankcije“, kaže Kristijan fon Zest. Sada, dodaje, valja videti šta donose nove mere, prenosi DW.